Za rucicu s Arafatom

Prihvatio sam predlog koji je jedan od komentatora ucinio, da napisem i neku od anegdota iz vremena dok sam bio ministar. Nadam se da mi necete zameriti tri kratke pricice koje dolaze posle ovako ozbiljnih tema.

Prva prica o kojoj ste nesto ocigledno naculi dogodila se pre godinu dana. Dakle, vise nisam bio ministar. Nista specijalno. Isao sam u tadasnju Skupstinu SCG da govorim kao predstavnik Pakta na skupu na kojem je jos govorila i Doris Pak i nekoliko dugih predstavnka EU i Saveta Evrope i jos nekoliko institucija. Trebalo je da govorim o obrazovanju, jer je to jedna od tema kojima se bavimo u okviru Prvog radnog stola Pakta.

Dosao sam na vreme, jos su se svi okupljali i u hodniku ispred sale pili kafu. Kelner koji je skupljao prazne soljice me je u prolazu zakacio i na mene izlio jednu nedovrsenu soljicu. U tom trenutku je zazvonilo (slicno kao sto zvoni za pocetak casa u skolama) i morali smo da udjemo u salu, a to je znacilo i da govorim za svega par minuta. Sta sam mogao, pozajmio sam sako od prvoga koga sam nasao pod rukom, ne secam se vise da li je to bio neko od onih koji rade u Protokolu Skupstine ili neko drugi. Ajd' sto boja sakoa nije imala nikakve veze sa pantalonama (sto mi je vazno, ali posto smo u Skupstini sedeli, to se nije videlo, a sto se tice kravate i kosulje kod nas su inace svakakve kombinacije dopustene, pa verovatno da to nikome nije zapalo za oko), ali sto je bio 3 broja veci! Sta cu, stavio sam "to" na sebe, govorio i ucestvovao do kraja tog panela u diskusiji.

Mnogo sam se vise preznojio u situaciji koja mi se dogodila u prvih mesec ili dva, sto ce reci sam kraj 2000. ili pocetak 2001. godine. To je bio period u kojem sam danima i skoro da bih mogao da kazem nocima, ostajao u Ministarstvu, ako nisam bio na putu. Verujem da to vazi i za sve ostale u toj prvoj vladi, neposredno nakon 5. oktobra.

Elem, tog dana sam imao 16 sastanaka. Uobicajeno je da sastanci, pa ko god da je dosao, da li je ministar, ambasador ili neko drugi, traju do pola sata. To je znacilo da sam imao 8 sati razgovora sa 16 razlicitih gostiju iz svih krajeva sveta. Kabinet u ministarstvu je jedna velika ovalna prostorija, vrlo skroman namestaj i dosta prostora. Na stolu koji se nalazi na jednom kraju sobe imao sam spisak obaveza za taj dan, na kojem precizno stoji kada u koliko sati ko dolazi. Medjutim, kako se prethodni sastanak oduzio neki minut, uspeo sam samo da ispratim gosta i odmah sam uveo sledeceg, ali nisam stigao da pogledam ko je taj sledeci. Protokol ga je dopratio do vrata, tu su vec bili i oni koji beleze razgovor iz nadlezne direkcije Ministarstva.

Ljubazno sam se pozdravio sa gostom, stariji plavi covek, vec prosedeo, belac. Seli smo i poceli da razgovaramo i tog trenutka sam shatio, da ustvari ne znam s kim razgovaram. Preznojio sam se. Da ustanem i odem do stola da bih pogledao cedulju, nije red, a i ti minuti bi mi dugo trajali, velika soba, a i nemam objasnjenje da usred razgovora koji tek sto je poceo, ustajem. Da ga pitam ko je, to tek ne ide. A coveka ne poznajem.

Tako sam ja desetak minuta govorio sve opsta mesta, dok on nije u jednom trenutku pomenuo svoju drzavu, Juznu Afriku. Pao mi je kamen sa srca, konacno sam imao pojma s kim razgovaram, a onda sam znao i sta je to posebno o cemu s njim treba da razgovaram, osim opstih tema i opstih mesta. Tih desetak minuta bili su mi vrlo dugi i vrlo neprijatni. Nisam siguran da mozete da se stavite u tu situaciju, da znate da je razgovor vazan (tada je svaki bio takav), a opet, ne znate s kim ga vodite. Nije cudo sto ga nisam prepoznao, jer to je bio ambasador Juzne Afrike, koji nije bio rezident u Beogradu, vec je imao sediste u Becu, a kod nas je dolazio jednom u godinu dana ili i redje, a ovo mu je inace bio prvi dolazak uopste. Pri tom jos belac, te mi nikakvu asocijaciju njegov izgled nije budio.

