Mirjana Jokovic

.

Bure baruta, Strsljen, Tri letnja dana, Underground, Bila jednom jedna zemlja, Vukovar, Mala, Zaboravljeni, Vreme cuda...

"Odavde sam otisla 1991, na tri meseca. Mesec po mesec je prolazio i pocela sam da shvatam da sam ostala da zivim u Americi.

Pocela sam da ucim o razlicitostima koje sam sretala, uz veliku predostroznost, jer nisam imala "vojsku" koja ce da me zastiti ako padnem.

Dolazeci ovde, i radeci, upijala sam, opet, sve te stvari koje nas odredjuju kao "Balkan", autenticne ljude koji nisu krvolocne zveri, ali koje emituju front simbola gde neki idu naruku negativnoj slici o nama.

Da li ste se bavili svojom profesijom u Americi?

Jesam.

Bavila sam se pozoristem, dosta.

Drago mi je da sam tamo radila klasicno pozoriste, u najklasicnijim americkim pozoristima sa najduzom tradicijom.

Upoznala sam i onaj industrijski nacin rada i tako videla dve perspektive glumackih ideja.

Radeci u konzervativnim pozoristima, u Bostonu i San Francisku, pri cemu i "Hartvord" scena ima i posebno "nasledje", na Brodveju, na of-Brodveju, u pozorisnoj laboratoriji "Sandens", ali i odlazeci na audicije na kojima sam molila boga da ne dobijem posao iako mi je bio neophodan, upoznala sam dobro taj milje.

Igrala sam Katarinu iz Majke Hrabrost, Dezdemonu u Otelu, Hermionu iz Zimske bajke, Ledi Kapulet u Romeu i Juliji, grcku tragediju, Cehova, moderne americke pisce.

Uspela sam da i tamo stvorim neki profesionalni kredibilitet, ali nisam nipodastavala ono sto sam odavde "nosila u koferu".

Mislim da sam u deset godina paklenog gadjenja Srba imala uzasnu odgovornost da dam pravilnu informaciju o nama, i, hvala bogu, profesija mi je to omogucila, da tu vrstu frustracije materijalizujem kroz likove i poruke.

.

Gledala sam na sve kao na igru koja ipak ne dozvoljava neobaveznost, ali koja omogucava da se bavim najlepsim tekstovima napisanim nekoliko vekova ranije, da demistifikujem tabue s kojima zivimo.

Da, to je bio vetar koji me je nosio da se ozbiljnim stvarima bavim na lak nacin.

("Prestup", broj 18)