Literatura

Zajednička sudbina: Lavirint

Predrag Brajovic RSS / 19.04.2009. u 20:33

 

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

VermerPoglednaDelfte.jpg     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.
     Као и сви мајстори тканине, и Левенхук уме да протрљавши међу прстима узорак ткања процени број влакана и њихов квалитет. Но каткад и прсти умеју да преваре. У Амстердаму, где је код једног Шкотланђанина изучавао занат, подучили су га да под увеличавајућим стаклом преброји нити и тако утврди квалитет материјала. Антони, који осим свог матерњег језика није говорио ниједан други, радозналошћу надокнађује своје ограничено знање, и гоњен њоме прави микроскопе, далеке рођаке оне амстердамске лупе, који су били способни да увеличавају предмете до 500 пута. Нико од његових савременика не зна којим то начином Левенхук ствара тако моћна а сићушна сочива, што је тајна с којом ће умрети. С тврдоглавом упорношћу први микробиолог открио је призоре који су до тада били недоступни: ређају се цртежи сићушних буба, финог ткања лептирових крила, бактерија, капилара, мишићних влакана, мушке семене течности...Levenhukovprikazspermatozoida.jpg
     Преко пута њега, каже хроника коју домишљамо, седи сликар Јоханес Вермер. За њега ван Делфта мало ко зна; у два следећа века историје сликарства, уџбеници и колекционари готово да га не помињу. Његова се данашња слава једино може мерити са нехатном снагом историје у којој нестају слабићи, презрени и неталентовани. Вермер има своје бриге: укупно је имао петнаесторо деце и многобројне неплаћене рачуне, због којих каткад, на име дуга, мора повериоцу да преда неку своју слику. Потпомаже га и издржава ташта, јер зарада од његових дела није довољна. Оно доба није трпело сликаре који су, као Вермер, стварали две-три платна годишње. Уосталом, већину његових слика купује један те исти суграђанин, богати Питер Клас ван Рајвен, што значи да слава његове вештине не напушта границе провинцијског Делфта. Он нема ученике и следбенике, као Рембрант, нити на властиту корист продаје и умножава своје цртеже и гравуре. Понеки знатнији посетиоци његовог родног града ипак свраћају у сликарев студио, а једног од њих, немајући тренутно ниједно платно да му покаже, Вермер води до свог пекара, којег је недавно исплатио сликом. И уз мирис пецива посетилац напокон успева да угледа Јоханесово дело.
     Дакле, те давне 1668. године Јоханес Вермер и Антони ван Левенхук седели су у крчми у Делфту, и то можда баш у оној која се звала Мехелен, причајући о сликарству, свету из микроскопа и светлости холандског неба, коју је сликар унео у безгрешно чисте собе делфтских кћерки и жена. Разговор се, потом, и поред жара због обавеза прекида, и уследио је растанак. Оно што је остало недоречено, недопричано, Вермер је, верују неки, Левенхуку изрекао писмом. И поводом њега отпочиње прича, коју је у 20. веку исписао пољски песник Збигњев Херберт. А ми, десетак година после његове смрти, настављамо да је својим речима казујемо. Једнога дана можда још неко, нови читалац или писац, буде хтео да даље настави ову нит.
     И клупко ће опет почети да се намотава, водећи нас, као Аријадну, све даље од средишта лавиринта. У коме, ипак, све почиње.

