Bliski susret nulte vrste

Bliski susret prve vrste:  viđenje letilice ili nepoznate pojave na udaljenosti većoj od 150 metara.
Bliski susreti druge vrste:  viđenje letilice ili nepoznate pojave na udaljenosti manjoj od 150 metara,  kao i  viđenje fizičkih tragova na tlu koje je ostavila letilica.
Bliski susret treće vrste:  viđenje  čudnih bića, ufonauta, u blizini letilice.
Bliski susret četvrte vrste:  fizički kontakti sa vanzemaljcima.
Bliski susret pete vrste:  direktna komunikaciju sa vanzemaljcima i interaktivni kontakt.

Bliski sureti  nulte vrste ne nalaze se u opšteprihvaćenoj  klasifikaciji učenog astronoma.

Znam da mi nećete verovati, ali ja sam imao upravo takav susret.  Nazvao sam ga susretom nulte vrste, te se prema uobičajenim pravilima, ova vrsta susreta ima nazvati mojim imenom.

Krenem ja tako Knez Mihajlovom, a uputio sam se na Kalemegdan, na ušće Save u Dunav. Ne ide mi ništa od ruke ovih dana. Čega god da se dohvatim, to mi ispadne iz ruke i slomi se, a ako je neki preduzetnički potez, on propadne i pre no što sam ga započeo, kome god da se obratim taj ili me opsuje, ili u najbolju ruku ništa ne odgovori. Pisanje neću ni da spominjem, u totalnoj sam, a ne samo u kreativnoj, blokadi – ne umem više da napišem ni svoje ime. Upravo zato, krenem da se malo osamim, da razmislim, da sagledam, da analiziram, da nađem uzroke takvog mi stanja. Računam, sve što ima posledicu ima i uzrok, a posledice su više nego evidentne.

Dakle, idem ja tako duboko zamišljen, kad  negde u visini SANU primetim da  svi prolaznici začuđeno gledaju u mene. Mahinalno se uhvatim za šlic, to je u sličnim situacijama refleksni pokret džentlmena u (najboljim) godinama, i, na svoje zadovoljstvo zaključim da je zakopčan. Pogledam u cipele - vidim, ne samo da su iste boje, već su i isti model, a i sa čarapama je sve kako treba.. Ogledam se u jednom od izloga i zaključim da je samnom, bar što se tiče pojavne strane bića, sve u najboljem redu. Vratim se ponovo ka tamnim ponorima samog sebe, uputim se u skrivene nivoe svesti, (podsvest sam ostavio za kasnije, kad stignem bliže reci), i nastavim put.

Kod gradske biblioteke opet isto – prolaznici koji mi dolaze u susret blenu u mene, a kad prođu zastaju i okreću se. Pomislim, da sam prošao kao onaj Kafkin Gregor Samsa i pretvorio se u ogromnu bubu, a moj perceptivni apart opaža odraz moje bivše fizionomije. Svi drugi vide bubu, a ja vidim sebe. Živ sam se ukočio od straha. Međutim, taj timor mortis, koliko god da je strašan, pomogao mi je da nađem odgovor: Nisam se ja pretvorio u bubu, ja to prilično glasno razgovaram sa samim sobom. 

Shvatim, da sam ja to sreo sebe, ili sam bar bio na dobrom putu da sam sebe sretnem i ostvarim vekovni san mnogih mislilaca, bramana, lama i inih, a sitnu spisateljsku boraniju neću ni da pominjem. U trenucima retke iluminacije, ovu vrstu sureta nazvah: bliskim susretima nulte vrste.

Profesore nsarski i ostali naučnici sa bloga, vi ste na potezu, pa ako me se setite u vašim naučnim radovima setite se  – ako se ne setite nikom ništa.

...............................

Beleške na margini (ovu je praksu na blog b92 , kao što znamo, uveo Budimac):

Priča može da počne bilo gde, kao što kaže Predrag Brajović, a stavri nisu uvek onakve kako na prvi pogled izgledaju, kao što kaže gordanac, ili je to rekao Bulgakov, ne mogu da se setim.

Verovanja u postojanje dvojnika, ne u smislu rascepljene ličnosti kakva je ona u kojoj je i dr Džekil i mr Hajd, već istovetnog a drugog ja, kao i mogućnost sureta sa svojim dvojnikom, odnosno samim sobom, vuku korene iz drevnog Egipta.

