Čaj, čemu?

Volite li da pijete čaj?

Nemojte se prebrzo nasmejati i reći kako postavljam glupo pitanje.

Nije moja namera da popularišem pijenje čaja (definitivno, ima boljih stvari od čaja - za pijenje, he, he, he), već da ukažem da sam se nedavno prilično oduševio čitajući jednu knjigu na temu - čaja. Knjiga ima prost naziv, prost da prostiji ne može biti: "KNJIGA O ČAJU", a autor je Japanac Kakuzo Okakura.

Kako sam u poslednje vreme, pišući o istočnjačkim religijama, umnogome u «japanskom fazonu», ne mogu a da kratko ne ispričam ovo moje vidjenje «Knjige o čaju».

Sve je počelo, naravno, sa Isidorom Sekulić. Kažem «naravno» zato što su mnoge dobre stvari kod mene bile inicirane Isidorinim pisanjem. Elem, prelistavajući njene knjige «Iz stranih književnosti, I, II» (što ja sporadično činim, odmarajući se i «puneći svoje intelektualne baterije»), naišao sam na njenu usputnu napomenu o pojavi zanimljive knjige, na engleskom jeziku, na temu - čaja (moram napomenuti da je ona to zabeležila u prvoj polovini prošloga veka). Dala je ona tom prilikom samo nekoliko rečenica, ali činjenica da je ona primetila i kratko prokomentarisala pojavu te knjige na Zapadu bila je dovoljna da mene zaintrigira. Medjutim, kao što to obično biva, protokom vremena, ja sam na to zaboravio, odnosno tu misao sam stavio negde «po strani» u mom mozgu.

A nedavno sam bio lepo iznenadjen kada sam, preturajući po jednom knjižarskom stolu pretrpanom knjigama, naišao na Okakurinu «Knjigu o čaju», u srpskom prevodu. Knjiga je po obimu malena (samo osamdesetak stranica), pa i prilično jeftina. Izdavač je «Liber» iz Beograda. Knjiga je originalno napisana na engleskom jeziku (The Book of Tea), jer je Okakura neko vreme živeo i radio u Njujorku (a bio je i lingvista po vokaciji). Dobro je poznavao kulture Istoka i Zapada i umeo da, često i sa malo reči, slikovito projektuje široke vizije sveopšte umetnosti življenja.

Dajem nekoliko citata iz knjige, u nadi da ćete deliti, makar u malenoj meri, moj zanos:

- Čaj se prvobitno koristio kao lek, a prerastao je u napitak. U Kini je, u VIII veku, ušao u carstvo poezije kao jedna od učtivih razonoda. U Japanu se, u XV veku, uzdiže do religije esteticizma - do teizma. Teizam je kult zasnovan na dubokoj odanosti onome što je lepo medju prljavštinom svakodnevnog postojanja. On uliva čistotu i harmoniju, tajnu uzajamnog milosrdja, romantičnost društvenog reda. To je, u suštini, poštovanje Nesavršenog, kao što je i blag pokušaj ostvarivanja nečeg mogućeg u ovoj nemogućoj pojavi koju poznajemo kao život.

- Filozofija čaja nije puki esteticizam, u uobičajenom značenju tog izraza, jer ona zajedno sa etikom i religijom, odredjuje celo naše gledanje na čoveka i prirodu. Ona je higijena, zato primenjuje čistotu, ona je ekonomija, zato pokazuje više komfora u jednostavnosti nego u kompleksnom i skupom, ona je moralna geometrija pošto odredjuje naš smisao za proporcije u univerzumu. Ona predstavlja pravi duh istočnjačke demokratije praveći od svojih poklonika aristokrate ukusa.

- Oni koji ne mogu da osete malenost velikih stvari u sebi samima, skloni su da previde veličinu sitnica u drugima. Prosečan Zapadnjak, u bezbrižnoj samozadovoljnosti, videće u čajnom obredu samo još jedan primer hiljadu i jednog  čudaštva što, po njemu, stvara staromodnost i detinjastost Istoka.

- U našem društu kažemo da u čoveku «nema čaja» kad je neosetljiv na ozbiljno-komične stvari lične drame. S druge strane, žigošemo neobuzedanog estetu koji, uprkos svetskoj tragediji, raskalašno oslobadja svoje emocije kao da je «previše čaja» u njemu.  

- Čaj je umetničko delo i traži majstorsku ruku koja bi otkrila njegove najplemenitije vrednosti. Imamo dobar i loš čaj, kao što imamo dobre i loše slike - obično ovo drugo. Ne postoji jedan recept za pravljenje savršenog čaja, kao što nema pravila kako da se napravi Ticijan ili (japanski slikar) Seson.

- Li Či Lai, kineski pesnik iz razdoblja Sung, tužno je prokomentariosa da su tri najžalosnije stvari na svetu: kvarenje omladine lošim vaspitanjem, degradacija lepe umetnosti vulgarnim divljenjem i trošenje dobrog čaja nestručnim rukovanjem.

- Za današnjeg Kineza čaj je ukusan napitak, ali nije ideal. Duge nevolje  njegove zemlje oduzele su mu polet za  smisao života. Postao je moderan, ili kao što bi se reklo, star i razočaran. Izgubio je onu uzvišenu veru u iluzije koja stvara večnu mladost i snagu pesnika i predaka.... Njegov lisni čaj je često čudesan sa svojom cvetnom aromom, ali se u njegovoj šoljici ne može naći romantičnost Tang i Sung ceremonijala.

