...я имею длинные светлые волосы.. 

Blonde Long Haired American Girl 

....što u potpunosti objašnjava zašto sam na pola uveta i pameti saslušala jednu od rutinskih psiholoških priprema za buduće američke studente, a koje otprilike glasi ovako: 

„..neki ljudi teže da šok ulaska u novu sredinu amortizuju tako što će se brzo okružiti sunarodnicima, držati se tradicionalne hrane, običaja i navika koje su imali kod kuće…kada se vrate u svoju zemlju, imaju znatno manje problema da se naviknu na staro okruženje, jer su zadržali većinu svojih pređašnjih navika...“

Nekoliko dana posto je ubijen premijer Srbije Zoran Djindjic, novinari su, na konferencije za stampu u Vladi Srbije, pustani bas kroz ulaz kroz cija je vrata premijer, smrtno pogodjen, proleteo, i srusio se na stepenice iza njih.

Tih dana, na ovim uskim stepenicama, oblozenim crvenim tepihom, bili su vidljivi tragovi krvi, a u cosku stepenica je, potpuno skrajnut, lezao vrlo mali buket osusenih ruza.

Koliko god da se neko trudio, nije mogao a da ne ugazi u neku od skorenih lokvi krvi, i tako su one, posle svakodnevnih visednevnih stampeda novinara i fotoreportera, postajale sve blatnjavije i manje vidljive.

.....Na priloženoj fotografiji je Sergije Jakobi, ( 1896. – 1979.), Tanjin rusko jevrejski deda, vlasnik tri čarolije, od kojih će ovde biti reči samo o jednoj.

Misterije :Ne znamo koliko tačno ima godina u trenutku slikanja, ne znamo ni gde, ni kojim povodom je nastala ova fotografija, ali znamo da je već, verovatno preko Krfa, u osvit Oktobarske revolucije, deda stigao iz Sankt Petersburga u Sremsku Mitrovicu. Ne znamo ništa o njegovih pet braće i sestara koji su ostali u Rusiji i s kojima nikada nije uspeo da stupi u kontakt.

Sa priličnom pouzdanošću možemo da kažemo da je u vreme fotografisanja, mladi Sergije, nesvršeni gradevinski inženjer, već posedovao jednu od tri čarolije: umeo je slobodnom rukom da nacrta savršeni krug i crtao ga je, s blagim osmehom i strpljenjem, koliko god puta da smo tražili. S nešto manjom verovatnoćom iznosimo tvrdnju da je već u tom trenutku gajio sklonost ka akvarijumima (drugoj čaroliji), ali još nije znao da ce mu ribe biti bliže od mnogih ljudi.

Ne znamo uopšte, kako je i kada, deda nabavio treću čaroliju*, jedinu o kojoj ce biti reči u ovom blogu: belu, zavojitu, trbušastu školjku, s tankim pravilnim kanelurama.

Deda MrazDa nemam sliku iz automata (tri za redom, naravno crno bele) i preko nje smešni papirnati šešir sa trakom od od krep papira, već bih pomislila da sam u nastupu prevelikog maštanja izmislila da je jednom kroz Novi Sad prošao zimski karneval sa Deda Mrazom i povorkom šareno okićenih kola, verovatno kamiona sa prikolicom, zakamufliranih šarenim ciradama.

 knitting onePraznično neprigodno zabavnjikavi sanjarski blog, obuzela me je takva griža savesti zbog nepisanja, tj. sporog & uživancijskog pisanja da sam odlučila da okačim ničim izazvani kao-blog...za uplitanje vrlih blog pisaca i pesnika.

Mustre su moguće razne, prelivi svih vrsta, sve dugine boje,meki i tvrdi bod, vunicom, rečima, bojama, slikama i stihovima...

A neko ko uMe da obJasni petLju „pravo, a ukršteno“...neka odmah dojavi rešenje jedine neosvojene Tajne, a u Lakom osvaJanju....

