Lefkada pad(anje)

Dogodilo se  1. aprila...

Tog ponedeljka hteo sam da napravim krug oko Lefkade, pošto je trebalo da napustim tu oblast narednih dana i to mi je bila poslednja prilika ove godine da vidim tirkiznu boju mora na zapadnoj obali ostrva.

Pošto sam na fb stranici najavio da ću na Lefkadu, javio mi se na msg kolega Apostolis koji živi tamo, da bi mi dao karton sa prošlogodišnjeg breveta, koji je on organizovao, tako da je uveče trebalo na brzinu da se vidimo u mestu Nidri, gde on živi.

Krenuo sam oko 15h iz grada Preveza. Kroz tunel ispod mora, pa onda polako prema ostrvu, uzanim putem kojim smo prošle godine vozili na brevetu.

Stižem na Lefkadu, idem okolo naokolo koliko je moguće, da bi mi tura bila što duža.

Na zapadnoj strani ostrva razočarenje, jer bila je neka kao izmaglica, nebo sivkasto, a Sunce se videlo kao da se gleda kroz neki filter. Tako da... ništa od čarobne boje mora, za nju treba da je nebo vedro i plavo.

Dok vozim uspon(e), razmišljam koje savete da dam kolegi koji će na leto ovamo i želi da vozi po putevima oko ostrva.

Penjem se, penjem, i kad više nije bilo uspona, stao sam u selu Hortata da se spremim za spust. 

Već je kasno popodne, za 1 sat zalazi to mutno Sunce, tako da oblačim sve što imam, pošto je spust koji sledi dugačak oko 12 km i nema motanja.

Jedan simpatični mačak pravio mi je društvo dok sam večerao hleb i piletinu (omrsio se i on).

Pa kad smo sve smazali, rastali smo se i ja sam krenuo na spust...

*

Od sela Hortata, kao što se vidi na isečku iz mape, put nadole ide prilično pravo u prvih oko kilometar i nešto, tako da sam se opustio, mozak mi je negde bio odlutao, pojma nemam gde... Mislim da sam razmišljao o onom simpatičnom mačoru i kako bih ga rado odveo kući (gde već imamo dve mačke).

Uvek na nepoznatim spustovima, čak i kad vozim auto, imam uključen telefon (tj. tablet) sa zumiranom mapom, da bih pratio kakve mi krivine dolaze, pa da znam koliko da smanjim brzinu. Ali sad sam se, rekoh, nešto zaneo i video sam da sledi krivina tek kad sam praktično već ušao u nju...

I da je bila mnogo blaža, recimo 90°, opet ne bih mogao da izbegnem pad, jer sam išao brzo i već sam bio ušao u krivinu kad sam je "skužio"...

Osećaj je bio strašan... Letim možda 50 na sat i odjednom vidim da put ide desno, a nema teorije da ja skrenem desno sa tom brzinom. Stišćem jako kočnice, znam da padam sigurno i u toj jednoj sekundi pre pada osećaj je stvarno zastrašujući.

Nije baš da mi je u sekundi proleteo čitav život pred očima, kao što kažu, jer ipak nisam mislio da ću baš poginuti, ali znao sam da padam sigurno...

Da nisam stisnuo i tu zadnju kočnicu, bilo bi bolje, smanjila bi mi se brzina pre pada, ali ovako... zadnji točak je proklizao (šetao levo-desno) i odmah sam pao, pa onda zajedno sa biciklom, kao na toboganu, otklizao (valjda na leđima) i završio van puta. 

Prednji točak sigurno je udario u onaj kamen sa slike (taj isti sa Google mape još je tamo) i precvikovala se guma (čuo sam nakon pada kako izlazi vazduh iz nje), ali dobro da ja nisam lupio u taj kamen...

Nakon pada, odmah sam ustao, pa onda legao na leđa. Disao sam jako i stenjao (kao porno glumice :D ), samo za to imao sam snagu.

"Aaaaa, aaaaa, aaaaa..." i tako 5-6 minuta.

Sećam se, ležim tako, derem se od muke, i gledam na zapadu Sunce koje je nisko na horizontu i uskoro će zaći. A kroz onako mutnu atmosferu, jasno se vidi, kao kroz neki filter. Pa pomislim da bi trebalo možda da uzmem telefon i fotografišem ga... :D Ali ipak nisam.

Kad sam se malo smirio, nisam više toliko jako stenjao i toliko duboko disao, ustao sam da vidim šta je sa biciklom. Vidim rezrovizor polomljen, pao lanac, flaša za vodu negde odletela, prednja guma otišla...

Ostalo je izgledalo ok, menjači, točkovi...

Ali kako ću zameniti gumu?

Jer jako su me bolela leđa, a naročito pri bilo kakvom pokretu ruke, bilo desne, bilo leve...

Imao sam još neke ozlede, levi lakat mi je krvario, na primer, ali u tim trenucima, to je sve bilo zanemarljivo u odnosu na bol u leđima.

*

Čujem u jednom trenutku da se približava neko vozilo... pre toga nijedno nije prošlo u tih 15-ak minuta, jer ponedeljak je veče i nije turistička sezona.

Ne znam tačno zašto, ali želeo sam da neko stane i pomogne mi... opet ne znam tačno u čemu i kako... verovatno oko zamene gume.

