Voz

Trebalo je da sam sada u novom stanu, s krpom u ruci... Cudno je kako stvari ne idu uvek bas onim tokom koji sebi zacrtamo kao ispravan. Ponekad se upinjemo i na kraju ipak vratimo na zadati put, ali evo, ja se danas prepustam i sedam da vam ovo ispricam.

Uspomene na detinjstvo naviru mi uvek u bujicama. Verovatno zato sto ne mogu da razdvojim moja secanja od secanja mojih babe i dede, koji su mi ih tokom odrastanja nanovo i nanovo prepricavali. Shvativsi da nije ni vazno iz cije glave dolazi, jer sve to jeste moj zivot, prihvatila sam sve kao moje.

Jedna od mozda najjacih mirisnih slika koje me uvek ucine srecnom je ona kada vidim sebe obesenu na prozor spavacih kola voza Beograd - Split.
Noc je i ja sam jedva docekala da svi polegaju, da bih sprovela svoj ritual. Isunjavala bih se iz kreveta, ipak probudivsi mamu ili tatu koji su, znajuci koliko mi to znaci, odustajali od namere da me nateraju da spavam i dozvoljavali da izadjem u hodnik. "... ali ostavi vrata otvorena!", sapatom bi me upozoravali.

Meni nista u zivotu nije bilo vaznije od tog dana u godini kada bi se, vec prvih dana skolskog raspusta, uputili ka Bracu. Svake sam godine deset meseci u Beogradu prezivljavala da bih preostala dva zivela na moru.

More... Moja prva i najveca ljubav. Ono koje uvek ucini da se osetim slobodnom i nepobedivom. Ono kome se dajem potpuno i bez straha. Ono kome verujem.
Mozda sam greskom raspodele postala ljudsko bice umesto riba. Mozda bih bila sirena da one postoje. Mozda i postoje? A mozda i lupam. Ko ce ga znati...

More... Jedva sam hodala, a vec sam bila privucena njegovom lepotom. Jurila bih prema obali i bacala se njemu, nesvesna straha kojem sam izlagala majcine roditelje. Oni su mi bili mama i tata, onda kada mama i tata to nisu mogli da budu. Obozavali su me. I ja znam da sam znala da sam obozavana. Ceo svet je bio moj.

Putovali smo po Jadranskoj obali i priobalju, od Albanije do Italije. Deda je imao Varburga i kamp prikolicu i za nas nije bilo granica. Ja sam bila divlja i vesela, sve mi je bilo dozvoljeno. Volela sam da budem gola i bosa, nisam imala ni srama, ni stida. A i kako bih, bila sam tek pupoljak. Zivot mi je bio upravo to - radost spoznaje. Sebe, drugih i sveta oko nas. Kada razmisljam o tome, shvatam koliko sam u zivotu nazadovala. Bio mi je dat ceo svet, a ja sam uzela tek jednu mrvicu i grcevito se - ne drzala za nju, vec je stiskala u saci. Negde na tom putu sam se izgubila. Od sebe.

Ko cesto putuje vozom, zna da ispod prozora, duz celog hodnika vagona, postoji limena izbocina, koja je zimi verovatno u funkciji radijatora. Na tu izbocinu je za dete bilo lako popeti se i tako zvrjati kroz prozor. Ja bih tako visila na prozoru satima, upijajuci miris noci i raznolikost pejzaza kroz koje je voz kloparao polako se spustajuci prema Jadranu.
Jutro bi donelo posebnu draz - onaj omamljujuci miris krsha, lavande, borovine i zemlje crvenice. To vam je nesto kao Yamb u najavi. Tu ste negde, samo sto niste. Ja sam uvek tvrdila da vec odatle mogu da namirisem more. Nikada mi nisu verovali, a ja i dalje tvrdim da je to istina.

Znate kada ste dete, uvek su vam najsladji oni obroci na putu. Voz jedva da je napustio stanicu, a vi vec gladni! Meni su ti sendvici uvek bili najsladji. I jogurt, koji ni u jednoj drugoj prilici ne bih pila tako grozno smlacen i uzivala u njemu kao da je sam rajski nektar. Naravno, u mom slucaju nikada nije moglo bez paradajza. Paradajz zauzima posebno, tacnije pocasno mesto u mom meniju. Njemu nisu potrebni nikakvi dodaci, nista so, ulje ili sta vec... On je sam po sebi savrsenstvo.

Kada su uspevali da me uspore i uvuku u gace, baba i deda bi me poveli u setnju obliznjim mestom. Ovoga puta sidro smo spustili kraj Sibenika. Ja sam, kao i svako dete, uvek znala da namirisem poslasticarnice, tako da bi, u slucaju da se izgubim, uvek znali gde da me pronadju. A bilo je to neko drugacije vreme. Ljudi su gledali otvorenih srca. Bili smo sigurni.

Setajuci Sibenikom, susretali smo zene koje su na glavama nosile pletene kosare krcate paradajzom. To je bio zov kome nikada nisam umela da odolim. Upetljavala bih im se u skute, na najgori moguci nacin iznudjujuci jedan crveni rajski plod. Naravno da bih ga na kraju uvek i dobila. Ko je mogao da odoli tom sarmu?!
Grizla bih Moj Paradajz kao jabuku, dok bi se potoci njegovog soka slivali niz moje gole grudi i stomak. Jos jedna od mojih omiljenih slika. Slika s mirisom i ukusom. Sreca. :)

Ti poslednji sati putovanja uvek su bili najduzi. O poslednjim minutima da ne govorim. Ta slast iscekivanja, to radovanje svakoj kuci, svakom coveku, putu, drvetu... A onda bi ga ugledali. Prostrlo bi se horizontom i potrosilo zalihe drugih boja, bojeci sva nasa cula u plavo. Njegovo velicanstvo - More... 

To nestrpljivo skakutanje "Sad cemo! Sad cemo! Jos deset minuta! Jos pet minuta! Jos tri i po minuta...! Ja cu na trajektu da sedim na onom mestu! Ja cu u dedinim kolima da sedim napred! Idemo odmah na plazu!...", zamalo kidanje sve garderobe sa sebe, uletanje u kupaci kostim, bacanje peskira preko ramena i prvo onogodisnje pretrcavanje bosih tabana preko ostrog kamenja i uzarenog asfalta... Nista to ne boli, nista, kada je srce puno.

E to su mi ukrali. A to pripada meni. Moja secanja nisu potpuna bez te radosti. Ja nisam potpuna.
Moje srce cezne... dugo...

E... jbsh ti ovo... odoh da cistim.