VeronikZnam unapred da Veronik ne daje pet para što pišem blog o njoj, ali ne zato što ne govori srpski i ne može da ga pročita. Naprotiv, u poodmaklom dobu našeg prijateljstva, vrlo često nam se događalo da uhvatimo sebe kako naizmenično pričamo na srpsko-francuskom i iznenađujemo se, kako to da nam je ipak potreban engleski. 

Dakle, nema šanse da prevedem ovaj blog na francuski, koji sam na žalost prestala da učim još u petoj godini, a nema razloga ni da ga prevodim na engleski.  

kafe blog knjizara

Dragi blogeri,

Obaveštavamo vas da smo, u odsustvu autora, u rano jutro, petkom, otvorili, a bez crvenog tepiha i šampanjca, “Blagoglagoljivi blog” – kafe blog knjižaru - otvorenu za razmenu uzbudljivih književih otkrića sa Sajma knjiga, meditiranje o večnim literarnim ljubavima, i hvatanje beleški o budućim nabavkama.

Moli se MZ – Blog (Mesna zajednica - proširena porodica)  sa prethodnih blogova da se razmesti po stolicama, foteljima, stolovima i podovima i da zauzme ugodne poze.

Isti se mole da se nipošto ne ćoškiraju, nego da naprotiv otvore vrata kafea novim posetiocima, pre nego što se na njih kuca.

?Prvi autorov susret sa verom dogodio se kada je “Saska imala p-avo jaje”, a ja nisam. U dobu kad nisam umela da izgovorim „š” i slična zapetljana slova, ostatak priče pripada porodičnoj legendi: iz topa sam tražila p-avo jaje.

Autoru, mrljavom na jelu, ovejanom skrivaču doručka i ljubitelju boranije, samo pri pogledu na bambusov praher, odmah je s ushićenjem skuvano pRavo jaje. Posle čega se briznulo u plač. Onda još jedno, uz obrazloženje da to jeste pRavo jaje. Posle čega je usledio još jači plač.

Uvek racionalna mama prešla je na metodu Šerloka Holmsa koja je uskoro dovela do pronalaska ostataka pLavih ljuski  na drugom kraju Tanjurdžićeve palate. Brzom akcijom, zamoljena je komšinica da uzajmi crveno jaje. Akciju je presekao deda koji je hranljivost podredio činjenici da je „sve to jedna veronauka”, posle čega je jaje sa žaljenjem vraćeno. Autor se ne seća da je tim povodom zadobio detinjske traume. U, u svakom smislu smućkis porodici, raznih nacionalnosti, veroispovesti, ideoloških shvatanja, imovinskih razlika, i dobrovoljnog (a ne nametnutog), odsustva zanimanja za veru, autoru se nikad nije izašlo u susret u raznim verskim pitanjima (za koje nije imao ni pojma da su verska), koja su ga jako mučila. 

....kad je vaša kuća putujuća.

Za društvance trenutno srećno preseljeno kod http://blog.b92.net/node/2512, postavili smo novi dušek blog za ćaskanje. Pisca / vlasnika bloga opet svaki čas nema kod kuće.

 Blog “Ne mi dda ti potem...ihat za ovratnik” nastao je kombinacijom stiskavca na blogovima „Muskarci , forever*” http://blog.b92.net/node/2162 i „Tramvaj-guška” http://blog.b92.net/node/2346 , voljom učesnika kafe bloga da se  dopisuju s piscem i bez pisca (i sadržaja), i patnjom pisca da se izbori sa sopstvenim blogom gigantskih kolariću - paniću razmera.  

"Blog bez razloga" (čije je krštenje potajno izveo izvesni M. Lukić http://blog.b92.net/node/405 ) je intermeco, koji autora bloga ipak neće odvratiti od povremenog pisanja, čisto reda radi. 

Na slici nije baš sam autor, ali jeste mu tako lepo jer diše i miriše, a ne mora (još) da piše. 