ЛАВИРИНТ

     Лавиринт је, испрва, био скровиште срамоте. Како легенда каже, начињен је да би се чудовишно дете - с главом бика и телом човека - сакрило испред радозналих очију. Дететова мајка била је жена критског краља Миноја, чију су перверзну прељубу, полни однос са биком, древне хронике објашњавале божанском осветом. Остало је забележено да је Минотаур, пород жене и животиње, живео скривен у срцу Лавиринта у којем су му приношене људске жртве. Одатле жртвованима спаса није било, а Минотаур, изгнаник из света људи, био је последњи пресудитељ.
AntonivanLevenhuk-1.jpg     Ова необична прича о Лавиринту и његовом становнику, о запретеној грађевини из које је човеку немогуће пронаћи излаз, већ је сама по себи упечатљива парабола. То што су је касније и многи модерни књижевници користили и прерађивали - каткад је изгледало да је сачињена управо по мери њиховог духа - само је доказ постојања црвене нити историје људског ума. Тако је, на пример, Збигњев Херберт, песник нобеловац, продорном иронијом обојио ову крваву причу. У његовој песми у прози Минотаурова историја јунак из наслова је тек тупаво помало наказно дериште (медицинским речником он је хидроцефал), за кога је отац набавио најсавременије педагошко учило - лавиринт. Јер тако ће, постоји нада, кнез Минотаур постати упућен „у начела правилног мишљења". Ходници лавиринта су ходници индукције и дедукције, који у једном трену постају сувишни буквар овом бесперспективном ђаку. И потом долази Тезеј да га реши мука властитог постојања...
     Доста година доцније Херберт се у свом есеју под насловом Писмо скривено вратио својој некадашњој песничкој теми. Његов невелики текст бави се трима листићима папира који садрже преписку између Јоханеса Вермера и Антонија ван Левенхука. Узгред буди речено, тек малобројни верују у аутентичност овог документа; једним делом и стога што он прибраним тоном пророчански открива сасвим модерну цивилизацијску недоумицу и чегрст. А такво промишљање не слаже се са замишљеним ликом сликара Вермера, који је писмо наводно сачинио.ZbignjevHerbert-2-1.jpg
     Оставимо све ове сумње по страни и погледајмо шта тамо пише. Јоханес Вермер, тај Вермер у којег верујемо, свом пријатељу научнику, који се пред њим разметао послушном снагом микроскопа и у капи воде показао му ковитлац необичних створења, објашњава да су се наука и научници запутили у „опасну авантуру, која ће човечанству, осим користи, донети и велике, непоправљиве штете". Јер колико год њихова научна средства бивала моћнија, „са сваким новим открићем отвара се нова провалија", а циљеви постају све „удаљенији и неухватљивији". „Све смо усамљенији у тајанственој празнини свемира"...
     Празнина о којој Вермер говори настаје упркос напору да се човек изведе из „лавиринта заблуда и случајности", да му се, напокон, открије јасно и право знање. Овакав напредак не доноси истинско олакшање и само реч „Провиђење замењује речју нужност." Они који су се некада клањали у цркви данас ће, како је говорио други писац, у страхопоштовању нажуљати своја модерна колена пред циклотроном или неким другим много бизарнијим изумом. А како је Вермер веровао, наш превасходни задатак није да одогонетавамо тајне - јер то нам никада до краја неће поћи за руком, наше је да их постанемо свесни. И потом... Потом их прихватимо.
     Данас покојни Херберт није без разлога посветио пажњу овом наводном Вермеровом писму. Његова поезија у себи садржи нека од начела које је холандски сликар готово повређено можда изрекао. У стиховима које је писац Господина Когита стварао та старовремска отменост духа припитомљавала је сву наказност Минотаура и чинила га апсурдним и вредним благонаклоног подсмеха. У Лавиринту је, дакле, био сакривен Минотаур. У Левенхуковом лавиринту, у самом његовом срцу, ишчекује нас само зјапећа празнина и ниједна бичја лешина коју бисмо одатле могли тријумфално изнети.

ПРАШИНА...

