Fleke

Nekoliko dana posto je ubijen premijer Srbije Zoran Djindjic, novinari su, na konferencije za stampu u Vladi Srbije, pustani bas kroz ulaz kroz cija je vrata premijer, smrtno pogodjen, proleteo, i srusio se na stepenice iza njih.

Tih dana, na ovim uskim stepenicama, oblozenim crvenim tepihom, bili su vidljivi tragovi krvi, a u cosku stepenica je, potpuno skrajnut, lezao vrlo mali buket osusenih ruza.

Koliko god da se neko trudio, nije mogao a da ne ugazi u neku od skorenih lokvi krvi, i tako su one, posle svakodnevnih visednevnih stampeda novinara i fotoreportera, postajale sve blatnjavije i manje vidljive.

Dok su buketi cveca, koje su donosili gradjani, rasli ispred prednjeg, zvanicnog ulaza vlade, na stepenicama ovih unutrasnjih vrata, nije kasnije bilo nijednog cveta.

Zvanican razlog za otvaranje zadnjeg ulaza za novinare bio je bezbednost, ali covek se tesko moze oteti utisku – mucnini – da je taj neobicni izbor bio znak obesnosti i nipodastavanja koji su Djindjica i vladu koju je vodio pratili i u vreme kada su i on i njegov kabinet vodjeni pod stavkom „zivi”.

Dok cekamo na rezultate sudjenja za ubistvo pokojnog premijera, u ovoj zemlji u kakvoj danas zivimo, cini mi se da su te stepenice bile simbol onoga sto je pred nama.