Testing, testing....

Evo, eksperimentišem pisanje bloga na srpskom, ali na mom buđavom, uličnom srpskom.

Here’s my first experimental Serbian language blog, but don’t worry foreigners – the English version is there too.

Što pišem na srpskom? E, pa, postoji nekoliko razloga (i verovatno ćemo pričati o tome „o tom potom“). Zvanični razlog, međutim, je da znam da je smor za neke ljude (bar za jednog Bosanca, jednog radikalnog grobara sa Banovog brda i par Zemunaca/Karaburmanaca) da čitaju na engleskom.

Why? Well, there’re a few reasons (and we’ll probably talk about that in due course). The official reason, however, is that I know it’s a pain in the neck for some people (at least one Bosnian, a radical gravedigger [Partizan supporter] from Banovo Brdo and a couple of Zemuners/Karaburmers) to read in English.

Tema današnjeg bloga su nasilni ljudi koji vole da se biju – poznatiji na ovom svetu kao „Severni Evropljani“ ili „Anglo-Saksonci“.

The topic of today’s blog is violent people who like to fight – popularly referred to on this planet as “Northern Europeans” or “Anglo-Saxons”.

Relativno nedavno sam bio svedok tuče između par pijanih momaka u nekom klubu u gradu. Nije bila spektakularna borba – posle par udarca, par šamara i malo rvanje, bila je već gotova. Došli su gorile iz obezbeđenja i borioci su odstranili bez frka.

Quite recently I witnessed a fight between a couple of drunken lads in some club in town. It was far from a spectacular clash – after a couple of punches, a couple of bitch slaps and a bit of writhing, it was all over. The security gorillas turned up and the battlers were ejected without further incident.

Za mene, svedočenje fizičkih sukoba između pijani momci (ili ribe) nije ništa novo i uprkos činjenica da sam samo možda tri puta video takva događanja u Beogradu, to je skroz normalna stvar vikendom u Engleskoj. Kao što Elton Džon peva: „Satadaj najt’s olrajt for fajting“ – a on je gej! ... ali ipak Englez (i ćelav – ali to je druga priča).

For me, witnessing physical confrontations between pissed-up lads (or lasses) is nothing new. And despite the fact that I’ve only seen such happenings in Belgrade perhaps three times, bar fights are a completely normal thing on the weekend in England. As Elton John sang: “Saturday night’s alright for fighting” – and he’s gay (!) … but still an Englishman (and bald – but that’s another story).

Prvi put sam vodio devojku iz inostranstva (Južna Afrikanka) u Engleskoj, bili smo u gradu na piće i šlogirala se kada je videla grupu dečaka u masovnoj tuči na ulici. „Šta bi?! Ko su ovi ludaci?“ pitala me je, dok su panduri sa velikim štapovima počeli da prebijaju te momke i da ih bacaju u kombi.

The first time I took a foreign girlfriend (South African) out on the piss in England, she was flabbergasted when she saw a group of blokes involved in a mass scrap on the street. “What’s going on? Who are these lunatics?” she asked, as the police started beating the scrappers with their truncheons and throwing them in the back of their van.

„Ma ništa“, rekao sam „samo je subota u ’novom gradu’, gde se svi klinci (15 do 23 god.) napiju i prave sranje“. Pre tog incidenta sam mislio da je to normalna stvar na celom svetu.

“Oh it’s nothing,” I said, “just Saturday night in New Town, where all the kids (15 to 23-years-old) get smashed and cause shit”. Prior to that incident I’d thought that that was a normal thing all over the world.

NOTE: Aj’ sad. Morata da shvatate da moje lično iskustvo Engleske je samo život u Hul, Liverpul i, na kratko, u Lids-u i u Mančesteru (u Londonu sam živeo, ali u krugu ’južnih hemisferaca’ [Južnoafrikanci, Australijanci i Novi Zelanđani] pa sam bio van engleskog društva).

NOTE: Ok, now, you have to realise that my personal experience of England is only life in Hull, Liverpool and, for a short period, in Leeds and Manchester (I’ve lived in London, but hung around with the southern hemisphere gang [South Africans, Aussies and Kiwis] and was thus detached from English society)

U Hulu, na primer, postoji gomila opcija za dobar noćni provod. Ali za ljudi koji hoće lepo da se napiju u gradu a ne po lokalnim pabovima, ima tri glavne scene: stari grad/marina, studentski kvart i novi grad. Sistem je vrlo jednostavno: ako hoćete da slušate lakšu muziku, šetate u stilski, stari deo grada po kafićima napravljenim od bivših banki (a nove banke su bez radnika! Samo mašine! Ali opet to je druga priča), onda idete u stari grad ili na marinu; ako hoćete da slušate alternativne muzike, igrate bilijar, pikado možda, malo pivce, malo duvance, neko đuskanje u kul klubu, onda idete u studentski deo grad; ali ako si mlad, pun testosteron, pijan, drogiran, ljut na svet jer si shvatio da si glup k’o pič... i da nikad nećeš izaći iz kraja i, zato, moraš biti najjače tamo, pa onda lepo idi, brate, u novi grad, nađi isti papak k’o što si ti i uživajte u batinama.