VermerAstronom.jpg     Вратимо се назад у Делфт, који је својим каналима и улицама тек помало наликује на лавиринт. У њему је 1668. године, поуздано се зна, Вермер завршио слике назване Астроном и Географ. У ствари, тек на првој од њих уписан је датум, а другу су различита истраживања ставила у приближно исти временски оквир. Ниједно име од оних који су позирали сликару није, до данас, са сигурношћу утврђено. Верује се да су на неким Вермеровим платнима оцртани ликове његове жене Катарине Болнес и две најстарије кћери. Што се тиче идентичног мушког лика са поменутих слика, раширено је привлачно убеђење да је реч о Антонију ван Левенхуку. У ствари, ни за то нема никаквих чврстих доказа, а ни само пријатељство између двојице најславнијих становника Делфта нема своју писмену потврду. Без сумње је да су се њих двојица морали знати: њихов невелики родни град је у оно доба имао петнаестак хиљада становника, и у њему су обојица били на великом гласу. Такође их је морала спајати заједничка страст ка оптичким уређајима, код једнога према микроскопу а код другог према cameri obscuri. И најпре, ако у нечему треба тражити доказ да су њих двојица били пријатељи, то јесте чињеница, забележена у архивима Делфта, да је Левенхук био извршилац сликаревог тестамента. А такви послови се не стављају у руке незнанцу или познанику. Зато бисмо можда требали да верујемо како је на оним сликама заиста налази Левенхук, Вермеров пријатељ и најугледнији научник једног малог града.
     Вермер је, кажу забележене речи Катарине Болнес, напрсно умро 1675, копнећи током два дана. Био је, тврди његова жена, скрхан породичним и новчаним бригама, јер богата је Холандија тих година пролазила кроз велику кризу. Тржиште слика, као некада тржиште лала, нагло је пропало, а Вермера, који је и сам трговао уметнинама, тај слом затекао је са хрпом непродатих платана. Када је реч о документима који су и белешка његовог постајања, њих има довољно али реч је само о уобичајеним административним обрасцима. Његов оригинални руком писани запис сачуван је тек у једној прилици, у коментару који се односи на низ слика италијанских мајстора, где трговачки трезвено њихову вредност оцењује готово ништавном. Писма, која се већ дуго година појављују и приписују Вермеру или о њему говоре, заједнички исписују његова окаснела слава и марљиви фалсификатори. Ниједно од њих није издржало ситничаве провере многобројних архивских стручњака и историчара уметности. Последње такво појавило се недавно. Један разбарушени стручњак за Вермера, Кејс Калденабах, кратко је све ово прокоментарисао: „Осим оних пар Јоханесовом руком писаних редова, јер ништа друго не постоји, све остало измислиле су литерате."
     Па откуда онда смелост Збигњеву Херберту да у један од тих фалсификата, иако упозорен,VermerGeograf-1.jpg приљежно поверује? И откуд, онда, нама истоврсна смелост да за њим једнаким путем кренемо? Прича коју доноси Вермерово несуђено писмо не дугује своју привлачност аутентичности њеног ауторства. Онај вештак који га је написао у Вермерово име мора да је, као што каже Калденбах, био литерата. Јер оно од свог читаоца захтева исто што је и пољски песник тражио од литературе: да нас чини трезвено будним, да нас држи на опрезу. Херберт је једном приликом рекао како су речи прозор у стварност. Кроз прозор, на многим Вермеровим платнима, светлост тихо пада у собу. И тек под том усмереном, баршунастом светлошћу његови ликови добијају пуноћу свога постајања и присни карактер. Дакле, исто оно у шта је посвећено веровао и сâм Збигњев Херберт, пишући своје песме у Пољској отетој од сопственог народа и историје. Било чије речи, напокон, могу постати прозор који доноси светлост што пада на Вермеров и наш свет. А онда није важно ко их је написао: вешти фалсификатор или вешти, стварни уметник.
     Свака прича може да почне било где. И било кад. И да се једнако тако заврши. Ова о Вермеру, Левенхуку, Херберту, Миноју, Минотауру и Лавиринту записана је, случајно, у Београду, у двадесет првом веку. Она је, у ствари, тек прашина са Вермерових слика, под којом ћемо можда изнова открити оно што умемо да заборавимо.



Komentari (226)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

dragoljub92 dragoljub92 23:53 23.04.2009

Re: pamćenje vode...

C14 памти време. C60... свој облик?

кажем ја не памптим ништа а посебно бројеви
gordanac gordanac 23:58 23.04.2009

Re: pamćenje vode...

