Plovidba u Vizantiju

Srce moje samohrano
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
sto pletivo pletes tanko
medju javom i medj snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti smislis sa pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan sto plete, noc opara,
medju javom i medj snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te zivi grom!
sto se ne das meni zivu
razabrati u pletivu
medju javom i medj snom!

L. Kostic

Pesnička umetnost

Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.

Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.

Borhes

STARI ZAVET - PJESMA NAD PJESMAMA

GLAVA 6
6:1 Dragi moj siđe u vrt svoj, k lehama mirisnog bilja, da pase po vrtovima i da bere ljiljane.
6:2 Ja sam dragog svog, i moj je dragi moj, koji pase među ljiljanima.
6:3 Lepa si, draga moja, kao Tersa, krasna si kao Jerusalim, strašna kao vojska sa zastavama.
6:4 Odvrati oči svoje od mene, jer me raspaljuju. Kosa ti je kao stado koza koje se vide na Galadu.
6:5 Zubi su ti kao stado ovaca kad izlaze iz kupala, koje se sve blizne, a nijedne nema jalove.
6:6 Jagodice su tvoje između vitica tvojih kao kriška šipka.
6:7 Šezdeset ima carica i osamdeset inoča, i devojaka bez broja;
6:8 Ali je jedna golubica moja, bezazlena moja, jedinica u matere svoje, izabrana u roditeljke svoje. Videše je devojke i nazvaše je blaženom; i carice i inoče hvališe je.
6:9 Ko je ona što se vidi kao zora, lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama
6:10 Siđoh u orašje da vidim voće u dolu, da vidim cvate li vinova loza, pupe li šipci.
...

interesantno. Jedna reč, a toliko govori. I o nama i njima...

ALI KO JE TA PARTIJA?

Ali ko je ta partija?
Sedi li u nekoj kući okružena telefonima?
Jesu li joj misli skrivene, odluke nepoznate?
Ko je ona?

Mi smo ona.
Ti i ja i mi - svi mi.
U tvom je odelu, druže, i misli u tvojoj glavi.
Gde ja stanujem njen je dom, a gde tebe napadnu , ona se bori.

...

Gradinar - Rabindranat Tagore

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Goedel, Esher, Bach, vecna potreba za ogledalima, rekurzija sa trazenjem pocetaka...

LP MMM, Ljubljana

U beskrajnosti world wide weba-a,
nadjoh melem koji treba,
za dushu moju u nespokoju,
za srce juzno, modro, tuzno ...
Kao da sebe nashla sam!
U mushkom obliku stvorenu sliku,
mene same sto vuche iz tame
slomljeno telo, kao vulkan vrelo ...
I posta' Zora kao nocna mora!
I Pozuda slatka ko' Misao kratka!
I Zal' za jutrom koje svice ...
Radost za danom koji dolazice!

moja malenkost

Because The Night

take me now baby here as I am
pull me close, try and understand
desire is hunger is the fire I breathe
love is a banquet on which we feed

come on now try and understand
the way I feel when I'm in your hands
take my hand come undercover
they can't hurt you now,
can't hurt you now, can't hurt you now
because the night belongs to lovers
because the night belongs to lust
because the night belongs to lovers
because the night belongs to us

have I doubt when I'm alone
love is a ring, the telephone
love is an angel disguised as lust
here in our bed until the morning comes
come on now try and understand
the way I feel under your command
take my hand as the sun descends
they can't touch you now,
can't touch you now, can't touch you now
because the night belongs to lovers ...

with love we sleep
with doubt the vicious circle
turn and burns
without you I cannot live
forgive, the yearning burning
I believe it's time, too real to feel
so touch me now, touch me now, touch me now
because the night belongs to lovers ...

because tonight there are two lovers
if we believe in the night we trust
because tonight there are two lovers ...

Patty Smith

...
Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je što se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudskoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

Tagore

SVIĐAŠ MI SE KADA ĆUTIŠ

Sviđa mi se kada ćutiš, jer kao da te nema,
a mene čuješ izdaleka, i moj te glas ne dodiruje.
Izgleda da su ti oči uzletele
i da je poljubac zatvorio tvoja usta.

