Obaveštenje blogerima

...što si pokrenuo ovakvu inicijativu...blog se kao forma ovoga puta pokazao efikasnom "oglasnom tablom", i sve čestitke još jednom Gradskoj Kući i ljudima koji se brinu za bg.
efikasnost bloga koja je,nažalost,demonstrirana tužnim povodom.

daje neku satisfakciju, makar u smislu da ne bude lako zaboravljeno. prvenstveno se vama treba zahvaliti na pokrenutoj akciji.
a da li ima nesto novo u istrazi?

Vam Gorane, i svim ucesnicima bloga. Zao mi je sto necu moci da prisustvujem.

...bas onako kako smo mnogi smatrali da bi trebalo da bude: na mestu gde se dogodilo. Mada, ni mesto nije toliko bitno koliko je vazno brzo ostvarenje, naizled, nerealnog poduhvata. Posle toliko vremena i tako malo interesovanja, dok ne bi Bloga.... Gorane, vi ste stvarno izuzetni! Necu moci da svratim, zato sto sam daleko ali cu svakako posetiti mesto prilikom sledeceg boravka u Beogradu. Nisam ja u detalje poznavala Maksino stvaralastvo ali to sto mu se desilo ..., nacin, pre i posle njegovog odlaska... dosta me je potreslo i moralno zaduzilo.

p.s. jos jedan razlog zasto ne bih zelela da se ugasi blog, bar ne blogovi koje cesto posecujem i koji jesu deo one realnosti koju zelim iz svog grada, domovine, sela-nebitno. Prosto se bojim da mi neko ne zameri ako pomislim samo na Beograd. Ali nekako mi se cini da dolazi do zustrih rasprava i sustinskih, ponekad nebuloznih nerazumevanja i da je pre svega odgovoran urednik koji po mom ukusu ne ume da reaguje kada treba i cini pogresne korake. Pardon ali stvarno tako mislim.

Gorane ipak ima nade.
Dokle god je takvih koji su javne lichnosti i zastupaju stav da nije presudno kojoj se stranci pripada.
Hvala Vam
"Without dreaming there would be no learning, nor would there be memory. "

...jedno veliko HVALA Goranu Markovicu.

Ohrabrujuce!
Hvala Gorane.
Havala svima koji su podrzali ovu akciju.
U Srbiji je neophodno stvoriti javno mnenje!

Vasa akcija i podrska svih ljudi ovde je svojevrstan dokaz da Srbija nije zauvek izgubljena.Hvala Vama Gorane i svima sa bloga.Premda tuzan povod, srecna sam jer je to jedan veliki pokazatelj da svest jos zivi negde ovde.

...ste najzasluzniji sto blog nije obesmisljen u Srbiji kao i mnoge druge stvari.
Zao mi je sto necu biti u Bgd. u subotu.
Sto se tice istrage, ona se vodi po sluzbenoj duznosti a "nesaradnja" zrtve nema s tim nikakve veze. Treba insistirati i dalje. Kad god su hteli, otkrili su manje vise sve.

Znam da je otrcano... ali bravo!!! Ne mogu, na žalost, da se setim neke druge reči da iskažem ono što osećam ovog trenutka!

Btw. naravno da ću u subotu biti na Zelenjaku. Pa tu sam rođen. A tu su neki magarci ostamotili moj grad.
www.blogoye.org/spadalo
***Trava upotrebljena za ljubavnu igru!
Najbolje upotrebljena trava!***

ste uspeli da ovo izgurate i da se mi kao drustvo barem malo oduzimo Draganu i ne zaboravimo ga.
Na zalost nisam u zemlji, tako da necu moci da dodjem, ali cu obavestiti sve za koje mislim, da imaju slican stav kao ja o ovm slucaju.
Hvala Vam.

pozitivna stvar, ali nikako da se otmem utisku da je i ovo jedna predizborna 'akcija', tj. pitanje je da li bi tamo 'gore' imali sluha za ovu inicijativu da izbori nisu tako blizu...

Btw, nisam bas u toku, ali sta bi sa memorijalnm tablom koja je bila posvecena Zoranu Djindjicu? Videcemo koliko ce i ova dugo da opstane, ne bi me cudilo da to bude samo do izbora...

...u Novom Sadu dižu spomenik ubici. Nije važno što je ovo, kako kažete mala pobeda javnog mnjenja. Važno je da je POBEDA! Nadam se samo da će ona ojačati svest ljudi da svako od nas može da utiče na nešto i da se svaki glas računa. Hvala Vam mnogo!

Cuburac iz Kalifornije

Prefinjenost i emocija koja se vidi u Goranovim filmovima (a i blogovima) sada se vidi i u Goranovim postupcima u (javnom) zivotu. Koliko se secam, Maksa i Goran nisu nikada radili ni jedan film zajedno... ipak Goran je, naravno, znao ko je i kakav je bio Maksa i taj deo Maksine neponovljivosti kao glumca i coveka, ponjukao je Gorana na ovu akciju. Gorane... pravi si...

SVAKA CAST I SVE POHVALE ZA VODJENJE OVE AKCIJE.GLEDA BOG GORANE,GLEDA.HVALA TI.

Draganov zivot je brutalno ugasen.
Divno je sto ste pokrenuli ovu akciju, Gorane... i sto je urodila plodom.
Ovom prilikom zelim da pozovem sve ljude dobre volje i sirokog srca da recima i delima sire prijateljstvo i razumevanje.
Pocnite od svoje dece.Dajte im priliku da zadrze cista srca i finu dusu.
Svaki dan izrecite bar dve recenice za lepse, prijatnije,zdravije i bolje sutra.

Procitao sam sve komentare,ali ne zapazih da je neko napisao zasto je vazna ta tabla !?

Te ubice,te vandale ta tabla na ZELENJAKU od SUBOTE popodne treba uvek da podseca na to nedelo!!!

Znate onu recenicu,ubice se uvek vracaju na mesto zlocina !

Dakle,bar jedan od tih razbojnika je bar procitao ili cuo u medijima za ovu akciju,i gotovo sam uveren da ce isti doci na to mesto da to vidi,i da mu nece biti sve jedno kada mu se vrate slike tog dogadjaja unazad...

Bravo Gorane i ostali blogeri koji ste osmislili i realizovali ovu inicijativu. Dobro je da postoji takva ploca koja ce podsecati ljude na to da je jedan covek ubijen zato sto je neko pomislio da nije Srbin! Molim vas da iskoristite postojeci elan i da podsetite, na slican nacin, gradske vlasti da je na slican nacin ubijen i decak Dusan Jovanovic, koji je zaista bio Rom. Imao bih mucan utisak ako bi se obelezilo mesto na kojem je ubijen covek koji nije Rom zato sto je neko pomislio da je Rom, a da se ne obelezi mesto gde je romski decak ubijen zato sto je Rom.

Svaka čast za ovo!
Veliki pozdrav iz NS!

Na svim svetskim jezicima GORAN MARKOVIC znaci - COVEK PRAVIH VREDNOSTI!!!

Zato je Beograd "VELIKI" grad.

A da Beograd te ljude ima i uporno ih gaji, pokazala su i desavanja koja su zapocela pre skoro 10 godina...(19.11.1996.) sa kojih je poslata jasna poruka BEOGRAD je SVET.

Vidimo se 18. novembra... sigurno, da pokazemo pre svega sebi da je Beograd "NAJVECI"!!!

Hvala Gorane.

ascultare et altera pars

Hvala.

...a cestitke-svima nama.

Raduje me Gorane da je ovo uspelo, sjajna ideja i odlicno da se takvom umetniku ime zapamti!

SANI

!!!

Svaka čast!

za svaku pohvalu!

Upravo sam procitala u opusu Dragana Maksimovica da se kao prva navodi njegova uloga u tv produkciji "Domovina u pesmama" a kao poslednja "Drzava mrtvih". Vrlo simbolicno, rekla bih. A kad smo vec kod simbolike, da dodam da ce umesto u Monci, Dragan vecno voziti svoj poslednji krug na Zelenom vencu, a mi cemo ga se secati po mnogim ulogama ukljucujuci i onu u "Mi Jesmo Andjeli".

Svaka čast!

-
Avramović Web Solutions,
http://www.avramovic.info/

Poput sna, uvlači se u svakodnevni život, nenametljivo. U početku ti se čini da je san okrepljujuć, da ćeš iz njega izaći čio i spreman za nove poduhvate. Nekad u njega i bežiš, potpuno uveren da ćeš tako izbeći neumitnost realnosti života koja bi da te uvuče u centar, koja uvek od tebe nešto traži - ne! - ZAHTEVA, a ti?
Ti bi samo da se malo odmoriš, predahneš i neopterećen informacijom, usniš san pravednika. Najbolje je ne mešati se. Šta u ostalom možeš da promeniš? Možda i želiš da nešto promeniš, ali ne danas. Sutra je novi dan, a pošto je dan pametniji od večeri, ti spavaš...
San, kao da uspeva u jednom - nekako, poput BACKSPACE dugmeta na tastaturi, dolazi do brisanja svih neugodnih informacija, koje bi mogle da naruše ravnotežu dobro istreniranog poslušnika nebitno čega i nebitno koga. Najvažnije je da pripadaš nekoj svojoj grupaciji i da naravno mrziš, svim srcem, duboko i sasvim iskreno, sve one druge, koji bi nekako da ti ukradu to željeno parče kreveta. Al, ne daš se ti!
Strojevim korakom ti odlaziš u novo jutro, gazeći po poprištu jučerašnjih, sad već namotanih filmova, i nemaš vremena da se okreneš. Obećanje je na STAND BY funkciji, samo do večeras, kada ćeš ponovo poslušati staru dobru poslovicu i tako se taj krug završava, pre nego li je u stvari i počeo.
Dok čekaš autobus i ne pomišljaš da ćeš možda onim drugim iz onih drugih grupacija izgledati preteći, iz samo njima znanog razloga, ali sve vreme zveraš, tražeći one prve, one svoje.
Da li ih nalaziš? Verovatno! Da li su oni tvoji? Još verovatnije? Da li će i oni tebe prepoznati? To je već diskutabilna stvar.
Da li postavljaš nekada sebi pitanje o granicama gde počinju prvi, a završavaju drugi? verovatno ne! Ti negde sigurno i osećaš brigu za Pančevcima, ali u isto vreme i neverovatno olakšanje - Dobro je! Ja sam neko drugi, daleko je to...mogu da dišem punim plućima...
Verovatno je priča o zlostavljanom detetu došla do tvojih nervnih centara, ali si je suzbio u korenu, pritiskajući dugme na daljincu, da se odmoriš. Možda i pogledaš u svoje dete, s olakšanjem, ali te to neće sprečiti da mu udariš šamar, za svaki slučaj...
Teško da ćeš prepoznati u priči o olovnim vremenima svoju tužnu sudbinu, bilo da si žrtva, bilo da si slinavac, bilo da si nasilnik. I teško da ćeš sve to povezati sa svojim snom. Onim, koji si sanjao neopterećen umorom života.
A sve te priče su u stvari priče o tebi - o nama. I trebalo bi da zastaneš s vremena na vreme i pokušaš da odmotaš film. U ovom slučaju, vidiš neke momke, kako nakon kratkog razgovora, svi kao jedan (mada malo bolesno musketarski), prilaze spremno, napetih udova, brisane misli, suženih zenica. Verovatno, čisto, radi predigre, da bi zadovoljstvo odlaganja vrhunca još jače delovalo, upućuju pretnje, lagano gurajući nekog čoveka jedan ka drugome. Smeju se. Pomisliš da igraju basket na svom omiljenom terenu. Možda, da bi ga još više ponizili, a samim tim i više uživali, možda su ga i pljunuli, i dok se pljuvačka razvlačila po njegovom uplašenom licu, dok mu je srce ludački lupalo tražeći izlaz, dok je očima tražio pomoć od nekih tu, slučajnih, još usnulih posmatrača,i vidim kako prvi udarac pogađa telo uz tupo odzvanjanje. Čujem rezak zvuk pucanja kože, opet tup, i plejada savrešno uvežbanih poteza loptu baca na tlo. Tu se priča divljački završava u dobrom dodavanju profesionalaca, i telo se sve manje grči. Ruke, koje su do sada pokušavale da zaštite glavu ili bubrege, leže beživotno na betonu, ali oni i dalje nastavljaju. Kao da su negde proračunali intenzitet udaraca sa vremenom i količinom krvi koju treba videti.
Igra prestaje naglo. Kao sladunjavi umor nakon orgazma, i oni odlaze, bez žurbe, bez straha.
Telo ostaje za njima.
Da li je iko od basketaša, dok se prao kod kuće pomislio na utakmicu i da li se uplašio pobede? Da li im je majka dok je trpala veš u mašinu videla krvlju zapisane tragove zverstva - da li je plakala, zbog strepnje da ne poznaje svog mezimca? (Ili se i ona oprala, poput čoveka koji opisuje vandalstvo maloletnika na stadionu kao - legitimno pravo da se iskaže mišljenje?) Da li je pomislila da je kraj nečijeg života obrisan centrifugom uz pomoć čudesnog VANISH-a?
I nije toliko važno što čovek u stvari i nije bio onaj drugi, i nije važno ni njegovo ime.
Važno je šta smo mi uradili i šta ćemo uraditi. Važno je da krenemo sa praksom legitimnog prava osude, počevši od sebe. (Čija su to deca što u monstrume izrastaju?)
Obeležavanje ove smrti objedinjuje propadanje ljudskosti u olovna vremena, gde je vrednost života poklekla pred ciljem.
Vest - taj i taj nastradao u tom i tom od tog i tog - reklame!!! i tvoj mozak uredno pohranjuje informaciju o maskari koja ne pravi grudvice - za veći volumen vaših trepavica!
I onda ne čudi kako celo selo može da ćuti o tome da je neki čovek vučen za uši, šutiran, udaran i na kraju ustreljen. Egzekucija sasvim opravdana - bio je Ciganin. I onda ne čudi zgražavenje nad mentalno-zaostalom ženom koja radja decu i zakopava ih, i opet celo selo ćuti. (Ko li napravi tu silnu decu?)
U plejadi ovih naših, svi drugi su potencijalno krajnje nepotrebni i shodno tome, nikome neće nedostajati. Njihov život vredi, u najboljem slučaju onoliko koliko treba da se popuni prostor do reklama.
18. Novembar treba da posluži kao opomena života, pilula protiv spavanja, adrenalin koji će ljudima uzavreti krv, da osetimo stid što smo učesnici, što smo posmatrači, što smo egzekutori ili sanjači.
Da shvatimo negde, makar na trenutak svu suštinu reči "PRAVO NA ŽIVOT" i obavezu da sa istim nešto i uradimo.

Zbog daljine necu moci da se pridrzuim danas, ali razmisljam o vama...

danas u 13h na otkrivanje spomen ploce.
Srdacan pozdrav svim bogerima, a posebno glavnom inicijatoru i autoru ovog bloga.

Ovakve i slicne inicijative trebalo bi nastaviti.

Cuburac iz Kalifornije

Da li ce neko nama koji smo daleko, da opise kako je bilo na otkrivanju ploce? Ne videh nista na vestima B-92 kao ni RTS ili Politika... naravno, vesti su preplavljene predizbornim besmislicama i lazima raznih nadri politicara... izgleda da Maksa i dalje ne zasluzuje da se makar u vestima ponovo pomene njegova tragicna smrt... Gorane, napisi koju rec...

nemam komentara , u kakvoj to zemlji zivimo kada se ljudi ubijaju na ulici uzasan je osecaj pogotovo sto se o ovom ubistvu dugo cutalo , na zalost tek juce sam saznala za ovaj zlocin sto me je uznemirilo i nateralo da se oglasim sa tugom i pitanjem gde mi zivimo kada drzava nista ne cini da spreci zlikovce , zasto se ne oglase povodom ovoga dogadjaja???zasto mediji precutkuju ovo ubistvo ???? sta policija cini ???

taki

me naljutilo kad sam video da su lazne velichine poput Nenada Bogdanovica, Gorice Mojovic i nekih drugih spremile tiradu da sebi namaknu neki poen.
Zaista jos uvek misle da smo mi toliko plitki i jos uvek se sluze komunistickom ikonografijom. DS je sebi napravio medvedju uslugu, plaseci se da LDP nece dovesti svoje ljude obzirom da ih na ovom blogu ima dosta. Samo zato su dosli, ni zbog chega drugog.
Dragi Gorane Markovicu HVALA Vam sto ste pomogli da se ime Maksimovic Dragana povrati i da se obelezi mesto kao simbol jednog ruznog trenutka u kojem je nasilje na zalost pobedilo, sto ste pomogli i uradili nesto plemenito, pametno i dobro a iz dubine duse.
Hvala sto mi dajete nadu da ipak nekog svetla na kraju tunela ima.

"Without dreaming there would be no learning, nor would there be memory. "

ovo je stvarno ruzna reakcija na ispovest i kajanje coveka koji nije ucinio nesto sto je osecao da treba da ucini. zar nam se nije svima dogodilo da ne odreagujemo u skladu sa sopstvenim normama. Nekada nas spreci strah, nekada pogled prvog, onog sa kojim se identifikujemo i nismo uvek u stanju da stanemo na stranu nekog ko je ponizen i uvredjen. Ali, vazno je da sebe preispitujemo, da sebe lovimo i prosirujemo polje smelosti. Cudi me da niko nije iskazao svoj otpor prema ovom komentaru, jer to je isti govor mrznje protiv koga smo stajali na mestu Maxinog stradanja.

Ne posmatraj moju formu, vec uzmi ono sto mi je u ruci.
Rumi