If you want it, You already got it ...

AleXandar Lambros

Kada nešto zaista želite čitav kosmos se uroti da vam to i ostvari (Alhemičar, Paulo Koeljo). Što bi se reklo, simply as that.

Alhemičarski blog

Kad se samo setim koliko sam uporno i tvrdoglavo odbijao da pročitam tu knjigu koju su pročitali, i o njoj potom trućali, i oni koji su pre toga u životu pročitali samo "Svet", eventualno neko izdanje "Kurira". Knjiga sa najmanjim zajedničkim sadržaocem za najšire narodne mase. Najlepše zahvaljujem. Al' mi je išlo na nerve to saletanje s "Alhemičarem" gde god se okreneš, baš kao i kasnije s "Da Vinčijevim kodom". I onda, kad se globalno oduševljenje konačno stišalo, nekako mi je došao pod ruku. Sećam se da sam ga pročitao u dahu, gotovo krišom, kao da bi mi bilo užasno nelagodno da me neko uhvati kako ga čitam. Divna knjiga, trebalo bi je uvrstiti u lektiru za drugi ili treći razred srednje. Nekako baš tada obrazovni sistem udružen s roditeljskom strepnjom za budućnost potomstva bude na vrhuncu svojih zločinačkih napora da vam se "izbiju bube iz glave", u prevodu, da vam se isuši mašta a entuzijazam svede na tržišnu, što će reći, realnu meru.

U poslednje vreme išli su mi na nerve saletanjem da moram da pročitam "Tajnu". Argumentacija se kretala od one uobičajene "videćeš što je dobra", do one suptilno lukave "vrlo je kabalistička, znaš".
Meni je sve to opasno mirisalo na još jedan u nizu self help svetskih bestselera tipa "Najbogatiji čovek Vavilona" i ostalih sranja, te sam rešio da dotični naslov jednostavno zaobiđem i strpim se dok se prašina ne slegne.
Elem, ako sam izbegao knjigu, film nisam. Guilty as charged. Šta da kažem, možda će vam se produkcija učiniti preterano američkom a namere sumnjivo sektaške, ali verujem da su ideje iznete u filmu tačne. Zapravo, osećam da jesu. A kad osećaš da nešto jeste, više nego što misliš i veruješ, onda je valjda to to.

Impossible is nothing - da vam sumiram u jednoj rečenici. Ili - SVE počinje kao misao.
Najneverovatnija čudesa u životu su moguća ako zaista verujete u njih. Naglasak je na zaista. I vila s bazenom i kola sa šoferom, i ljubav i zdravlje i putovanja i neverovatno bogatstvo, šta god vas čini srećnim - samo recite. Catch je u tome da kosmos, koji vam na raspolaganju stoji za sve vaše životne snove, ne trpi dve stvari - skepticizam i očaj. Ako mislite da nešto stvarno mnogo želite a pri tom ste sumnjičavi da će se to ikada ostvariti (jer naučeni ste da budete realni), ili želite nešto baš mnogo, ali vam je želju opteretio očaj, piši propalo.
Neverne Tome će ovde reći - "aha, baš zgodno, ako ne uspe, znači bio sam očajan ili skeptičan. Ma važi."
Da se ne pravim pametan - nemam ni vilu s bazenom a ni čestiti bicikl a kamoli rols rojs. A voleo bih. Ali, kad god pomislim na to, odnekud se pojavi glas - "Ne lupetaj aleX života ti. Je l' s profesorskom platom?" Zato i nemam.
Ali, mogu da vam ispričam nekoliko divnih i čudesnih epizodica koje nemaju nikakvo drugo logično objašnjenje do "kosmičke intervencije".