Stari Egipćani su smatrali da čovekova duša ima više elemenata. Tako je Ba deo duše neposredno posle smrti, Akh je duša istog čoveka, koja nastaje posle suđenja, a Ka je duša živog čoveka, njegova životna sila. Ka ima dvostruku ulogu, ona je dvojnik, jer povezuje život i smrt i zato joj potrebno piće i hrana i u zagrobnom životu. Ka stvara bog Hnum na grnčarskom kolu i stavlja ih u utrobe njihovih majki.

Kod starih Jevreja postoji verovanje da čovek koji sretne samog sebe, svog Doppelgangera, videće Boga. Jer, Bog je čoveka stvorio po svom liku i obliku.

Stari Škoti čoveka koji sretne i vidi samog sebe nazivaju fetch. Kad susretnete sebe, stvarnog sebe, to drugo ja dolazi da vas odnese, smatraju praznoverni Škoti.

Realno sagledati sebe u okruženju drugih, svoja dela i ponašanje, jedno je od najvećih umeća, koje retko ko od nas postigne. Najčešće vidimo svoj željeni, a ne stvarni lik.

I na kraju, ako je svemir beskonačan, kao što kažu najnovije naučne hipoteze, i ako ima beskonačno svemira, onda u njemu postoje pararelni svetovi, ne dva paralelna sveta, već beskonačno paralelnih svetova. U tim, našem svetu paralelnim svetovima postoje naši dvojnici. Beskonačno dvojnika.Kad, i ako sretnemo nekog od njih, biće to bliski sureti nulte vrste.

..........................

..........................

U književnosti je nenadmašni Borhes majstorski eksploatisao temu susreta sa samim sobom. U dve pesme: Borhes i ja i Stražar i u  priči 25. August 1983.

Stražar

Ulazi svetlost, i ja se budim. Eno ga.

Progovara veleći mi svoje ime, koje je (već biava jasno) moje.

Vraćam se robijanju što traje više od sedam puta deset godina.

Nameće mi svoje sećanje.

Nameće mi svagdašnje jade, ljudsko stanje.

Diktira mi ovu pesmu, koja mi se ne sviđa.

U mojim je stopama, u mojem glasu.

Predobro se znamo, nerazdvojni brate.

Piješ vode iz moje čaše i jedeš moj hleb.

Vrata samoubistva, otvorena su, ali bogoslovi tvrde da ću stajati

U dalekoj seni drugog kraljevstva.

Čekajući sam sebe.

U priči 25.august 1983. Borhes se vraća iz duge šetnje u hotel, a recepcionar mu kaže da je mislio da je u svojoj sobi, jer pre par minuta je uzeo ključ. Borhes žuri u sobu i u svojoj sobi vidi  sebe, nešto starijeg, kako leži u krevetu. Razgovor između Borhesa i Borhesa... bio je pravi borhesovski.

Bergmanov kultni film Divlje jagode, počinje snom glavnog lika Isaka Borga. U tom snu Borg, tokom jutarnje šetnje u svom rodnom gradu zaluta. U suret mu dolazi pogrebna kočija, konji se poplaše, sanduk ispada i poklopac se otvara. Borg prilazi, iz sanduka se pomalja mrtvačka ruka, hvata Borgovu ruku i vuče ga unutra, poklopac sanduka pada, a u sanduku Isak Borg mrtav.

Ima i jedno mesto u drami Doktor Šuster u kome, na sebi svojstven način, Dušan Kovačević koristi motv susreta sa samim sobom.

Divna, doktorova setra, priča kako je ispred Narodnog pozorišta srela svog pokojnog  muža operskog pevača i pita brata doktora da li je moguće da je ona videla nekog koga nema ili je poludela. Na to joj njen brat doktor odgovara

Nije to ništa, šta se meni desilo pre dva dana. Ja sam, veruj mi, sreo sam sebe.

Divna (Seka Sablić): Koga si sreo?

Doktor (Petar Kralj): Sebe... Mene..

Divna: Sreo si samog sebe?

Doktor: Da.. kad sam bio mlad. Na stepenicama Meidcinskog fakulteta. Išao sam da vidim jednog mog starog profesora... da ga pitam da li je  normalno to što svake noći sanjam kako nisam diplomirao...kad, u jednom trenutku, vidim sebe kako izlazim iz fakultetta, kad sam bio student treće godine. Isti ja, ista kosa, lice, oči odelo, bez tašne, samo sveska u džepu.

Divna: Neverovatno... da te ne poznajem, svašta bih pomislila.

Doktor: A ono što je najzanimljivije, ja sam sa njim...sa sobom... razgovarao.

Od tog susreta i tog razgovora drama dobija novi ritam, a gledaocima ostaje samo da se smeju i uživaju.