She blinded me with science

“…a ja sam iz Šeste.” Za ove dve i po decenije još mi se nije desilo da ovu rečenicu uspem da izgovorim značajnim glasom, tri puta teatralno trepnem, i da neko, posle, s razumevanjem & divljenjem, samo uzdahne. Ne. Nije Šesta,  Peta, Prva ili Osma, pa da u jednoj rečenici razjasniš sopstveni pedigre. 

Razjašnjavanje ide u dva koraka: neko te pogleda onako “belo” (šta reče, odakle si?”) pa te zamrzi da trošiš reči (ali ne i mene u ovom obrazovnom blogu), ili te lako odalami po ramenu i kaže: „e, pa gde si bre ortak?”(zbogom rodna ravnopravnosti).. ..jer takva vam je to gimnazija: vrhunsko avlijanerskog tipa, ako razumete šta hoću da kažem. 

To „vrhunsko” dolazi od spoja dva važna elementa: odabira nastavnika (umereno luckastih, šeretski nastrojenih ili jedinstveno običnih) i kvaliteta učenika.  Ovaj avlijanerski kvalitet učenika (ljupki, bistri, ulično promućurni, inherentno mangupski nastrojeni, umereno krimogeni) dolazi je pre svega iz obližnje osnovne škole „Veljko Dugošević,” (odakle dolazi autor bloga, a tu će sve da apdejtuje i deceniju mlađi Ivan Marović istog geografskog porekla) i meša se sa nešto više hoh, profinjenijim i strožim duhom OŠ„Jelena Ćetković” i raznorodnim „world music” uticajima škola poput „Dragojlo Dudić” iz Kaluđerice i sl. 

Rezultat: sa nekoliko godinica distance skapirate da ste užasno uzbudljivo, potresljivo, tragikomično tinedjžersko doba prošli uz minimum duševnog olupavanja i usput pokupili osrednju, ali solidnu količinu znanja, koju su vam nastavnici, a da niste ni primetili, nekako usuli u glavu, da baš po svetu ne hodate posle kao tutumraci i praznoglavci. I što je još mnogo važnije, u ranoj mladosti obezbedite buran ljubavni život ( o čemu ćemo malo posle) i doživotne ortake. I kad ih srećete retko, opet vam je nešto toplo oko srca. 

Moguće je da je neko iz Šeste bio „neko” iz „neke familije,” ali se to ništa nije brojalo. Nego lični kvalitet na sunce pa da se vidimo: kako ti stoje farmerke pozadi, jel’ imaš srce, plus svi loptački sportovi, plivanje i klizanje u Pioniru u avgustu! Druga podela odnosila se na razvrstavanje po muzičkom ukusu: pank je skoro bio na samrti, hevi mentolaca je bilo podosta, hiposa onako (unisex zalivenih pačulijem, doduše, podosta), a ostali su se gubili između Thomson Tweens, Tomasa Dolbija, Kadjžagugu i još živućeg diska. Ovi što su imali starije sestre su povremeno puštali Dorse (na one što su mi na žurkama ukrali najbolje singlove vinilce neću da trošim reči!). 

Tinedžejserski život je, kao što se valjda i sami sećate bio naporan: em treba da savladaš individualne veštine (kao pušenje od koga se Ivan sad odvikava uz vašu pomoć), gledanje u šolju  i karte (u mom slučaju, mada glavne trikove pokupih baš od muškaraca), tehniku oblačenja superuzanih farmerki (za šta su potrebne jedna do dve stvarno najbolje drugarice da vuku rajferšlus i podižu nosioca farmerki sa kreveta), tajne šminkanja (tj. frakanja iz vremena disko muzike i izlazaka na VEKŠ), em kolektivne veštine tj. muvanje. 

Kod Ivana je objašnjeno kako je on savladao pušenje, a ovde će, na užas zakletih nepušača, biti ukratko objašnjena jedna starinska ženska tehnika koja je izvođena u stanu naše drugarice Mime koja je živela baš preko puta gimnazije i konstantno kasnila u školu. Dakle, dođe se sa već izžickanom cigaretom ili se jedna izžicka na licinom mestu, pripali iz više puta (šibicom!), udahne, jako stisnu nos i usta i u sebi izgovori rečenica „ide voz kroz kukuruz”..i onda nesnosno kašlje... (ovde, nevezano od teme pitamo ove što su se odrekli pušenja: a šta ste posle radili, kad više niste mogli devojci koja vam se sviđa da onako značajno dunete u nos? da li da pitam i za kolutove, ili da se suzdržim?) 

U uznapredovalim fazama učenja ili nevezano od njih, čim se upali šibica, pomisli se i na nekog dečka (da li me voli...itd.) i gleda kako gori plamen (svi okupljeni gataju, glasno iznose različite hipoteze itd.) dok vi pokušavate da uhvatite drugi kraj šibice (jer važno je da cela izgori, da se skroz savije i da vam ne ispadne iz ruke!). Dok pomenete sve simpatije, ode kutija šibica kao ništa....O pomišljanju želje kod poslednje cigarete, da i ne govorimo. 

Autor (izuzev paljenja šibica) nije doživljavao pritisak da nauči da puši da bi ispao riba, jer je, kao što već pomenuh, Šesta bila jedna liberalna gimnazija. Tzv. gledanje u šolju smo onako naučili kobojagi, kad više niko nije hteo da nam gleda u šolju, bez vraćanja usluge (od tada pijemo kafu svih vrsta i kakvoća u neopevanim količinama, u Americi smo pokušali da je ostavimo,ali nam se filteruša smućkana sa half i hlaf nešto svidela, a sad pijemo opet tursku i kukamo za half i half, koje stanovnici Njujorka i odani prijatelji i dalje dovlače u koferima). 

Elem, pošto me je Ivan opomenuo da ovde ne pišem o muvanju, onda ću samo kratko, mada detaljno...neki ljudi mi tvrde da su išli u slične fine gimnazije avlijanerskog tipa, ali je bilo pitanje časti da se nikad ne smuvaš s nekim iz tvoje gimnazije, jer su ti to sve ortaci.  

U Šestoj uopšte nije bilo tog problema jer se svako zaljubljivao na svakih pet minuta, dok prespavaš od dečka je ispao ortak, od ortaka kandidat za dečka....pa kao imaš najboljeg druga i miriš ga sa devojkom pa se nehotično smuvate i sve tako....(Moralisti, samo jedna napomena, izlazak za devojčice je u to vreme bio ograničen na 9 uveče, a embrioni su se u našem životu pojavili samo kad je Mima prešla u Medicinsku školu i kad su u šolji počeli da joj se priviđaju elementi školskog gradiva.....) 

U demokratskom poretku Šeste gimnazije mogla su postojati samo dva ozbiljna razloga zbog kojih se sa nekim niste smuvali (ili je vreme bilo prekratko, pa se nije moglo postići) ili vas je zadesio maler nejednakog odrastanja (to je ono kad devojčice porastu brže od dečaka, pa neki prosto nisu bili kandidati)...zbog čega smo u našem slučaju neke od takvih morali da apdejtujemo tokom fakulteta (jer u Prvoj, gde smo proveli treću i četvrtu godinu i na Filozofskom stvarno nije bilo nekih frajera. U to vreme jedino je izbor u KST mogao da se poredi sa Šestom.) 

E sad šta je poenta ovog bloga i zašto ja sve ovo vama pišem, kad sam na jednom drugom blogu već onako s ljubavlju opomenuta da pišem o koječemu, mada zabavnjikavo? Zato što možda neko od čitalaca bloga ima decu u tinejdžerskom urastu i pita se gde bi i kako bi svoje čedo mogao da strpa, a da nema strašnu glavobolju....Nije naravno Šesta što je nekad bila, ali koliko razumem, nije ni mnogo gora :-) 

Autor je danas tu gde je, veseo što ima privilegiju da negde okači tekst o dogodovštinama iz mladosti, a prema poslednjim informacijama kojima raspolažemo, mnogi ortaci koje povremeno srećem po busevima su u međuvremenu postali uzorni građani i još stanuju u kraju.... 

P.S. Nije Šesta za bacanje ni ako ste baš zapeli da vam od deteta ispadne celebrity....iz moje generacije su Đule Van Gog i Olja Viktorović glumica u dečjem pozorištu „Boško Buha”....pa Š....dodajte zvezdica po volji.