In Hull, for instance, there’re a load of options for a good time. But for those who want to get nicely pissed in town, and not in the local pubs, there’re three main scenes: Old Town/Marina, Studentsville and New Town. The system is very simple: if you want to enjoy some easy-listening music, wander the stylish old part of the city and drink in pubs that are converted banks (and the new banks don’t have any staff! Just machines! But, again, that’s another story), then go to the Old Town or on Marina; if you want to listen to alternative music, play some pool… darts perhaps, bit of beer, bit of smoke, some dancing in a cool club, then go out in Studentsville; but if you’re young, full of testosterone, pissed, drugged-up, angry at the world because you’ve worked out that you’re thick as pig sh.. and you’ll never get out of the neighbourhood and, as such, you have to be the toughest there, then go out in New Town, daft lad, find another pillock just like you and enjoy kicking ten bells out of each other.

Ovde u Srbiji, međutim, ne znam da postoji takva navika. Možda to je samo zato što ne idem na piće u delove grada gde to se desi, ili možda zato što stvarno ga nema u Beogradu. Bez obzira dal’ ima negde ovde il’ nema, svakako nije toliko normalno i otvoreno kao kod nas.

Here in Serbia, however, I don’t know of the existence of such a trend. Maybe that’s just because I don’t go out drinking in the parts of the city where that happens, or maybe it’s because that sort of thing really doesn’t happen in Belgrade. Regardless of whether it exists somewhere here or not, it certainly isn’t as normal or open as it is back home.

Još jedna vrsta nasilja koji se pojavi mnogo česće u Engleskoj nego u Srbiji je taj takozvan „ulični bes“ [road rage]. Mislim, dobro, vi se naljutite, i derete se kroz prozor i svirate u sirenu mnogo više nego mi. Ali to je uglavnom to. Prvi put kad sam video dva momka koji su izašli iz auta na ulicu samo da malo deru i gestikuliraju, pa da se vrate u auto bez udarca, bio sam totalno šokiran. Ali stvarno... Kako možeš da budeš toliko ljut da moraš da izađeš iz kola pa onde nikog da ne udariš? To mi je stvarno smešno. Ako nećeš ništa da uradiš, ostani u auto i idi dalje. A kad kažem ’idi dalje’ mislim da je vreme za nas da idemo dalje jer neću previše da kenjam po vašim vozačima.

One more type of violence that occurs much more often in England than in Serbia is so-called ‘road rage’. Okay, admittedly, you [Serbian people] get annoyed in traffic, shout out of your car windows and beep your horns a lot more than we do. But that’s more or less it. The first time I saw two blokes get out of their cars on the street just to shout and gesticulate at each other before returning to their cars, I was astonished. Really though… how can you be so angry that you have to get out of your car, but then not hit anybody? That’s just silly. If you’re not gunna ‘do’ anything, stay in your car and move on. And speaking of ‘moving on’, I think it’s time for us to move on because I don’t want to whinge about your drivers too much.

Pitam se, što se Englezi toliko biju kada su uglavnom mnogo mirniji nego Srbi? A mislim da je odgovor u pivu... i, još bitnije, u ’društvenom pampuru’.

I wonder why the English fight so much when, on the whole, they’re much more peaceable than Serbs? And I think the answer lies in beer… and, more importantly, in the ‘social cork’.

Prvo pivo: vi izlazite da uživate, a mi isto. Ali kod nas napijanje važi za uživanciju a ovde nije neopohodno tako. U Engleskoj alkohol je zakon – reklame za alkoholna pića su najskuplje, najumetnički i najpamćeni. Alkohol je deo naš identitet. Juče sam gledao idealan primer na tv – kanal ’realiti zona’ – jedna grupa Engleza u Nju Orleansu. Zadatak: da izlazi u grad sa ekipom za snimanje i da nađe što više alcohol za ’dž’. Oni koji skupe najviše besplatnog piva dobijaju neka nagrada! Sutradan su pričali sa jednom učesnicom i pitali su kako se oseća. Rekla je: „Osećala sam se loše ranije, ali povraćala sam tri sata i sada se osećam mnogo bolje“ !!! ... A vi kukate zbog Pinka!