Kao da su sve stvari ispunjene dušom mojom,
izranjaš iz njih, prepuna duše moje.
Leptiru sna, nalik si duši mojoj,
nalik si reči melanholičnoj.

Sviđa mi se kada ćutis i kao da si daleko.
I kao da jadikuješ, leptiru što gugučeš.
Čuješ me izdaleka, a moj te glas ne doseže:
pusti me da zaćutim ćutnjom tvojom.

Pusti me govoriti i ćutnjom tvojom,
poput svetiljke jasnom, kao prsten jednostavnom.
Poput noći si, ćutljiva i zvezdana.
Zvezda ja ćutnja tvoja, tako daleka i srdačna.

Sviđa mi se kada ćutiš, jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si umrla.
Potom, reč jedna i osmeh dostatni su.
A ja sam veseo, radujem se, jer to nije zbilja.

Pablo Neruda

"Slon jedan beshe u mrachnoj kuchi:

radi izlozhbe dovedoshe ga neki Indusi.

Mnogo je ljudi, da ga vidi, odlazilo,

sve jedan po jedan u onaj mrak ulazilo.

Kako ga ochima ne beshe moguche videti,

to ga svaki uze dlanom opipati.

Jednome ruka na surlu pade:

te on rece: "Ovo je kao cev kojom voda teche".

Drugi mu uvo dotache,

uchini mu se poput lepeze.

Posto mu je nogu dohvatio,

"Nalazim da je slon isti stub", trechi je izjavio.

Chetvrti mu je ruku na ledja polozio,

a zatim: "Ta on je kao presto", rekao.

Isto ovako, kad god bi o slonu sto slushao,

svaki bi po delu koji beshe dodirnuo shvatao.

Tvrdjenja im se razidjoshe po onome shto spoznashe:

za jednoga slon kao "D", za drugoga kao "I" bejashe.

Da se u ruci svakoga od njih nashla po svecha,

u rechima njinim nesloga ne bi ostala.

Oko chulne spoznaje tek je koliko i dlan ruke:

dlan kome nije data moch zahvatanja celine.

Oko Mora je jedno, a nesto drugo je pena,

mani se pene i pogledaj okom Mora.

Danonochno iz Mora naviru djerdani pene,

ti samo penu opazhash, gle chuda!, a ne i More.

Nalechemo jedni na druge, kao barke:

ochi su nam obnevidele, premda sred bistre vode.

O ti koji si usnuo u chunu telesnosti svoje,

vodu si vech video, sad gledaj Vodu vode.

U vodi ima Voda sto je dalje tera,

u duhu Duh sto ga vazda doziva."

Dzelaludin Rumi, trinaesti vek (ili juce..isto je)

PLAVA ZVEZDA
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić

Der Erlkönig

Wer reitet so spät durch Nacht und Wind?
Es ist der Vater mit seinem Kind;
Er hat den Knaben wohl in dem Arm,
er faßt ihn sicher, er hält ihn warm.

Mein Sohn, was birgst du so bang dein Gesicht?
Siehst, Vater, du den Erlkönig nicht?
Den Erlkönig mit Kron und Schweif? -
Mein Sohn, es ist ein Nebelstreif. -

"Du liebes Kind, komm geh mit mir!
gar schöne Spiele spiel ich mit dir;
manch bunte Blumen sind an dem Strand,
meine Mutter hat manch gülden Gewand."

Mein Vater, mein Vater, und hörest du nicht,
was Erlenkönig mir leise verspricht? -
Sei ruhig, bleibe ruhig, mein Kind;
in dürren Blättern säuselt der Wind. -

"Willst, feiner Knabe, du mit mir gehn?
Meine Töchter sollen dich warten schön;
meine Töchter führen den nächtlichen Reihn,
und wiegen und tanzen und singen dich ein."

Mein Vater, mein Vater, und siehst du nicht dort
Erlkönigs Töchter am düsteren Ort? -
Mein Sohn, mein Sohn, ich seh es genau:
es scheinen die alten Weiden so grau. -

"Ich liebe dich, mich reizt deine schöne Gestalt;
und bist du nicht willig, so brauch ich Gewalt."
Mein Vater, mein Vater, jetzt faßt er mich an!
Erlkönig hat mir ein Leids getan! -

Dem Vater grausets, er reitet geschwind,
er hält in den Armen das ächzende Kind,
erreicht den Hof mit Müh und Not;
in seinen Armen das Kind war tot.

