Etička manjina

Onaj gospodičić Ahtisari onomad olako ispljunu kolektivnu uvredu, a Srbi požuriše da se zgroze. Dakako, neki požuriše i da se slože, pa se sad žale da su neshvaćeni u svojoj virtuoznosti.
Jbg, Usud i Suđaje i dalje samo rade svoj posao, pa kako se kome padne. Moj današnji razlog za pisanje neće biti žvakanje ovog izbljuvka (jer to bi bilo pravo preživanje), već osvrt na nešto što mi se dogodilo, a što jasno svedoči o tome koliko smo spremni da se zgadimo nad svojom sopstvenom ružnom osobinom onda kada je prepoznamo u drugome, a da tom prilikom uopšte ne pomislimo da je ružna i kad je naša...

Jedan moj rođak, psiholog po struci, danas mi se obratio za pomoć, u vezi sa jednim od njegovih štićenika. Veli, mali voli da sluša Sindikat i Marčela, pa bi mu moja reč puno značila. Oke. A o čemu se, zapravo, radi, koji je dečakov problem? Sledi klasična priča, kao što će i nastavak - a bogme, i zaključak - biti prilično u fazonu opštih mesta (s kojima je muka upravo u tome što se i dalje ponavljaju, iako su već viđena milijardu puta). Dečak ima problematične roditelje – tata mu je sitni prevarant i luzer, pa je svako malo iza rešetaka – nikad za nešto krupno, ali održava priličan kontinuitet sitnog. Mama je život shvatila značajno ozbiljnije i, kako ne veruje da sitnice život znače – bacila na ubistvo nekog rođaka i zaglavila na malo duži period. Ne moram da objašnjavam entropiju psihe nekoga ko ovo sve treba da objasni sebi sa svojih desetak godina. Dete, dodeljeno baki i deki na staranje – a s njima o detinjim problemima možeš da razgovaraš inspirativno i korisno koliko i sa gluvim čovekom o Mocartu – postaje usamljen, autistički nastrojen i blago agresivan. Nakon tretmana u jednoj ustanovi koja se bavi decom bez roditelja, dečak je ponovo upisan u školu i sada je peti razred, iako je dve godine stariji od tog uzrasta. Terapija je, kaže moj rođak Miki, prilično uspela – dečak je pametan i dobroćudan po svojoj prirodi, ali je svejedno rodio mečku da ga upiše u školu, jer vajne nam vaspitne ustanove izbegavaju ovakve slučajeve. Uvek ista stvar, mala im je plata pa im manjka entuzijazam i tako to, pa gledaju da takvu decu ipak ne integrišu u redove svojih mališana.
Divota jedna, tu počinje priča o minimumu ideala, svedenom na kamenčić u cipeli, a pošto i takav ume prilično da žulja – ma, da ga izbacimo pa smo super. Kul, idemo dalje. Manjak bazične pedagoške strategije učinio je da u roku od dva dana sva deca znaju životnu priču dečakovu. Valjda sve u nameri da se klincima predoči da budu pažljivi prema svom novom drugu, otišlo je sve u matraga i već trećeg dana neko dete je ispalilo ono očekivano: “Tvoj tata je robijaš, a mama kurva i ubica.” Onda je to učinio jos jedan dečko, pa još jedan, a mali Dušan (tako se Mikijev štićenik zove) zajeb’o je sve na terapiji naučene aksiome o životu i dohvatio da mlati pesnicama jednog od tih ‘drugara’. Kad su ih ‘priveli’ direktoru, drugi dečak pozvao je svoje drugove kao svedoke i rekao da je Dušan kriv. Onda je Dušan naveo ko je još bio tu, pa su pozvali i tu decu: no, na njegovo zaprepašćenje, i oni su podržali prvu verziju događaja. A onda se zbralo njih desetak pa su ga prebili posle škole.