 

Leta 2002. živeo sam podstanarskim životom u Beogradu i švercovao se u gradskom prevozu. Ne da nije bilo naznake da ću videti more već je pitanje bilo i da l' ću namaći za kiriju sledeći mesec. Da skratim priču, bio sam i na Santoriniju i u Parizu tog leta bez prebijene pare i proveo se kao nikad. A i Santorini i Pariz sam ludački želeo da vidim, da sam se nebrojeno puta zamišljao tamo, do takvih detalja kao što su u čemu ću da budem obučen kad budem obilazio Luvr.
Dve godine kasnije jednog jutra na internetu pročitam da Madonna pravi svetsku turneju. Ja još uvek podstanar u Beogradu i još uvek se švercujem u prevozu. Jednostavno sam znao da ću je gledati. I gledao sam je, iako je sama ideja o odlaksu u London zvučala potpuno suludo. Sve se tako savršeno skockalo u poslednjem trenutku. I, znate šta? Ne samo da sam gledao nju već je u to vreme u Royal Academy of Arts bila velika izložba Tamare de Lempicki, koju obožavam a čija su dela uglavnom rasuta po privatnim kolekcijama i gotovo ih je nemoguće videti. A ja sam ih video sva na jednom mestu.
A pre par godina spletom bizarnih okolnosti, za koje nemam drugo objašnjenje sem "kosmičke intervencije", počnem da se dopisujem s Pamelom Sue Martin (Felon Karington iz "Dinastije"), koja mi je kao klincu bila dream woman i za koju sam maštao da ću je jednom upoznati. U trenutku kad smo se povezali gotovo da sam i bio zaboravio na nju, ali njena je slika kroz moje tinejdžerske godine stajala iznad mog radnog stola i .... hoću da kažem, te stvari deluju čak i kad zaboravite na njih ako je želja u vama iskrena. Dopisujemo se redovno i planiramo njenu posetu Srbiji.
I tako, ima tih primera ...

Međutim, jedan skori događaj, ozbiljno je poljuljao moju veru u ovu teoriju. Prijavim ti se ja za neku stipendiju za master studije u Budimpešti. Toliko sam bio siguran u to da ću je dobiti da sam se već video tamo, kako putujem metroom od kampusa do fakulteta i kako posle predavanja jedem esterhazi tortu u poslastičarnici s pogledom na Dunav. I, zaista, prođem prvi krug, uradim TOEFL s rezultatom 96%, ostane još samo da me pozovu na intervju. Ja toliko siguran u to da sam već sve prijatelje obavestio da sam od septembra u Budimpešti na godinu dana te da ako planiraju da me posete da se lepo oganizuju da se ne napravi krkljanac. Kad ono, pre neki dan, stiže meni mejl sa univerziteta - "We regret to inform you ... bla, bla, bla ....". Čitam i ne verujem. Kako sad to?
Stvarno sam hteo da odem. Ali, sad kad razmislim o tome, mislim da je naglasak bio na tome odem (iz Srbije), a ne na master studijama. Možda je u tome catch? Možda je bilo malo očaja u mojoj želji čak iako ga nisam bio svestan.

Enihau, april sam proveo u Beogradu i budući sam bio na Dorćolu, učinilo mi se da je to savršena prilika da istražim kraj i pronađem zgradu u kojoj bih voleo da imam stan, slikam je i potom fotku okačim na svoj "visualisation board". Ako ništa drugo, makar ću jednog dana Zavodu za zaštitu spomenika zaveštati obilnu foto dokumentaciju sa izgledom fasada svih lepših beogradskih građevina u širem centru. Nisam mogao da se odlučim gde bih tačno želeo da imam gajbu pa sam za svaki slučaj fotkao sve zgrade koje bi mi se svidele kako bih naknadno mogao da se odlučim. Na kraju sam izbor sveo na dve, ali ... oblećući oko njih u potrazi za najboljim kadrom, glavom mi je odjekivalo - "alo čoveče, kvadrat ovde mora da je četiri hiljade, da l' si normalan?!"
"Pa šta?" - odgovarao bih nesigurno i neubedljivo glasu u mojoj glavi. "Ko da su za kosmos to neke pare!"

Hoću da kažem, primećujete li koliko smo ubijeni u pojam da čak ni tipovi s reputacijom maštara bez premca kakvu ja imam, ne uspevaju da si daju oduška? Menjanje mentalne matrice je najteži posao, odma' da vam kažem, pored koje se i posao sa srpskom administracijom čini ko mila majka. Ali, jednom kad to promenite, verujem, menja se sve ....
Što bi Madonnica rekla ...

If you want it
You already got it
If you thought it
It better be what you want
If you feel it
It must be real
Just say the word ....

Well, she should know, I guess ...