"Ra(z)srbljivanje" Crne Gore

Crna Gora je, video sam na TV-u u četvrtak uveče, definitivno i neopozivo "ra(z)srbljena". Deceniju i kusur nisam prihvatao tezu o "ra(z)srbljivanju" Crne Gore & Crnogoraca pošto konzumenti kovanice nisu uspevali da mi odgovore na jednostavno logično pitanje: ako se već dogodilo "ra(z)srbljavanje" – zar se onda ranije nije neminovno dogodilo i "posrbljivanje"?

Sinoć sam se, dakle, uverio da je Crna Gora "ra(z)srbljena".

Naravno ne mislim u navedenom smislu u kojem "nacionalni radenici" trabunjaju o "ra(z)srbljivanju". Ra(z)srbljena je u smislu potpunog distanciranja od politike koja je (bila) toliko karakteristična za (Miloševićevu) Srbiju.

Izašao Milo Đukanović pred kamere (Sveto Marović & Željko Šturanović included) i lepo objasnio puku da više neće da bude ni predsednik države, ni premijer, ni ništa tog tipa.

E sad, kakve to veze ima sa "ra(z)srbljivanjem"? Ima utoliko što je čovek gledao malo dalje od sopstvenog nosa. Za razliku od politike u Srbiji gde malo koji političar osim Čede, Čanka i Svilanovića (ali tek pošto je sišao sa vlasti) usudi da se javno suoči sa činjenicom da Kosovo de-facto nije u Srbiji nego je praktično nezavisno iako mnogi upravo to govore off the record i prijateljima i strancima. Ta proizvodnja decibela papagajisanjem da "Kosovo ne damo", da je ono naša duša ili koji već organ beše i da "smo bez njega ništa" naravno ne proizvodi nikakav konkretan efekat u smislu da Kosovo zaista u budućnosti eventualno ima neke veze sa Srbijom ako im je već to kao cilj. A nije. Nego je strategija: ne preduzeti ništa što bi moglo kratkoročno štetiti odnosno odneti koji glas. O dugoročnim ciljevima odbijaju da misle. Isto kao što odbijaju da preuzmu odgovornost za donošenje teških odluka i povlačenje nepopularnih poteza.

Za razliku od takve politike – šta imamo u Crnoj Gori? Milo Đukanović se povlači na vrhuncu moći. Mudrolozi i "analitičari" lupetaju kako će "on sada da vuče poteze iz senke" (što bi to radio iz senke kad može javno, iz prvog plana), kako ga je na to naterala EU (a evropski zvaničnici ga javno hvale), kako je to samo pauza da se Milo 2008, kada Filipu Vujanoviću istekne mandat, vrati na mesto predsednika države (kao da je Filip prepreka da Milo to učini sada ako mu se hoće). Ima naravno još sličnih "teorija" ali su sve "posrbljene" odnosno predstavljaju tipično razmišljanje miloševićevske Srbije.

Milo Đukanović je pametno izračunao da postoji poprilična šansa da njegova Demokratska partija socijalista (incl. satelite) jednostavno ne uspe da pobedi na narednim izborima kada referendum & nezavisnost više ne bude moguće kapitalizovati i kada biračko telo najzad bude skontalo da su jedni te isti ipak možda predugo gore odnosno da nema straha da bi eventualna promena mogla ugroziti The Državu.

Zato je čovek lepo odlučio da se povuče u privatni biznis. (Što pametno reče jedan lik iz Hrvatske kad sam mu javio vest: Ne verujem da će za pokretanje privatnog biznisa morati da se zadužuje). Za premijera je našao relativno nepoznatog ali potpuno nekonfliktnog čoveka kome ni opozicija nema šta da prigovori.

Šta je cilj? Na isti način na koji je pre 6-7 godina preuzimanjem kreda "nezavisna Crna Gora" oduzeo Liberalnom savezu raison d'être, tako je na najboljem putu da samouklanjanjem "najvećeg problema" to isto sada učini u najmanju ruku Pokretu za promjene i polovini sada već gotovo pokojne Socijalističke narodne partije pošto je onoj drugoj polovini to već učinila Srpska lista. I onda – eto za 4 godine opet na vlasti DPS-a, doduše nešto malo drugačijeg. A ako Milov projekat odmakne i ako uz to bude suštinskih promena u Srbiji nestaće isto tako i razlog postojanja ovakve Srpske liste.

Za državnu politiku znamo, ali rekao bih da ovako vodi i mudra partijska politika - žrtvuje se nešto trenutno za dobitak kasnije.

To je ono što je potrebno Srbiji – gambit. Privremena žrtva donosi tempo i vodi dugoročno do moguće pobede.

Ali, udaljenost do takvog shvatanja u mainstream politici Srbije meri se svetlosnim godinama. Dva su primera za to: Prvi – Politika, list koji, po meni, polako ali sigurno vraća nekadašnji ugled. U sredu, 4. oktobra, dan nakon što je Vujanović najavio, dakle potvrdio Đukanovićev odlazak, Uredništvo Politike je, po meni apsolutno ispravno, procenilo da je Milov dobrovoljni odlazak glavna vest. I bila je. Čitaoci, tj. posetioci sajta su pokazali komentarima tog članka koliko je velika ona daljina na koju mislim.

Drugi primer su neki moji prijatelji i poznanici. Znao sam i ranije da je Milo razmišljao da se povuče i da je o tome govorio bliskim saradnicima. U CG, same večeri referenduma kada su rezultati bili više-manje jasni, čuo sam ponovo istu priču, ali sam tada procenio, prvi put, da bi to na jesen, nakon izbora, zaista moglo da se dogodi. Javio sam nekim prijateljima u Srbiji - političarima i novinarima - šta ja mislim da bi se moglo dogoditi. Dobio sam nekoliko identičnih odgovora: "Ne verujem. Što bi se sada povukao?" A kada se to dogodilo – opet neshvatanje značaja čina ili odbijanje suočavanja sa tim.

Eto, zato, zbog tih odgovora – i ovih i onih u Politici, toliko tipičnih za mainstream Srbiju, zbog neshvatanja suštine ili u slučaju političara nedostatka hrabrosti i odgovornosti – šta god da je od toga, zaključio sam sinoć da je Milo "ra(z)srbio" Crnu Goru, a da valja još čekati da se na sličan način "ra(z)srbi" Srbija. Pošto jednog koji je to pokušao i bio na najboljem putu da uspe - na žalost nema.