Treca je pricica iz naslova. Malo ljudi kod nas uopste zna da sam se video s Arafatom. Naime, negde 2002. godine, bio sam u zvanicnoj poseti Izraelu. To je bila prva i do sada ako ne gresim, jedina zvanicna poseta naseg ministra spoljnih poslova otkad Izrael postoji (vise od 50 godina). Tada se jos to moglo, pa sam u svoj raspored uneo i jedan slobodan dan. To se tako radilo. I Izraelcima je bilo jasno sta to znaci i nama je to bilo jasno, ali se nije izgovaralo. Taj slobodni dan, ustvari je znacio da cu posetiti i Palestinu i Arafata.

Vozio sam se nekoliko sati, na jednoj improvizovanoj granici presao sam iz auta u auto, tu su me prihvatili pripadnici palestinskog obezbedjenja i odveli prvo na rucak sa neformalnim ministrom spoljnih poslova Palestine. Prava arapska gozba, mnogo raznih djakonija, salata, voca i povrca. Kada smo dosli do ribe, ja sam se zahvalio, a domacin je rekao da je to tek pola rucka, da jos nismo stigli do jagnjetine. Morao sam mnogo da mu objasnjavam, ali zaista nisam mogao da produzim (i danas mi zao, voleo bih da sam probao tu jagnjetinu).

Odatle su me odveli u jednu vilu. Ceo kraj je bio nekako rezidencijalni, kao nase Dedinje, samo sto je ravno i sto su koliko god kuce lepe, ipak skromnije od ovih nasih palata. Tu sam imao tv intervju za Al Jazeeru, sto je trajalo nekih pola sata. Onda su mi rekli da moram da sacekam da se "chairman" Arafat probudi i kada se probudi primice me. Rekose da je njegov obicaj da popodne odrema. Tako sam narednih par sati proveo setajuci po nekakvoj ogromnoj terasi, nesto kao dvoriste, uzivao sam vec u smiraju dana. I, da, islikao sam se sa svima iz obezbedjenja. Svi su bili tako veseli i voleli da se slikaju, pa posto su me videli "zaludnog" na toj terasi, onda su krenuli da se redjaju. Imaju verovatno jos uvek te slike u Ministarstvu. Kada sam ih poslednji put razgledao mislio sam samo o tome, da li su ti ljudi uopste vise zivi. Jer, tek sto sam otisao, nije proslo ni par nedelja, a taj je kraj bombardovan i od tada, samo su retki uspeli da dodju do Arafata, odnosi su se toliko pogorsali, da Izrael vise takve izlete nije dopustao onima koji im dodju u posetu i to bi smatrao za neprilicnu uvredu.

Posle par sati, stigao je poziv da krenem do Arafata. Vozili su me samo nekoliko minuta i kroz dugacak hodnik podzemni stigao sam u malu prostoriju. Arafat me je docekao kao Titovog pionira, mnogo mi se obradovao. Ocigledno je da je sama rec Jugoslavija sva vrata u njegovom srcu otvarala. Bio je veoma ljubazan, ali i veoma tuzan, cak depresivan.

Rekao sam mu odmah da nisam tu da bih posredovao ili sta bilo drugo tako veliko radio, vec da hocu da mu ispricam sa se sve dogodilo s nasom zemljom, sta danas radimo koji su nam problemi. Takodje i da hocu da cujem ono sto ima on da mi kaze, da bih probao da razumem sta se dogadja. Osetio je i on da "imam uvo za njegovu pricu" i dosta mi je toga rekao o situaciji u kojoj se nalazi. I zaista je to bio jedan tezak razgovor, koji je on na momente prekidao komentarima na racun moje sefice kabineta, Vesne Petrovic. (Da ne bude greske, Vesna nije nikakva devojcica, vec samo jedna lepa Beogradjanka, malo starija od mene, ali i ona je zaista sve to sto je on pricao dozivljavala dosta licno). Prvo se zakasljala jer je prostorija bila zagusljiva i zamracena, on je prekinuo razgovor, otisao u svoju sobu i doneo asepsolete, ponudio je i rekao da je vaznije da njoj bude dobro nego to sto mi pricamo. Kasnije je jos jednom ili dva puta napravio slicnu upadicu i komentar, da bi joj na kraju poklonio lep sal, veliku maramu za glavu. Verujem da ga jos uvek negde cuva.