Ima još zanimljivosti (puno) koje krije C60:

Buckyball Found in Nature

"Buckyballs have been found in a piece of the 4.6-billion-year-old Allende meteorite that landed in Mexico in 1969. Scientists hope that this first evidence of Buckyballs appearing in nature may provide clues to the origin of life. The Carbon 60 molecules, shaped like a geodesic sphere, were first synthesized in laboratories in 1985. This is now the third form of pure carbon known to exist naturally (along with graphite and diamonds)."

bfi.org
bauer. bauer. 01:33 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

gordanac, pa ono je obična fudbalska lopta? takozvana buba mara. obojiš petougle crno a šestougle belo i eto...
marco_de.manccini marco_de.manccini 02:45 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

Јесте, лопта је.

У математици постоји одавно, као граф алтернативне групе А5, или, можда природније, као граф групе симетрија икосаедра, или, можда најприродније, као пресечени икосаедар, икосаедар код кога је отфикарено парче у близини сваког темена

Ево слике икосаедра (једног од 5 Платонових тела), па отфикари мало код сваког темена (којих има 12) и добијеш C_60 (који има 60 темена). Однедавно, ето, постоји и у стварном свету.



Него, има један интересантан човек, Сунада, који је измислио кристал за који се још не зна да ли постоји у стварном свету. Можда постоји? Ако се C_60 појавио тек тако, зашто не и његов кристал, кога је назвао К4. Ево сличице, па ако га видите негде пријавите најближем физичару. Награда следи.



gordanac gordanac 06:19 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

bauer:
gordanac, pa ono je obična fudbalska lopta? takozvana buba mara. obojiš petougle crno a šestougle belo i eto...

:)))))))))
jeste
i deo je dokaza da potreba za fudbalom postoji na nanometarskom nivou, odnosno da je potreba za fudbalom zapretana duboko u lavirintu talas-čestica nama nevidljivog sveta i najjneposrednija je veza između kvantnog i čulnog sveta...
S tim što je čulni - neopisivo bolji

Mislim da bi Nemanja Vidić o tome mogao sve da nam kaže
marco_de.manccini:
....па ако га видите негде пријавите најближем физичару. Награда следи.

to ti pričam!
ne postoji, a - radi!
svaki je lavirint simetričan, a narušavanjem simetrija nalazimo put i izlaz iz lavirinta..
писофкејк
bauer. bauer. 06:26 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

šta da ti kažem nego - preporuka ko gravitron
Unfuckable Unfuckable 13:26 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

jeste
i deo je dokaza da potreba za fudbalom postoji na nanometarskom nivou, odnosno da je potreba za fudbalom zapretana duboko u lavirintu talas-čestica nama nevidljivog sveta i najjneposrednija je veza između kvantnog i čulnog sveta...

tako je gordanatz, kaži im!!!
dragoljub92 dragoljub92 13:51 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

Unfuckable
jeste
i deo je dokaza da potreba za fudbalom postoji na nanometarskom nivou, odnosno da je potreba za fudbalom zapretana duboko u lavirintu talas-čestica nama nevidljivog sveta i najjneposrednija je veza između kvantnog i čulnog sveta...

tako je gordanatz, kaži im!!!

ej zvezdočatci ode vam dan tana će vi dođe miško
Kazezoze Kazezoze 13:58 24.04.2009

Re: pamćenje vode...

tako je gordanatz, kaži im!!!

pa pamti lopta, ona ima taj C60, ali sa fudbalerima je problem, oni mi slabo stoje sa pamcenjem.
pamte slabije i od vode, evo pitaj gordanatz, ona je (kao) neobjektivna:)))
jasnaz jasnaz 14:33 23.04.2009

RAM

ZA PRIČU

--- И тек под том усмереном, баршунастом светлошћу његови ликови добијају пуноћу свога постајања и присни карактер.