Johann Wolfgang von Goethe

pa ovo ko spomenar, jbt!? :D

Armour - Rene Halkett

I am distressed.
Cold.
Cold.
How. Did the warming wool disintigrate at last?
I am undressed.
Between the iron and my naked skin
Nothing is left
No more protection left against the armour.
I dare not move.
Cold iron cuts
My naked flesh.
Cold pain. Sharp pain.
Disarming pain.
Armour protects.
But now my arm
Can not wield arms.
Frozen, in pain,
Slowly, in hope or fear, my arm
Spreads out the gaudy surcoat -- challenge or disguise.
The tatters fly away.
My armour is undressed.
Steal, beg or borrow other guise, and play!
Play.
Play the fool, the hero,
Play the lover, the monk, the peasant,
Play one and all!
Play them
And let them play.
Let Hero play the Fool
Let Peasant play the Monk
And Monk the Peasant
All play the Lover
Lover play them all.
Play, guiser, endless permutations of disguise,
Armour protects you still!
And while you play in pain
Protecting iron
Will scrape away your skin, your naked flesh
And in the end
Will leave your bones undressed
Your secret core disclosed
And rest you truly, gentlemen.

(ah, a tek kako zvuci na traci, mmm, chedo, ako citas ovo, hvala, thanks, dank je wel!)

često pomišljam kako je sva naša umetnost samo zamena, tegobna i desetostruko preplaćena zamena za propušteni život, za propuštenu animalnost, za propuštenu ljubav.. pa ipak, da li je tako?. stvari su ipak sasvim drugačije: precenjujemo čulnost ako sve što je duhovno smatramo samo nužnom naknadom za nedostatak čulnog.. čulnost ne vredi ni za dlaku više od duha, kao ni obrnuto.. sve je to jedno i podjednako dobro.. isto je da li grliš ženu ili napišeš pesmu.. samo da je prisutno ono glavno: ljubav, izgaranje, uzbuđenje - onda je svejedno da li si kaluđer na atosu, ruski pilot koji tera avion između tanzanije i europe, ili bonvivan u parizu, ili banovan u beogradu..
jel tako?. -tako je!.

i onda se pojavi ona.. i:.

Ozbiljan čas

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.

Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.

Ko sad umire negde u svetu
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

у тишини ноћи
сан у капке не би
па умишљам шта ћу;
покрај мене ти

јер назирем лажљив
такорећи слутим
да бих био пажљив
док ти телом блудим

да те собом чарам
ко сенка лутањем
усне ти затварам
пољупцем ћутањем

да ти . . . да ти . . .
незнам сетити се дражи
па ти најзад схватиш
сву искреност лажи

I myself
без намере, наравски, да се сврставам међу постиране великане поетске речи

Jane

pitao sam jane za bizant
nije znala
samo je gledala kao da sluti
teški pokrov kamenih vjekova
zid plača
krv
i stoičku crtu na licima anđela
i plamen
i rađanje
i smrt
znam da je to osjetila
vidio sam odsjaj iza njenih leđa
rekla je
možda sve počinje bez valjanog razloga
možda sve počinje iz plavog
zvuk sječiva dok vibrira
ili pjesma
s one strane doživljenog
možda čelik
i to samo za trenutak pod svjetlom
kad zablista
možda ti se sviđa da budeš tinta
možda ti se sviđa da budeš slavan
to nikad nećeš saznati honey

pustio sam da me uzme sebi
jer sam stvarno čuo pjesmu oklopnika
i udarce od kojih pucaju kosti
i krikove
i metež
i sječu roblja bez imena
i koliko god izgledalo glupo
znao sam da se omča steže oko carskog vrata
i da novi kalif već zasjeda na mokrim jastucima
iznad prijestolja
rekla je
što bi se dogodilo da su zaorali rim
kao što su slali stoku
da pase nad kartagom
ili da otrgneš jednu vlas za spas vrste
da li bi to uradio honey
ili da si ohol
pa da te bogovi provedu kroz devet svjetova
a onda te vrate ugašenog
kao mrtvu haringu
zar bi to želio honey

Spalićemo Mesec
Da upotpunimo noći
Da odrešimo snove,
Da suzdržimo dah.
Onda će Igra
Poteći iz naših dlanova
Suhih od života. Ni hitra
Ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
Potpuno uporedna
S mehaničkim ritmom
Raspadanja.