Kada smo sve zavrsili, krenuli smo zajedno nazad tim istim dugim podzemnim hodnikom ka izlazu, gde je trebalo da govorimo na konferenciji za novinare. Isli smo jedan pored drugog, i pri samom kraju hodnika, on me je uhvatio za ruku, onako kako to rade djacici.

Pretrnuo sam, nisam znao sa to znaci (a svasta sam cuo, je li). Nekako sam iskobeljao ruku i nastavio da zajedno s njim idem ka izlazu, pricali smo. Blizili smo se izlazu, vec sam video kamere, snimatelje, novinare... Onda opet njegov dlan u mojem. E sad, nisam znao kako da opet izvucem ruku. A samo sto nismo stupili pred kamere. Tada sam se setio i poceo tom rukom da ga tapsem po ramenu, onako prijateljski, ma kako god, samo da ne izadjem pred kamere sa rucicom u njegovoj....!

Rekosmo novinarima sta imamo i jedva sam docekao da sednem u auto i odem. Mnogo mi je bilo neprijatno zbog "incidenta". Kazem onom vozacu, da vozi odmah. Kad, on kaze, ne moze i samo ponavlja "Mr. Chairman, Mr. Chairman...", ja se okrenem i pogledam u staklo. A ono, kao iz filma Keri, ako se secate te scene, unosi mi se Arafat u staklo i smeje se od srca i mase, pozdravlja me. Pomislih upasce u auto da me izljubi!

Prepao sam se i jedva docekao jos koji sekund da krenemo. Tada mi je laknulo.

E, sada sam zbog svega toga tuzan. Smejem se slatko, ali osecam i tugu kada se ovoga secam pa i sada kada pisem. Neznanje, nepoznavanje kulturnih razlika, moze biti veoma, veoma neprijatno u tom poslu. Naime, to sto me je Arafat drzao za rucicu, smatra se u arapskom svetu gestom najviseg prijateljstva i postovanja. On je covek hteo da to novinari snime i ti koji bi to snimili, razumeli bi poruku. A ja mislio...

Kao sto znate, on nije ziveo dugo posle ovog susreta. Jos neku godinu. I ovo je samo jedna crtica sa putovanja koje je u diplomatskom smislu bilo veoma znacajno. Prva poseta Izraelu posle pola veka. Obilazak Jad Vasema, njihovog svetilista i spomenika zrtvama Holokausta, poseta muzeju Holokausta, Zid placa, ulazak u Crkvu u kojoj je Hrist sahranjen, razgovor sa Patrijarhom jerusalimskim i cele Palestine, setnja sarim gradom Jeruslima sa ogromnim obezbedjenjem naoruzanim teskim naoruzanjem i pod teskom zastitnom opremom, razgovor sa ljudima koje mozete voleti ili prezirati, ali im ne mozete osporiti da su obelezili poslednjih pola veka na tom prostoru, Moshe Kacav, Sharon i Arafat. Njihovi sudari, ratovi i pomirenja, odredili su zivote njihovih naroda, ne samo njihove. Da, smatram se mnogo srecnim sto sam imao takvu priliku.

Za danas toliko, mozda drugom prilikom, podsetite me, da napisem vise o tome otkuda mi u kuci prelepa ikona Vasilija Ostroskog. Nista manje zanimljiva prica o Tunisu.

Ili mozda ta sreca da sam pricao sa tri patrijarha, pored pomenutog Njegove svetosti Patrijarha jerusalimskog i cele Palestine, jos i njihove setosti, Patrijarh vaseljenski u Carigradu i Patrijarh srpski. Koliko razliciti ljudi...