Odosmo u jeftine rimovane pesnike! 

Kao omanja celebrity ovoga bloga, ulažem svoj pređašnje teško stečeni ugled društveno političkog radnika (equals novinar) i dosadašnji ugled blogerke (straž traje: 17 nedelja i 1 dan) da bih izvršila društveni uticaj da najlepše zamolim vlasnika-cu kluba “Tramvaj” da:

a)      smanji duvansko zagušenje za 25%,

b)      i dovede toalet u pristojno stanje; 

- izvesno preuređivanje je već u toku te se naš  društveno nepolitički uticaj možda već i ostvaruje-za sada fali parče zida te je ventilacija neviđena- 

Ovo pod a) iz razloga što i najokoreliji pušači, posle višesatnog boravka u “Tramvaju” moraju da trče na Kalemegdan da se nadišu vazduha, a ovo pod b) jer je ovo ipak Beograd. 

Mesto je – pre nego što padnemo pod eventualni uticaj libel law – obaška odlično, te gore navedeno tražimo e da bi smo češće dolazili, a što je međutim nemoguće, jer je teško nahvatati  društvo za to mesto, čak i ako su inače ljubimci istoga! 

Lično predlažemo povećanje cene piva za četiri (4) dinara – odokativno izmerena elastičnost potrošača, tj. gostiju. Važna napomena: izvanrednu lošotu piva nikako ne treba menjati, jer uz duvanski sumrak, igra neizrecivo važnu ulogu u uspešnosti muvanja (nikakva vidljivost – osrednji kriterijum). O besmrtnom doživljaju autorke nešto niže radi dramaturške snage bloga! 

tanjina baba:-) “Njegovo srce ispunjeno ljubavlju stezalo se od bola….sve se u njemu stezalo od straha…ona će ga smesta oterati, i nikad, nikad je neće videti.” 

Za tri nedelje, tri puta sam strpljivo, srednje strpljivo, i na kraju sasvim nestrpljivo u knjizi Andreja Bitova, “Puškinski dom” iz koje je ovaj citat (i svi ostali), tražila i tražila, muške reči…zaklela bih se da su bile tu, jer sam knjigu zapamtila kao najsuptilniju “mušku” ispovest o zamršenim, tragično smešnim, surovim i neizrecivo bolnim muško ženskim odnosima. 

Reči naravno nema, kao što ni ja ne mogu da ih dozovem na ovom blogu, a a slušala sam ih satima, i još ponekad slušam, mada sve ređe, direktno, iz prve i druge ruke. 

Nema  babe, i po prvi put ne kuvamo paradajz. 

Jer da je drugačije, već bi zvonio telefon i iz slušalice bi se čulo: “Tatja-na”, sa posebnim akcentom na „na”, kao kad mi je eksplodirala poslednja verzija otrova za pacove, ili sam farbala komšijsku terasu.  Jer u kući “u kojoj se zna reda”, paradajz se kuva 20.avgusta, bio radni dan ili vikend, što znači da je blog morao biti napisan još pre nedelju dana! 

U tom trenutku, već četiri godine sam stanovala u ne-kraju, na bezličnom Bulevaru revolucije, u zgradi poznatoj po kafani „Šestica”. Bila sam neka nova strašno važna osoba koja je odslušala “paket aranžman”, bila inventar na tribinama u SKC-u i Domu omladine, obišla “zlatnog papagaja”, “arcade” i “galeriju”, šetkala po mondenskom KPZ-ui napravila tranziciju od sedam milja..od padanja na mangupe sportiste do loženja na intelektualace… 

U okviru “odušak bloga” o srednjoškolskom životu & neprevaziđenoj čaroliji Šeste beogradske, pokrenuli smo mali eksperiment: zamolili smo redovne posetioce i pisce da napišu koju, sentimentalnu rečenicu “o kraju”, pojmu koji poznaje svako, starovremsko, a možda i novovremesko beogradsko dete.