…a onda su otisli kući da kmeče taticama i mamicama kako su ugroženi od strane njega jednog, pa se sazvao vanredni roditeljski sastanak, gde su složno izglasali da se Dušan izbaci iz škole. Just like that. Kadija te tuži, kadija ti sudi. 

Kada je bio sazvan još jedan sastanak, gde je Miki došao da popriča sa roditeljima i zauzeo stav da će ga prebaciti u drugu školu ako mora, ali da bi valjalo spustiti loptu i pokušati sve još jednom, razumno - da vi’š čuda: vajni roditelji proglasiše kako nisu baš tako mislili, i opet ispaše jednoglasni – samo u potpuno suprotnom smeru. Maltene se zašlo u to da Miki zapravo predlaže da se Dušan premesti, a ne oni, taman posla.

Da pukneš od gadosti, isti oni ljudi koji su prethodni put dvanaestogodišnjeg dečaka u glas nazivali ‘kriminalcem’!!!

Isti oni ljudi koji po kući psuju Ahtisarija i njegovu teoriju nacionalne krivice – pa svašta, pa valjda je jasno da mi nismo odgovorni za Slobu. Naravno da je jasno. Ali da jedan prilično unesrećeni dečak nije kriv za grehe roditelja, to već zaslužuje naučnu debatu da bi se došlo do pravilnog suda. Pred terorom ovog ‘kriminalca’ treba da drhte ne samo deca iz razreda, nego i celo prekrasno društvo, u tri pizde materine okrenuto ka moralu i negovanju duha.

I sad, kako to biva, nazad na uobičajene definicije: strah od nepoznatog, i neodoljiva potreba za aproksimacijama i uopštavanjem. Kako je samo lako, a izgleda i lepo, apriorno etiketirati nekoga i započeti inkviziciju. Naročito ako ste roditelj koji puno radi pa nema vremena za klince, ne dovoljno. Onda je idealna prilika da pokažete svoja roditeljska, ovolika k’o lubenica, muda u trenutku kada treba zaštititi dete, bez obzira što mu ne preti nikakva opasnost. Notorno vaspitanje iz oblasti humanosti i međuljudskih odnosa zasigurno nije tako važna lekcija kao čojstvo i junaštvo,  ih ‘leba ti!
A koliko je samo snage potrebno jednoj malenoj glavi da savlada haos u koji je upala protiv svoje volje… možete misliti kako ce mali Dušan gledati na sve što su mu govorili na seansama, ukoliko ga još jednom odnekud izbace, samo zato što je ‘drugačiji’ – kako će ikada uspeti da razluči da njegova ‘drugačijost’ nije njegova krivica? Čini se da to ne tangira moderno društvo u koje se svi ubrajamo, čini se da su majke postale osećajne do suza mahom samo onda kad je dirnut neko njihov ili kad Kasandru ostavi jebač, a očevi junaci samo kad se polemiše o batinanju. Čini se da je važnije očeličenje nego očovečenje dece, i da je kredo ‘ne želimo probleme’ univerzalni recept za blagostanje u porodici i društvu. Dakle, problem se rešava tako što proglasimo da nas se ne tiče. Za svaki aplauz, nema šta. U svakom slučaju, pojavila se potreba da se uvede termin “etička manjina”, kako bi se označila brojnost onih od morala i ideala.

Plan je da se napravi razredni čas na kome će klincima biti objašnjeno, od strane razredne i Mikija, da sve treba zaboraviti i iznova početi, ali ja ne znam magične reči kojima će to biti postignuto tamo gde kućno vaspitanje manjka. No, mora se pokušati. Još više me brine šta ću ja reći Dušanu, kada budem razgovarao sa njim: kako mu reći da bude sam protiv svih, a da ipak ne uzima nikoga kao neprijatelja, da u ljudima prestane da gleda strance a da se ipak zaštiti od provokacija nečim što nisu pesnice?

Ne znam. Jebe’mu mater, stvarno ne znam. Ali svakako ću pokušati.