Mirno!

Uvek sam želela da ispričam svoj doživljaj 24. marta 1999. godine. Nikada nisam uspela jer svi imaju svoje doživljaje pa mi uvek upadaju u reč. Mislim, ipak sam ja bila komandant tog dana te zaslužujem svojih pet minuta bez prekidanja.Bombardovanje

Dakle, u oktobru ’98 počela sam da radim na radio Dunavu, prvi put imala sam pravi posao koji obećava. Pretnje bombardovanjem delovale su veoma ozbiljno ali i nekako nestvarno i na kraju se i nisu ostvarile. Majka moje tadašnje cimerke i dugogodišnje prijateljice Natalije pričala nam je da bi za nas na Novom naselju moglo biti gadno jer se Majevica, nekakvo vojno imanje, šta li, nalazi na nepun kilometar udaljenosti.

Sledeću pretnju, u martu ’99, shvatili smo još manje ozbiljno. 21. marta smo do ujutro gledali dodelu Oskara. Ponedeljak, utorak, neka nervoza i naznake panike... Noć između utorka i srede nismo uopšte spavali, gledali smo cnn, bbc itd. a u sredu je oko dva sata došao prijatelj na kafu da se pozdravi pre nego što zapali u Mađarsku. Nismo se mnogo potresli a ja sam posle podne prespavala jer me je tu noć, kao i prethodnu, čekalo dežurstvo na radiju.

U sedam i petnaest zvonio je sat, ja sam ga pomerila na pola osam, pa na petnaest do osam i na kraju me nije probudio sat (ili jeste?) nego neki čudan, veoma jak, zvuk. U dnevnoj sobi dve prijateljice su spremale ispit. Natalija je bila smirena kao i uvek, ali sa telefonom u rukama, a Miroslava je ležala na podu, i svaki put kada se setim te scene valjam se od smeha. Ja sam se u roku od pet minuta pretvorila u komandanta i svaki put kada se Natalija seti toga valja se od smeha, toliko da ne može ni da ispriča šta se desilo. Vikala sam na Miroslavu – Šta radiš tu?! – Pa legla sam pored nosećeg zida. – Pored nosećeg zida na četvrtom spratu?! Beži kući, šta čekaš?! Nataliji sam naredila da krene sa mnom na radio, da ne ostane sama u stanu jer joj familija nije baš blizu. E onda smo se nas dve spremale, kao za izlazak: tuširanje, šminkanje, biranje garderobe. Jedino što je bilo drugačije je što smo ponele više prtljaga. Natalija je sakrivala parfeme da joj ne ukradu ovi što će najverovatnije obiti stan. I onda smo krenule na radio, peške, kojim drugim putem nego pored Majevice, narednik dileja i pametnjakovićka koja ne sluša mamu. Koračale smo po zemlji i u jednom momentu u vazduhu. Nešto nas je odiglo. Nestala je struja, a ljudi su trčali, sa Novog naselja ka Detelinari, sa Detelinare ka Novom naselju, po Detelinari, levo, desno, na sve strane, kao poludeli, kao da ih to može spasiti, i ne znajući od čega beže. I mi smo trčale. Ja napred, naravno, dok je Nataliju malo usporio histerični napad smeha. Neki ljudi su ležali u travi. Vikali su nam – Lezi dole! Ja sam se bacila kao u vodu, a Natalija je čučnula iza mene. Kad sam je pitala – Zašto ti ne legneš? Odgovor je bio krajnje jednostavan – Da se ne isprljam. Posle još dva-tri uputstva ljudi iz trave, sa jakim bosanskim naglaskom, samo sam pomislila – Ne znam da li da im kažem „Blago vama“ jer znaju šta se radi u ovakvim situacijama ili „Teško vama“ jer im se dešava nešto od čega su pobegli. Nisam ništa rekla. Pogledala sam u nebo, bio je mrkli mrak koji je narušavalo nešto čudno što leti po vazduhu. U tom momentu nisam mogla da pretpostavim da li će nas sve sravniti sa zemljom ili šta??! Želela sam da što pre stignem na radio, da zovem mamu i tatu, da zovem prijatelje, familiju, da slušam vesti... milioni misli... gde je on, šta je sa njima, da li su živi, kako sada, gde, šta... I onda sam odlučila, ne možemo tu više da ležimo, vikala sam – Kreni! Ti svi ljudi iz trave su skočili i potrčali za mnom. Iskrivila sam zglob na nozi. Prišla sam čoveku koji je upravo ušao u automobil i vikala na njega – Vozi nas u centar! On je plačnih očiju uplašeno rekao – Ne mogu, ja moram da idem po familiju na Novo naselje. Ja sam malo ćutke razmatrala njegov razlog za odbijanje naredbe i na kraju sam ga ipak pustila – Hajde dobro, i zalupila mu vrata. Automobili su vozili 200 na sat. Stala sam pored puta i podigla ruku da nekog zaustavim. Natalija je rekla – Nemoj da stopiraš! Ja sam i dalje vikala – Ako me sad neko siluje dobro sam prošla. Stao je taksista, odvezao nas na radio. Nije hteo da naplati. Nije nas silovao. Na radiju sveznalice, svi navodno ekstremno smireni, ja iscepana i blatnjava, Natalija zaista smirena, kao i uvek. I kolega, militari Aljoša.

Sledećeg dana imala sam najjaču upalu mišića ikada. Nisam mogla da se pomerim. I mislim da to nije bilo toliko od trčanja, koliko od spavanja u totalnom grču. I mislim da sam zbog tog prvog dana svaki put kad čujem sirene, probijanje zvučnog zida ili detonaciju imala takve tremore celog tela da nisam mogla cigaretom da potrefim usta.

Posle tri mirna dana, jedno veče neko je ušao u redakciju i rekao da je u Beogradu na snazi rhb opasnost, kako li se već zove. Sedela sam pored telefona i nazvala Studio B. Neki njihov urednik potvrdio je sumnju pa sam pitala tri moja urednika da li da ga uključujemo u program. Čovek sa Studija B rekao je u etar šta je imao. Ubrzo je nazvao gradski sekretar za informisanje i rekao da širimo paniku, posle njega stigla je milicija i pokušala da zatvori radio. Oko šest sati ujutro pitala sam glavnu urednicu šta ćemo dalje jer ne spavamo skoro uopšte a ona mi je rekla – Ti bolje nemoj više dolaziti, zbog priče o Beogradu. – Ali Vesna, vi urednici ste odobrili to uključenje. – Ti nisi smela to ni da predložiš. Posle sam saznala da je kolega, militari Aljoša, zahtevao moj otkaz, ne zbog Beograda, nego zbog toga što sam se čudila i smejala njegovoj napaljenosti na rat. Sutra sam ja dobila prvi ozbiljan honorar u životu, a radio je dobio naredbu da sme da prenosi isključivo tanjugove i rtsove vesti. Na kraju taj moj otkaz uopšte nije bio tragičan kako mi se učinilo jer svakako ne bih imala šta da radim na radiju koji samo prenosi već gotove vesti.

Varadinski mostJedan od najpotresnijih događaja za mene bio je plač, kukanje, zapevanje starih Novosađanki 1. aprila u zoru. Jedna od njih rekla je – Taj most sam decenijama prelazila svakoga dana na putu do akademije.

Ja imam posledice – uvek u tašni imam sve, u stanu mora sve da bude na svom mestu, perem kosu svaki dan...

Eto, to sam želela da ispričam i da me niko ne prekida. A sad, voljno.