mirelarado mirelarado 09:55 26.04.2009

Интертекстуални одјеци

Истина је да никада не знамо у ком ходнику бескрајног лавиринта можемо набасати на Вермера и Левенхука. Наћи ћемо их и у Ековом Острву дана пређашњег, што не треба да нас превише зачуди, будући да се радња романа одвија у другој половини 17. века. Једино што нису више у свом Делфту, а ваља их и препознати. Вермер је, посредством једног свог платна, доспео у Монферато, али је његова слика „оживела“, као призор који главни јунак посматра:

„Неколико вечери након тога, пролазећи крај једне куће, спази је у мрачној соби приземља. Седела је поред прозора препуштајући се поветарцу који једва да је блажио монфератску спарину, под светлошћу лампе, невидљиве извана, спуштене украј перваза. У први мах није је препознао јер су њене бујне витице биле скупљене на потиљку, и тек су се два прамена спуштала преко ушију. Једино се лице видело, благо нагнуто, само чедности овалан извор, с понеком капљицом зноја, попут бисера, и оно му се учини једином правом светиљком у том мраку. Била је забављена ручним радом на једном ниском сточићу, на којем је почивао њен усредоточен поглед.“

Ова техника описивања ликовних дела речима зове се екфраза и честа је у историји уметности, овде је прикривена, пишчев миг правим познаваоцима Вермерове уметности.

А Левенхук? Његов проналазак освануо је у Милану:

„Oтац Каспар се упињао: не, oн je у Mилану проучавao крв oкужених уз помоћ сасвим новог проналаска, направе кoja се зове повећало или микроскоп, и видео je како у тој крви плутају некакви vermiculi...“
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 10:34 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

mirelarado
„Неколико вечери након тога, пролазећи крај једне куће, спази је у мрачној соби приземља. Седела је поред прозора препуштајући се поветарцу који једва да је блажио монфератску спарину, под светлошћу лампе, невидљиве извана, спуштене украј перваза. У први мах није је препознао јер су њене бујне витице биле скупљене на потиљку, и тек су се два прамена спуштала преко ушију. Једино се лице видело, благо нагнуто, само чедности овалан извор, с понеком капљицом зноја, попут бисера, и оно му се учини једином правом светиљком у том мраку. Била је забављена ручним радом на једном ниском сточићу, на којем је почивао њен усредоточен поглед.“


Ово је жанр-слика. Ако је на њу мислио Еко, збуњује ме оно "под светлошћу лампе". Такође, сточићи за вез које црта Вермер били су високи (то се, на жалост, не види на слици) и подесиви по висини. Код Ека је реч о "једном ниском сточићу".

mirelarado
А Левенхук? Његов проналазак освануо је у Милану:

„Oтац Каспар се упињао: не, oн je у Mилану проучавao крв oкужених уз помоћ сасвим новог проналаска, направе кoja се зове повећало или микроскоп, и видео je како у тој крви плутају некакви vermiculi...“

Левенхук, ипак, није проналазач микроскопа. Та направа је ушла у употребу знатно пре њега, и Еку је то познато, с тим што није имала увеличавајућу моћ као код Делфтањина, ни пре а задуго ни после његовог живота. Стога научници који су је користили нису могли да под његовим сочивом виде тако прецизно и детаљно оно што је Левенхуку било доступно. Његов дизајн микроскопа био је примитиван већ у поређењу са савременим механичким такмацима, али зато му је сочиво било до 8-10 пута веће снаге него било које постојеће. (Оставио сам о микробиологу леп линк у основном тексту:)

Шта да ти кажем, Мирела, закерало сам једно :)))
mirelarado mirelarado 11:45 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Predrag Brajovic
mirelarado
„Неколико вечери након тога, пролазећи крај једне куће, спази је у мрачној соби приземља. Седела је поред прозора препуштајући се поветарцу који једва да је блажио монфератску спарину, под светлошћу лампе, невидљиве извана, спуштене украј перваза. У први мах није је препознао јер су њене бујне витице биле скупљене на потиљку, и тек су се два прамена спуштала преко ушију. Једино се лице видело, благо нагнуто, само чедности овалан извор, с понеком капљицом зноја, попут бисера, и оно му се учини једином правом светиљком у том мраку. Била је забављена ручним радом на једном ниском сточићу, на којем је почивао њен усредоточен поглед.“


