- Идемо вечерас у Турску Чаршију, каже ми, у Сули Ан.
Кроз маглу се присећам да је то стара грађевина, некада преноћиште за караване, а да је данас у њу смештен део ликовне академије.
- Нека изложба?
- Не, уопште не, али звучи добро.
* * *
Улазимо у Ан кроз постављену завесу од стаклених перли. Унутра је веома мрачно. Једина светлост долази из неколико бим пројектора који су ту за потребе разних инсталација. Убрзо, у гужви и мраку, губимо једно друго.
Улазим у веома малу просторију са стране. Мора се улазити четвороношке. Просторија је једва довољно висока да би се у њој могло седети. Нас је око десеторо поседаних уз зидове. На средини собе седи девојка и тихо пева
да сум бистра вода мори мамо
да сум бистра вода
мамо мори мајчице
да знам кај да течам
Речи се једва препознају. Повезујем коначно у глави да сам данас чуо у Центру да гостује неколико уметника из Америке. Док пева, девојка гура свакоме парче леда у длан. После неколико тренутака тишине примећује да сам веома пажљив са мојим парчетом. Прилази на коленима и шапатом ме пита
- How long do you think you can hold onto it before it becomes water? Before it slips through your fingers forever?
- Not for long, кажем.
Отвара ми шаку нежно, дозвољавајући леду и води да ми клизну низ прсте. Уместо леда ставља своју руку у мој длан. Замишљам да је лепа. Тако је мрачно да се мало тога наслућује. Додир јој је леп. Не изговара r у речи water. Можда Бостон?
Поново седа у средину и пева док сви полако излазимо
јас би текла стара мори мајко
јас би текла стара мајчице
стара мори душице
кај моето либе
* * *
Тражим податке о Сули Ану. Једва налазим нешто мало. XV век. Име би се могло превести као Водено Преноћиште. По малој реци која је текла у близини, а која је временом нестала.