Čučnuo sam pored bicikla, onako kao fazon gledam dole u zemlju, da bi se ljudi sažalili i stali. :) Glupo mi bilo da ih ja zaustavljam.

Već su me bili prošli, ali ipak su stali na izlazu iz krivine. Otvaraju se suvozačeva vrata i pita me devojka da li mi treba pomoć. Ja, onako stidljivo, odgovaram "pa, ako imate vremena..." Mislim da smo ponovili još jednom isto pitanje i isti odgovor, pa se onda oni vraćaju u rikverc i momak, vozač, parkira auto na jednom proširenju.

Pričam im šta se desilo i da mi sad treba pomoć, jer ne mogu sam da zamenim prosviralu gumu. I ništa, kao ajde on će da radi po mojim instrukcijama.

Tako je i bilo. Ja pomažem koliko mogu i pričam mu šta i kako redom da radi. Na kraju pumpanje i bicikl je spreman.

Oni mi od početka stalno nude da me odvezu do najvećeg grada na ostrvu, koji se isto zove Lefkada, ali meni tvrdoglavom đavo ne da mira i hoću da vozim. A i mali im je taj Fiat Panda, da bismo se na zadnjem sedištu smestili i ja, i bicikl...

E, da... zaboravio sam... Dok smo sređivali gumu, pričali smo, naravno. Oni su iz Austrije, iz Beča, studenti, došli na Lefkadu na 6-7 dana (tamo kod njih su verski praznici, pa nema škole). Naravno, slikali smo se na kraju i našli se na msg.

Nude mi, dakle, prevoz, kažu da ne izgledam baš kao neko ko je sposoban da vozi bicikl (stalno nešto stenjem).

Ali ja sam odlučio da probam. Jer ako ne mrdam ruke, bol i nije veliki. Znači, ruke na upravljaču i lagano...

Samo ih zamolim da voze neko vreme iza mene, km ili dva, pa ako ne budem mogao, ok... upadam u Pandu. Ali već nakon 100 m stao sam, pozvao ih i rekao im da okrenu i voze svojim putem, jer mogu ja... kao...

*

Mrak je već pao. Skoro 21h.

Vozim dole prema moru oko pola sata, dugačak je spust, 12 km... Hladno mi je.

A dole, u nekom selu, putokaz: Lefkada 38 km. 

A posle imam od tog grada do Preveze, gde mi je kombi, još oko 35 km.

Vozim kao puž, pa mi je hladno. Mučim se na usponima.

Do Nidrija, za tih oko 22 km, treba mi više od 2 sata vremena. Već je oko 23h.

Rešavam da prestanem da izigravam Supermena i da u Nidriju zamolim Apostolisa da me odveze do Preveze. On mi donosi neke tablete protiv bolova, nešto za klopu (mada imam još hrane), ubacuje me u auto i vozi do mog kombija.

Možda bih nekako i mogao sam da se dovučem do njega, ali kako bih sam uspeo da ubacim bajs unutra? A ovako, on mi je pomogao...

(ima tu posla: treba da se napravi mesta, da se pomere neke stvari, da se skine prednji točak, ubaci bicikl...)

{Apostolis me slikao u Nidriju, pre polaska, ja sam se nasmejao kad sam video šta namerava, ali ipak me uhvatio kad sam napravio neku tužnu (ili bolnu) facu. :)

★

Nakon 5 dana, bio sam kod lekara. Jedno rebro malo je napuklo i rekli su mi da treba da mirujem barem 20 dana. 

★ ★ ★

• Retrovizor je ipak preživeo pad, samo je bio ispao iz ležišta.

• Malo se iskrivio guvernal (odavno nisam upotrebio ovu reč :) )

• Malo se iskrivio, tj. olabavio, desni rog na upravljaču (može da se podešava nagib).

Uz prosviralu gumu na prednjem točku, kao i njegovo centriranje, to bi bilo to što se tiče oštećenja na biciklu.

• Šorc (iliti biciklističke gaće :D ) ima puno rupica u predelu leve butine, pošto sam završio u nekom granju. Sreća što sam tog 1. aprila obukao najlošiji šorc, od 6 koliko ih imam.

• A sreća je i što sam imao na sebi stari reflektujući prsluk, onaj sa PBP 2019. (već se prilično ofucao), a ne jedan od 3 nova, koje sam doneo sa prošlogodišnjeg PBP-a. Pocepao se u predelu levog ramena (kojim sam tresnuo o asfalt).

• Pocepala se na istom mestu i jedne tanka jaknica. Tamo, a takođe malo i u predelu levog lakta.

• Na levom laktu su malo pocepana i dva rukava.

★

4.5.2024, vozio sam već 4 puta po oko 100 km.

• Napuklo rebro već se gotovo u potpunosti zacelilo i mogu da dišem skoro pa punim plućima.

• I dalje mi probleme pravi levo rame. 

• Takođe i zglob na palcu desne šake. Ali, na sreću, mogu da menjam brzine.

----------------------------------------

Izgubio sam nešto od dobre forme koju sam izgradio u mesec i nešto dana pre pada, jer pauza od 25 dana nije mala.

Za sada vozim laganice, bez velikih uspona, ali moraću uskoro da pojačavam.

B-Hard trka je za malo više od mesec dana i za nju sigurno neću biti u top formi, ali sad šta je - tu je...