Ово је жанр-слика. Ако је на њу мислио Еко, збуњује ме оно "под светлошћу лампе". Такође, сточићи за вез које црта Вермер били су високи (то се, на жалост, не види на слици) и подесиви по висини. Код Ека је реч о "једном ниском сточићу".

mirelarado
А Левенхук? Његов проналазак освануо је у Милану:

„Oтац Каспар се упињао: не, oн je у Mилану проучавao крв oкужених уз помоћ сасвим новог проналаска, направе кoja се зове повећало или микроскоп, и видео je како у тој крви плутају некакви vermiculi...“

Левенхук, ипак, није проналазач микроскопа. Та направа је ушла у употребу знатно пре њега, и Еку је то познато, с тим што није имала увеличавајућу моћ као код Делфтањина, ни пре а задуго ни после његовог живота. Стога научници који су је користили нису могли да под његовим сочивом виде тако прецизно и детаљно оно што је Левенхуку било доступно. Његов дизајн микроскопа био је примитиван већ у поређењу са савременим механичким такмацима, али зато му је сочиво било до 8-10 пута веће снаге него било које постојеће. (Оставио сам о микробиологу леп линк у основном тексту:)

Шта да ти кажем, Мирела, закерало сам једно :)))


E па цврц, можеш да закераш колико хоћеш. :)) Пошто неко посматра девојку кроз прозор, не види лампу, баш као што се она не види ни на слици, зато и каже да као да је њено лице извор светлости. Нећу да давим са одломком, али он је призор и наставио, те она подиже руку и прекида конац зубима. За низак сточић се, очито, преварио. Слика је та, по његовом властитом исказу. Тако је он види... да ли се то зваше licentia poetica?

Микроскоп иде на моју душу, 'ајде да кажем да Левенхука и Милано повезује оптика. Чини ми се да је све заједно малчице ближе тематици поста од Снешка Белића. :)))
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 12:06 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

mirelarado
... Чини ми се да је све заједно малчице ближе тематици поста од Снешка Белића. :)))

Снешко rulz, Мирела, у све ми дирај, само Снешка не дам!!! (Бре, ни сам dottore није знао шта да одговори! )

Заинтересовао ме онај Еков опис па сам узео да га аналишем. Ипак и ја волим да читам. Пажљиво. А кад пишем користим, додуше ретко, и licentiu poeticu :)))
mirelarado mirelarado 12:29 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Заинтересовао ме онај Еков опис па сам узео да га аналишем. Ипак и ја волим да читам. Пажљиво.


Онда следећи пут читај још пажљивије, пре него што почнеш да аналишеш. Оно са лампом си ипак промашио, морала је постојати, иако се не види. У томе и јесте Вермерово мајсторство, што светлост као да избија из самих ликова, а не из изворишта.

П.С. Нсарски није могао да ти одговори зато што си ударио у танке жице (насмејана деца), тиме ћеш свакоме врло лако запушити уста.

П.П.С. Еков опис није за аналисање, него се каже: "Аха, никада не бих препознао слику."
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 12:37 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

mirelarado

П.С. Нсарски није могао да ти одговори зато што си ударио у танке жице (насмејана деца), тиме ћеш свакоме врло лако запушити уста.



P.S.




P.P.S.
Да те чујем сад... :)))
mirelarado mirelarado 12:45 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Занемела и отишла да се исплачем на миру. :)))
marco_de.manccini marco_de.manccini 14:00 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Брајовићу, Брајовићу, чак и да слика није верно описана, чак и да онај човек у Милану не одговара 100%, па ваљда има право и Еко на мале фалсификате, овде онде, за добробит приче, а и за бољу загонетку? Или Мирела?
mirelarado mirelarado 14:15 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

marco_de.manccini
Брајовићу, Брајовићу, чак и да слика није верно описана, чак и да онај човек у Милану не одговара 100%, па ваљда има право и Еко на мале фалсификате, овде онде, за добробит приче, а и за бољу загонетку? Или Мирела?


