Recenzije

Ljudi… zgranut sam. ‘Ajmo nazad na definiciju: čemu služi kritika? Sećam se, recimo, objašnjenja koje sam dobio izučavajući teoriju književnosti na prvoj godini faksa. Ako se gleda pragmatički, kritika igra veoma važnu ulogu posrednika na relaciji umetnik (ili delo) – publika. Naročito u ovo moderno vreme, kad je svima zgusnut raspored časova: dobra preporuka zlata vredi. No, radi li kritika to? Je li ikad radila? Stručnost bi trebalo da garantuje objektivnost, ali daaaaaj, gde ste to videli poslednji put?

Svaki kritičar koji je ušao u nekakve anale, ušao je po tome koliko je katastrofalno omašio u proceni vrednosti nekog dela. Ovi ‘normalni’ čuče u udžbenicima i čekaju da ih neko (na primer, student) prouči, i odmah potom zaboravi. Koga pamtimo? Kao što rekoh, ove koji su se zajebali. Čini se da je to sad ne samo javna tajna, nego i recept za nove kritičare, pa se masa njih zapravo uopšte ne trudi da ubode suštinu, nego da što epohalnije omaši. I tako, hvale gde ne treba, kude gde ne treba, a što je najvažnije – ne posreduju savršeno ni u čemu. Kad hoćeš dobru preporuku, pitaš prijatelje u čiji ukus veruješ. Ovi se samo zanose da se ičim uopšte bave.
Moje nedavno listanje štampe i novijih recenzija domaćih izdanja pokazuju ne samo neobjektivnost, nego i nestručnost, površnost i nezainteresovanost fatalnog reda veličine. Ne bih da budem bezobrazan, ali moram da pomenem kapitalni primer – Viklerovu rok operu. Nisu toliko sramotne ocene koje se dodeljuju ovom izdanju – posebno zato što ima mnogo ljudi koji su pravilno vrednovali Đoletovu virtuoznost - koliko je sramotna činjenica sa kojim đubretom ovakav album deli tu istu ocenu. Nije sramotno koliko je auditorijum nespreman za ovakvo izdanje, koliko je sramotno šta oberučke prihvataju. Do mere da se čovek prosto zapita sluša li iko albume o kojima piše od početka do kraja, ili skipuje. Pa ne služi muzika da u njoj tražiš šta bi ti voleo da čuješ, nego da čuješ šta JESTE rečeno. Iza toga možeš neki album voleti ili ne voleti – al valjda prvo treba da znaš šta se uopšte nalazi na njemu! Na ivici sam da navedem primer sa kojim je drekom Viklerova opera podelila istu ocenu u jednom veoma popularnom časopisu, ali ne bih da pravim društvo gadostima i gadnima, nego ću samo reći: neka im služi na čast.  Nazad na temu - celi problem leži još u premisama: tu su stvari postavljene tako da je kritičar na svoj način i artist. Kako to davanje mišljenja spada u artistiku bilo koje vrste? Oke, reklo bi se da smo ekipa i ja, kao manje ili više socijalno angažovani reperi, upravo kritičari i hroničari – ali hej, treba napraviti muziku, aranžmane, napisati tekst koji ima poentu ali u isto vreme i zeznut način rimovanja, treba dočarati emociju ili ti ljudi ne veruju, treba se usaglasiti sa senzibilitetom ostalih učesnika na datoj pesmi… e, to se valjda već debelo podvodi pod nekakvu artistiku. Ali, šta, zar sam ja artist sad kad kuckam ovaj tekst i prosto izlažem šta mislim, onako isto kao u neformalnom razgovoru uz jutarnju kafu? Jes, vraga.
Takva stvar je možda simpatična kao hobi, ali je veoma neumesna i degutantna kao zanimanje. Zamisli ti sad, sedi neka ekipa pa se govori o tome ko se čime bavi, i neko izjavi da se bavi kritikom…!!! Da mu je profesija da daje svoje cenjeno mišljenje! Kakav izbljuv.
Da se samo oko nečega razumemo u ovoj tački: poznajem mnoge ljude koji sjajno obavljaju ovaj posao i čine da uvidim njegov smisao i duboko se zastidim nad svime što sad pisem. Veliki stručnjaci kojima je odvajanje žita od kukolja pravi krstaški pohod, i pun sam bezgraničnog poštovanja prema takvima. Al’ kanda ih je malo. Malo, bato moj. U većini slučajeva, tu se bezmudi ljudi iživljavaju nad osobama koje bar nešto stvaraju – a čak i loši stvaraoci zaslužuju makar neku malenu blagonaklonost spram govnara koji ne rade ništa. Ovi kompleksaši – nikakvu.

Znaš ko su loši kritičari? To su ti ljudi koji imaju težak privatni problem – kladim se da kad hoće da izjave ljubav, uzmu pa pošalju voljenoj osobi cedulju s matematičkom formulom, rebusom ili nešto takvo. Sociofobičari rečetinama sakriveni iza svoje nesposobnosti da komuniciraju s ljudima.  A pomenuti moj drug Vikler, u svemu brutalniji od ostalih, reći će da ti ljudi retko jebu. Ili ne jebu nikad. Eto traume. Nije svima dato da shvate umetnike: rečima Veleka i Vorena, kad već pomenuh i teoriju književnosti, umetnici su ujedno nešto više i nešto manje od običnog čoveka. To je breme. Samo fale još kurajberi da kontempliraju nad tim bremenom, umesto nad svojim ogledalom. Uostalom, uprostimo: da te neko pita da biraš šta ćeš biti – umetnik ili kritičar, šta bi birao? Usuđujem se čak reći – šta bi apsolutno SVAKO odabrao tad? Nemojmo se zajebavati, zato. Situacija da se do tančina razumeš u neku oblast, čak bolje od samih artista, ali da ti nije dat dar da se tom oblašću i sam baviš – to je nešto mnogo više od kompleksa. To je nesreća, u svom najmalignijem obliku. Sad ste u fazonu - jeb’o majku, Čelo, ko te to opljunuo pa si uz’o da kenjaš? Na sreću ili na nesreću, mene nije niko. Sve objavljene kritike mog drugog albuma behu pohvalne, te me upravo to, u duhu gore iznesenog, i brine: šta li mi žele time? Ne, ljudi, ovo je samo moj utisak nad kritikovanjem drugih albuma. Proverite sami sa kojim se procentom recenzija vi lično slažete, pa da vidimo. Da zaključim: svaka čast onima koji dobro rade taj posao i opstaju u društvu govana sa kojima prečesto dele istu stranicu. Jedino da se uvede kritika kritike, ali ta jurnjava završila bi se, verovatno, istog dana kad i Pera Kojot uhvati Pticu Trkačicu. Dakle, na Njezin Božić.

Zato ovaj blog nije ništa drugo to davanje mog skromnog mišljenja na ove i one teme, a ljudi neka kritikuju svojim glavama.