- Japan, koji je skoro u stopu sledio kinesku civilizaciju, ima razvijen ceremonijal poštovanja čaja... Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo kulminaciju čajnih ideala. Čaj je u Japanu postao više od idealizacije forme pijenja, postao je religija umeća življenja. Napitak je izrastao u priliku za iskazivanje poštovanja čistoti i prefinjenosti, sveta služba u kojoj se domaćin i gost sjedinjuju da bi proizveli krajnje zemaljsko blaženstvo. Čajna soba je postala oaza u dosadnoj pustoši postojanja, gde su umorni putnici mogli da se sretnu i piju iz zajedničkog izvora zahvalnosti umetnosti. Ceremonija je bila improvizovana drama  čiji je splet bio istkan čajem, cvećem i slikama. Nijedna boja nije smela da poremeti ton sobe, nijedan zvuk da naruši ritam stvari, nijedan pokret da se nametne harmoniji, nijedna reč da prekine jedinstvo ambijenta, a svi pokreti su morali da se izvode jednostavno i prirodno. To su bili ciljevi čajne ceremonije i što je zaista čudno, često su uspešno postizani. Iza svega toga je ležala suptilna filosofija - teizam je bio prerušeni taoizam.

- Povezanost zena sa čajem je dobro poznata. Već smo pomenuli da se čajna ceremonija razvila iz zenističkog rituala... Zen, kao i taoizam, jeste poštovanje Relativnosti. Jedan učitelj definiše zen kao umetnost da se zvezda Severnjača oseti na Južnom nebu. Istina se može spoznati samo razumevanjem suprotnosti. Opet, zen je, poput taoizma, snažan pobornik individualizma. Ništa nije stvarno osim naše svesti.... Zen se često protivio pravilima ortodoksnog budizma, kao što se taoizam protivio konfučijanizmu.... Svi naši veliki majstori čaja bili su učenici zena i pokušavali su da duh zena uvedu u životnu stvarnost.  

- Konfučije je rekao da se čovek ne može sakriti. Možda  isuviše sebe otkrivamo u malim stvarima  zato što imamo tako malo velikog da sakrijemo.

- Ime Laoa Cea, osnivača taoizma, tesno je povezano sa itorijom čaja... Lao Ce, sa svojim čudnim humorom, je rekao: «Ako ljudi niže inteligencije čuju o Taou, neizmerno se smeju. To i ne bi bio Tao da mu se ne smeju»... Glavni doprinos Taoizma azijskom životu bio je u oblasti estetike... Taoista Šoši šeta pored reke s prijateljem. «Kako ribe divno uživaju u vodi», kaže on. Prijatelj mu ovako odgovori: «Ti nisi riba, kako znaš da ribe uživaju!» Na to Šoša odgovori: «Ti nisi ja, kako znaš da ne znam da ribe uživaju». ...Tankavošo jednog vetrovitog dana lomi drveni kip Bude da bi upalio vatru. «Kakvo svetogrđe», reče jedan zaprepašćeni posmatrač. «Želim da dobijem šali (dragi kamen)». «Ali sigurno iz toga nećeš dobiti šali», sledio je besan odgovor posmatrača, na šta je Tankavošo uzvratio: «Ako ne dobijem, onda ovo sigurno nije Buda, i ja ne činim svetogrđe». Tada se okrenu da se greje nad upaljenom vatrom... Taoizam je postavio temelj estetskim idealima, a Zen ih je učino praktičnim.

- Čajna soba manja je od najmanjih japanskih kuća, dok nam materijal od koga je izgradjena ostavlja utisak otmenog siromaštva.... Čajna soba je napravljena za majstora čaja, a ne majstor čaja za čajnu sobu. Ona nije namenjena potomstvu i zato je prolazna.... U čajnoj sobi je stalno prisutan strah od ponavljanja. Različiti ukrasni predmeti u sobi treba da se odaberu da se ni jedna boja ili dezen ne ponavljaju. Ako imate živ cvet, nije dozvoljena slika cveća. Ako koristite okrugao kotlić, vrč za vodu mora da bude ugaoni. Šoljica sa crnom glazurom ne sme da se koristi sa crnom lakiranom čajnom kutujom.

- U kućama Zapadnjaka često smo suočeni sa onim što se nama čini beskorisnim ponavljanjem. Nalazimo da je zamorno razgovarati sa čovekom iza čijih ledja u nas zuri njegov portret u prirodnoj veličini. Pitamo se koji je stvaran, onaj sa slike ili onaj koji govori, i osećamo čudno ubedjenje da jedan od njih mora biti lažan.

- Prvi čovek koji je devojci ponudio venac cveća prevazišao je životinju... Na Zapadu, isticanje cveća kao da je deo pokazivanje bogatstva - hirovitost jednog trenutka. Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje? Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće nemilosrdno bačeno na gomilu djubreta... Kad cvet uvene, Japanac ga nežno predaje reci ili pažljivo polaže u zemlju; ponekad mu se u spomen podižu i spomenici.

- Savršenstvo je svuda samo ako želimo da ga prepoznamo... Tome nas uči zen. Samo onaj koji je živeo sa lepotom može umreti lepo; on je uvek spreman za odlazak u nepoznato.

Možda reskiram da budem jedan od onih za koje je, kako sam u tekstu naveo, mudri Kinez rekao «da vulgarno divljenje pred umetnošću - škodi», ali u ovoj fazi mog življenja to je jače od mene.

Zato ponovo pitam: da li vi volite čaj?