Ех, Марко, то ти је нетрпељивост према малим разликама: може Парсел, може Снешко, може угљеник, може и фудбал, али зато Еко - не може. :)))
marco_de.manccini marco_de.manccini 14:20 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Брајовићев блог би укратко могао да се опише као

Живели прозори!

Све што си урадила је да си донела још један.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 14:39 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

marco_de.manccini
Брајовићу, Брајовићу, чак и да слика није верно описана, чак и да онај човек у Милану не одговара 100%, па ваљда има право и Еко на мале фалсификате, овде онде, за добробит приче, а и за бољу загонетку? Или Мирела?

Реторичко питање, Марко.
Наравно да има. И Мирела. И ти. И ја...

Ја у први мах слику нисам препознао и тек код она "два прамена (што су се) спуштала преко ушију" схватио сам о којој је слици реч. Онда сам узео да размишљам зашто је то тако, шта ми у опису недостаје или сматрам нетачним те дело нисам препознао. Шта да ти кажем, тумачи то како хоћеш: беспотребна ситничавост, закерачки карактер, надменост, било шта... Али исто тако бих приступио оним редовима и да сам их ја написао. И још бих, за себе, ствар сигурно потерао и даље.

Рецимо: код Вермера (добрим делом и осталих сликара његовог доба) по конвенцији светло пада са леве стране слике. Код ове са десне. То, вероватно, значи да је била наручена за неки простор где се природно осветљење (прозор) налазило са те стране. Потом, та светлост пада одоздо. Одатле следе неки закључци и другачији опис слике. Итд. итсл.

Нормално, све бих ово могао и да прећутим, али кад већ причамо о Вермеру, овако ја видим његове слике и технику и тематику. И овако, као што сам написао, Чипкарицу у оном Ековом цитату.

Узми да сам наглас изнео своја размишљања. Неки пут то није нити згодно нити добро. А овде... мислио сам да неће бити погрешно тумачена.

Мада, имам ја и својих добрих страна.

ЕДИТ: А Еко може... Увек. Волим човека.
mirelarado mirelarado 14:47 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Узми да сам наглас изнео своја размишљања. Неки пут то није нити згодно нити добро. А овде... мислио сам да неће бити погрешно тумачена.


Добро си мислио, нико те није погрешно тумачио.

Осим тога, морао си да прибегнеш сузи детињој да би ме ућуткао. Мало ли је? :)))
marco_de.manccini marco_de.manccini 14:58 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Предраже, увек изнеси своје виђење и размишљање. Не схватај ме много озбиљно, није било никаквог прекршаја, понајмање за пенал.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 15:02 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

mirelarado
Осим тога, морао да прибегнеш сузи детињој да би ме ућуткао. Мало ли је? :)))

Али, ако се стварно наљутим, има да окачим слику мојег нашљедника са све сузицама у окицама, па да вас онда све видим :))))
mirelarado mirelarado 15:11 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

Predrag Brajovic
mirelarado
Осим тога, морао да прибегнеш сузи детињој да би ме ућуткао. Мало ли је? :)))

Али, ако се стварно наљутим, има да окачим слику мојег нашљедника са све сузицама у окицама, па да вас онда све видим :))))


У обзир долази само насмијани нашљедник. Ја те сигурно нећу љутити.
Predrag Brajovic Predrag Brajovic 15:17 26.04.2009

Re: Интертекстуални одјеци

marco_de.manccini
Предраже, увек изнеси своје виђење и размишљање. Не схватај ме много озбиљно, није било никаквог прекршаја, понајмање за пенал.

Марко, ми се познајемо само колико нам ови електрони допуштају. То је већ много, али каткад не и довољно. И... углавном, то је то.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana