CICERON - Nacistički 007 - najskuplji i najgluplji špijun svih vremena

Mason kao CiceroU poslednje vreme ne čitam ništa osim knjiga o špijunima i špijunaži. Posle posete jedom od najvećih špijunskih legala Drugog Svetskog Rata -  mitskom Hotelu Palácio Estoril, počeo sam da nabavljam i sa najvećim interesovanjem prečitavam biografije špijuna tog doba. Sve u svemu, to je veoma interesantan splet zamršenih priča, po žanru nešto između istorijske i akcione beletristike. Potpuno nov u toj tematici, otkrio sam  mnoštvo interesantnih podataka, a jedan od njih, koji me kad bolje razmislim i nije preterano iznenadio - jeste da su obojica najvećih obaveštajaca u Drugom Velikom Ratu - i saveznički superspy –  Duško Popov alias Tricycle i nacistički überspion Ilijaz Bazna  alias Ciceron - rođeni u našim krajevima! Oba 007 su bili balkanski špijuni!

Priče o špijunima su nekako napola ispričane, prepune nagađanja i nedorečenosti, te zato podsitiču maštu. Osećate da tu uvek postoji prećutani deo priče i nadate se da ćete čitajući negde naleteti na njega. Špijuni, posebno oni osobito uspešni u tom zanatu, vole da pišu autobiografije - no nije im baš za verovati, pošto, kada se malo bolje upustite  shvatite da te naizgled iskrene ispovesti vrve konfabulacijama kojima špijuni, po prirodi prevaranti, mažu oči čitaocu a sebe oslikavaju onakvima kakvi bi voleli da jesu a ne kakvi su stvarno bili. Kako sam o Triciklu i Ciceronu čitao skoro istovremeno jednom utisku nisam mogao da se otmem: dva različitija lika teško da je moguće naći. Razlikovali su se po stavu, metodima, nastupu, stilu, izboru poslodavca, moralnim principima... Jedina sličnost je bila u poslu i po tome što su im rodna mesta bila relativno blizu, što je statistički čudno pošto je rat bio svetski, a ne balkanski. Popov je rođen u Vojvodini, a Bazna na Kosovu.

Osim toga i jedan i drugi su bili potpuno osobiti – Popov bogataški sin, plejboj, galamdžija, kockar, naočit, šarmantan, arogantan i samoveren; Bazna neugledan i do te mere priprost da su Nemci stalno sumnjali u istinitost njegovih izveštaja, a Britanci nikada nisu ni pomislili da bi takav priglup tip koji ne zna ni namački ne engleski može da se bavi obaveštajnim i subverzivnim aktivnostima za koje se ljudi obučavaju decenijama. Međutim, on uopšte nije bio glup - on je samo bio potuljen i pravio se glup.  Bazna, kome su docnije Nemci, zbog rečitosti njegovih izveštaja nadenuli tajno ime Ciceron, imao je izvrsnu motivaciju – novac. Naime, ne samo da je želeo da se izvuče iz bede već je namerio i da se obogati.

agent CiceroIlijaz Bazna se rodio u Prištini 1904. u arnautskoj porodici. Dok je bio dete, njegova porodica se preselila prvo u Makedoniju, pa u Istanbul i napokon u Ankaru. Mada na samom početku svoje autobiografije navodi da je direktan potomak nekakvog hrabrog Tahir Paše – činjenica je da se Ciceron rodio kao pripadnik najnižeg staleža, koji se u turskom carstvu nazivao fukarom i da se s tim nije mirio. U mladosti je bio sitan lopov, ukrao je, u najmanju ruku, motocikl i pištolj od francuskih okupacionih snaga posle prvog svetskog rata, te je zato osuđen i odveden na izdržavanje kazne u Francusku. Tamo  je naučio francuski što mu je docnije pomoglo da nađe bolje zaposlenje i mane se krađe. 

Franz von PapenSvoju poslužiteljsku karijeru započeo je kod jugoslovenskog ambasadora u Ankari, Jankovića, da bi, pošto je po prirodi bio ulizica i servilan a to diplomate izgleda cene i vole, avanzovao u službi prelazeći iz ambasade u ambasadu dok se konačno, negde usred Drugog Svetskog Rata, nije zaposlio kod britanskog ambasadora Sir Hugh Knatchbull-Hugessen-a. Svoje diplomate u prestonicama neutralnih zemalja (čitaj centara špijunaže) kao što su bili Bern, Lisabon i Ankara, zarećene strane su veoma pažljivo birale, što  potvrđuje i činjenica da je tadašnji nemački ambasador u Turskoj bio Franc fon Papen, čovek izuzetnog kurikuluma - bivši kancelar, visoki aristokrata, malteški vitez, Papin štitonoša, šef nemačke špijunske službe u Americi u Prvom Svetskom Ratu, potpukovnik – ukratko, čudo od čoveka. E, tom se fon Papenu jednog dana, preko prvog sekretara ambasade obratio naš Bazna, koji se u međuvremenu vratio starom lopovskom zanatu. Ponudio mu je fotografije veoma važnih dokumenata maznutih iz britanske ambasade. Teško je zamisliti koliko je fon Papen, sa svim gore navedenim činovima i osobinama mogao da a priori poveruje nekakvom tamo Bazni za koga je znao samo da je sluga-lopov, da ne zna kako treba ni nemački ne engleski, da je po zanatu bravar i da je u mladosti bio osuđivani delikvent. Ipak, kako se ne nude svaki dan tajna dokumenta njegovo pevashodstvo fon Papen je, u čudu, u Beriln poslao pismo u kome je lepo objasnio kakvu je nesvakidašnju ponudu dobio. Još im je preneo da je Bazna  do te mere samouveren da im je za dva filma sa dokumentima tražio 20.000 funti i da je poručlio da će, ako se Nemci ne odluče do tog i tog dana, on fotografije lepo prodati Sovjetima. Berlin, odnosno sam Joahim fon Ribentrop, je bez mnogo objašnjavanja, umesto odgovora, poslao pare da se filmovi otkupe podsetivši tek da se ipak mora delovati oprezno jer je očito reč o ološu.  

Na zakazani dan, Bazna i prvi sekretar nemačke ambasade našli su se na ulici, Ilijaz je pokazao filmove i izgovorio „prvo pare“ a onda su izvršili primopredaju. Dokumenti su, makar na prvi pogled, činili tako verodostojnima da su izazvali sumnju. Među njima se, recimo, nalaziio izveštaj sa Konferencije u Kazablanki između Ruzvelta, Čerčila i Čan Kaj Šeka i podatak da su Anglo-ameri Kinezu obećali Mandžuriju čim pobede Japan, kao i sa Teheranske konferencije, održane novembra 1943. gde su Ruzvelt i Čerčil  obećali Kobi celu istočnu Evropu. Docnije im je dobavio važne podatke o savezničkim bombardovanjima naftnih polja u Rumuniji. Bazna međutim pojma nije imao šta piše u dokumentima koje krade i švercuje. On je samo, na najjajarskiju foru, gazdi dok se kupao maznuo ključ od sefa iz džepa, napravio otisak u vosku, izradio kopiju i onda, dok je bio sam kod kuće vršljao po papirima i fotografisao ih a svaki film od 36 snimaka prodavao za po dodatnih 15 hiljada funti.  

Ambasada III Rajha u Ankari

Bazna nije radio ni godinu dana, jer su već u proleće 1944. Englezi preko svog špijuna u Nemačkoj saznali da iz ambasade u Ankari cure podaci i da se špijun zove Ciceron. Da je rečiti Ciceron u stvari mutavi Bazna to isprva nisu ni posumnjali jer su, kao što smo već rekli, verovali da je preglup za takav posao, a i da bez znanja engleskog špijuniranje i nije moguće. Međutim, u svojoj su se aroganciji preverili. Baznu je, istina, saslušan, kojom prilikom je, naravno porekao sve - “Nisam ja, gospodin ambasador, oćiju mi“ - a onda se, dok su ovi još bili zbunjeni, kao puvanjak iz gaća izvukao iz amabasade i ispario. U slamarici je imao zavidnu svotu od oko 300.000 funti sterlinga koja bi u današne vreme vredela više miliona.

Five Fingers

To ali to nije THE END a još manje THE HAPPY END Ciceronove priče. Kada je napokon pare položio u banku suočio se sa neprijatnošču – položene funte su bile MADE IN THIRD REICH – odnosno nije ih potpisao guverner Bank of England već falsifikator iz austrijskih Alpa. Ovaj podatak donekle objašnjava onoliku Ribentropovu velikodušnost. Tako je naš Ciceron ostao i bez karijere i bez love. No on nije odustajao od nauma da se obogati. Posle rata je tužio nemačku državu za prevaru, tražio nadoknadu štete, kukao i bogoradao, ali pare za odštetu nije dobio. Onda je napisao knjigu memoara – Ja sam bio Ciceron – no ni od toga se nije obogatio – prvo zato što se od pisanja knjiga retko ko obogati a drugo zato što je pare morao da deli s nekim ko zna da piše. Po njegovoj životnoj priči u Holivudu je snimljen film "Five Fingers" (Joseph Mankiewicz, 1952) koji je nominovan za dva Oskara, ali se ni od toga nije obogatio. Umro je u Nemačkoj 1971.

Agent Tricycle je bio plejboj, zavodnik – Ciceron uvlakač i srebroljubac. No ovo što se dogodilo Ciceronu – to Triciklu nikako nije moglo da se dogodi – Duško je novce trošio nemilice, pustahijski, pa čak i da su pokušali da mu poture krivotvoren novac, to bi već sutradan otkrio; a čak i kad ne bi, problem falsifikata ne bi bio njegov nego onih koji su pare primili u zamenu za prodatu robu i usluge. I koje je sad tu naravoučenije?