Firstly, beer: you (Serbs) go out to have a good time, as do we. But in the UK getting drunk equates to enjoyment, whereas here that isn’t necessarily so. In England alcohol is sacrosanct – adverts for alcoholic drinks are the most expensive, most artistic and most remembered. Alcohol is a part of our identity. Yesterday I saw an ideal example on the telly – zone reality channel – a group of English folk in New Orleans. Their task: to go out in the city with a film crew and find as much free alcohol as possible; whoever gets hold of the most gratis beer wins some kind of prize! The next day they asked one of the contestants how she felt. She said: “I was feeling a bit ropey earlier, but I puked for three hours and now I feel much better [smiles]”!!! … And you people moan about TV Pink!

Drugo, i još bitnije, je taj ’društveni pampur’ – moj novi naziv za englesku naviku da se trudi da kontroliše strast; da stavi pampur na svoj narav dok ne puknu zbog pritiska. A mislim da je to baš samo zato: englezi ne kukaju, ne žale se u restoranu ako nešto nije kako treba, ne komentarišu ružno ponašanje drugih, ne svađaju sa ljudima koji su nevaspitani i ne raspravljaju sa nepoznatima. Englezi samo trpe, muče se i ćute... do sekundu kada ne mogu više, pa tek tada puknu i biju se kao životinje.

Secondly, and more importantly, is the ‘social cork’ – my new term for the English habit of attempting to control passion by putting a cork in one’s emotions until the pressure forces it to pop. And I think that’s exactly how it is: the English don’t whine, don’t complain in restaurants if the service isn’t up to scratch, don’t comment on the rude behaviour of others, don’t argue with ill-mannered people or quarrel with strangers. The English merely endure and torment themselves quietly … right up to the moment when they can’t take it anymore – only then do they lose their cool and fight like animals.

Ovde je totalno suprotno. Kada sam prvo došao mislio sam da vi svi stalno nešto ozbiljno svađate – toliko strast i ubeđenost ne bi koristili zbog banalne stvari. Ali kada sam počeo da razumem, shvatio sam da vi tako pričate ako tema razgovora je ’koji je bolje – Don ili Grand?’ ili koja ’španska’ serija je najbolja. Nemate vi taj pampur. Vaša strast izlazi na dnevnom nivou, prirodno, stalno – kroz svađanje ili kroz odbranu onoga u šta verujete, ili kroz ljubavni susret. Nemate potreba da se trudite da kontrolišete svoj strast i, zbog toga, ne puknete kao mi; ne pijete do granice smrti i ne bijete ljude na ulici jer ne možete više da izdržite.

Here in Serbia it’s the complete opposite. When I first arrived, I thought that Serbian people were constantly arguing about something serious – thinking that so much passion and conviction surely wouldn’t be expressed in discussions of banal issues. But when I began to understand the language, I realised that Serbian people argue in such a way even if the topic is which brand of coffee is of a higher quality or which “Spanish” soap opera is better. Serbian people don’t have that ‘cork’. Their passion is expressed on a daily basis, naturally, constantly – through quarrelling or defending one’s beliefs or expressing one’s love. They don’t feel the need to attempt to control their passion and, consequently, they don’t lose their cool like us; don’t get drunk to the point of oblivion and beat people up on the street just because they can’t take it any longer.

To je za mene još jedan dobar razlog što živim u Srbiji.

For me, that’s one more good reason to live in Serbia.

ORIGINAL VERSION 

Ево, експериментишем писање блога на српском, али на мом буђавом, уличном српском.

Што? Е, па, постоји неколико разлога (и вероватно ћемо причати о томе „о том потом“). Званични разлог, међутим, је да знам да је смор за неке људе (бар за једног Босанца, једног радикалног гробара са Бановог брда и пар Земунаца/Карабурманаца) да читају на енглеском.

Тема данашњег блога су насилни људи који воле да се бију – познатији на овом свету као “Северни Европљани,, или “Англо-Саксонци,,.

Релативно недавно сам био сведок туче имзеђу пар пијаних момака у неком клубу у граду. Није била спектакуларна борба – после пар ударца, пар шамара и мало рвање, била је већ готова. Дошли су  гориле из обезбеђења  и бориоци су  одстранили без фрка.

За мене, сведочење физичких сукоба између пијани момци (или рибе) није ништа ново и упркос чињеница да сам само можда три пута видео таква догађања у Београду, то је скроз нормална ствар викендом у Енглеској. Као што и Елтон Џон пева: „Сатадај најт`с олрајт фор фајтинг“ – а он је геј! ... али ипак Енглез (и ћелав - али то је друга прича).

Први пут сам водио девојку из иностранства (Јужна Африканка) у Енглеску, били смо у граду на пиће и шлогирала се када је видела групу дечака у масовној тучи на улици. „Шта би?! Ко су ови лудаци?“ питала ме је, док су пандури са великим штаповима почели да пребијају те момке и да их бацају у комби.

„Ма ништа“, рекао сам „само је субота у `новом граду`, где се сви клинци (15 до 23 год.) напију и праве срање.“ Пре тог инцидента сам мислио да је то нормална ствар на целом свету. 

НОТЕ: Ај` сад. Морате да схватате да моје лично искуство Енглескe је само живот у Хулл, Ливерпул и, на кратко, у Лидз-у и Манчестеру (у Лондону сам живео, али у кругу `јужних хемисфераца`[Јужноафриканци, Аустралијанци и Нови Зеланђани] па сам био ван енглеског друштва).

У Хулу, на пример, постоји гомила опција за добар ноћни провод. Али за људи који хоће лепо да се напију у граду а не по локалним пабовима, имa три главне сцене: стари град/марина, студентски кварт и нови град. Систем је врло једноставно: ако хоћете да слушате лакшу музику, шетате у стилски, стари део града по кафићима направљеним од бивших банки (а нове банке су без радника! само машине!  али опет то је друга прича), онда идете у стари град или на марину; ако хоћете да слушате алтернативне музике, играте билијар, пикадо можда, мало пивце, мало дуванце, неко ђускање у кул клубу, ондa идете у студентски део град; али ако си млад, пун тестостерон, пијан, дрогиран, љут на свет јер си схватио да си глуп к`о пич..... и да никад нећеш изаћи из краја и, зато, мораш бити најјаче тамо, па онда лепо иди, брате, у нови град, нађи исти папак к`о што си ти и уживајте у батинама.

Овде у Србији, међутим, не знам да постоји таква навика. Можда то је само зато што на идем на пиће у делове града где то се деси, или можда зато што стварно га нема у Београду. Без обзира дал` има негде овде ил` нема, свакако није толико нормално и отворено као код нас.

Још једна врста насиља који се појави много чешће у Енглеској него у Србији је тај такозван „улични бес“ [road rage]. Мислим, добро, ви се наљутите, и  дерете се кроз прозор и свирате у  сирену много више него ми. Али то је углавном то. Први пут кад сам видео два момка који су изашли из аута на улицу само да мало деру и гестикулирају, па да се врате у ауто без ударца, био сам тотално шокиран. Али стварно... Како можеш да будеш толико љут да мораш да изађеш из кола па онде никог да  не удариш? То ми је стварно смешно. Ако нећеш ништа да урадиш, остани у ауто и иди даље. А кад кажем `иди даље` мислим да је време за нас да идемо даље јер нећу превише да кењам по вашим возачима.

Питам се, што се Енглези толико  бију када су углавном  много мирнији него Срби? А мислим да је одговор у пиву... и, још битније, у `друштвеном пампуру`.

Прво пиво: ви излазите да уживате, а и ми исто. Али код нас напијање  важи за уживанцију а овде није неопходно тако. У Енглеској алкохол је закон – рекламе за алкохолна пића су најскупље, најуметнички и најпамћени. Алкохол је део наш идентитет. Јуче сам гледао идеалан пример на тв – канал `реалити зона` - једна група Енглеза у Њу Орлеансу. Задатак: да излази у град са екипом за снимање и да нађе што више алкохол за `џ`. Они који скупе највише бесплатног пива добијају нека награда! Сутрадан су причали са једном учесницом и питали су како се осећа. Рекла је: „Осећала сам се лоше раније, али повраћала сам три сата и сада се осећам много боље“ !!! ... А ви кукате због пинка!

Друго, и још битније, је тај `друштвени пампур` - мој нови назив за енглеску навику да се труди да контролише страст; да стави пампур на свој нарав док не пукну због притиска. А мислим да је то баш само зато: енглези не кукају, не жале се  у ресторану ако нешто није како треба, не коментаришу  ружно понашање других, не свађају са људима који су неваспитани и не расправљају са непознатима. Енглези само  трпе, муче се  и чуте... до секунду када не могу више, па тек тада  пукну и  бију се као животиње.

Овде је тотално супротно. Када сам прво дошао мислио сам да се ви сви стално нешто озбиљно свађате – толику страст и убеђеност не би користили због баналне ствари. Али када сам почео да разумем, схватио сам да ви тако причате ако тема разговора је `који је боље – Дон или Гранд?` или која `шпанска` серија је најбоља.

Немате ви тај пампур. Ваша страст излази на дневном нивоу, природно, стално – кроз свађање или кроз одбрану онога у шта верујете, или кроз љубавни сусрет. Немате потреба да се трудите да контролишете свој страст и, због тога, не пукнете као ми; не пијете до границе смрти и не бијете људе на улици јер не мозете више да  издржите.

То је за мене још један добар разлог што живим у Србији.