(Milena Pavlović-Barili 1909-1947)

NIJE TO VIŠE
ona
težina uronjena
kadšto s tobom
u sat. Neka je
druga.

To je uteg što zadržava prazninu
koja s tobom
pošla bi.
Nema, kao ni ti, imena. Možda
ste isto. Možda
ćeš jednom tako zvati
i mene.

Paul Celan (1920-1970)

СИЈАЛИЦУ ДОБРУ ПАЛИШ

Сијалицу добру палиш
У тузи мојој смеђој
Ливаду ми простиреш
На грудима својим
Голубове окупљаш
У радости мојој беле
Цигарету мојих брига
У срцу своме гасиш
У грозду тамјанике
На моје усне чекаш

Васко Попа (1922-1991)

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

POSLE MNOGO GODINA

Joj, Roso, ženo pobogu!

Šta ti onu lepotu sa tela izbrisa,

Šta bi od onih zanosnih nogu,

A šta od veličanstvenih sisa!

Ja te više takvu gledati ne mogu,

Roso, ženo pobogu!

Kada se setim - kako ne bih plak'o:

Noć, zamirišu grudi devojačke;

K'o ždrebac sam ogradu preskak'o,

Oblačio gaće naopačke!

A kad sam se prvi put od ljubavi pričestio -

Odjednom sam se onesvestio!

Sada bih dao sve ove godine hrome

Za onu jednu noć ispod lipe:

Zvezde pršte, tela se lome,

A ispod nas mirisne trave škripe!

Ujutro smo oboje od umora klonuli.

Ne, to smo negde daleko u ljubavi potonuli!

Noćima sam te sanjao:

Ideš šljivikom, mamiš me, a gola se skinula!

Znojio sam se, propinjao,

Ni Bogu se nisam sklanjao!

Što u snu buncam - majka se teško brinula!

A kad bih se posle svega

Na stomak potrbušio -

Celu bih slamaricu izbušio!

E, mislio sam da ću

Mlad i besan večno biti

I da će mi telo uvek u vatri da gori!

Al' evo i bore, duboke k'o korito rečno,

A korak sve sporiji i sporiji.

- 'Bem ti život i ovaj lažni sjaj

Kad tako brzo dođe kraj!

A sada, kada te gledam, Bože me oprosti,

Ostale ti samo koža i kosti!

I gladan pas bi pored takve morao da posti!

Roso, tugo moja, molim te oprosti!

Ako ćemo duši po volji -

Ni ja ti nisam ništa bolji!

Došli smo do takvog stanja -

Sedimo jedno kraj drugog k'o dva panja!

E, nekad sam ti umesto pesama

Ono drugo nudio,

A sada nas život k'o dva zločinca

Na starost osudio!

...“Kad budem imao iskustva,
i budem stariji,
govorio sam na kraju svake ljubavi,
na rubu svakih očiju,
i na rubu pameti, ako baš hoćeš,
kad budem imao godina
kao ljubavi u sebi -
nikad više neću
ponavljati iste greške.
I neću pamtiti sve sitnice...
i nikad neću bez pameti,
samo srcem
kroz maglene koprene.
I to sam govorio...
ponavljao...
a eto, s tobom sam stariji...
i ništa nisam naučio“...

Kad nam je do istine i istinitog vidjena, cesto se okrenemo nauci koja nam kaze: 1+1=2, F=ma, rot(grad(f))=0, itd. Ovakvih naucnih istina ima mnogo, i mi za mnoge znamo, a neke cemo tek otkriti. Stavise iz jedne ovakve istine proizilaze i mnoge druge slicne: na primer, ako je zapis o sabiranju jedinica tacan, onda je istina i da je 2+2=4, i 17+17=34, i tako dalje, nebrojeno mnogo istina mozemo da proizvedemo ovim, racionalnim, putem. Ali, one nam, u sustini, nista novo ne otkrivaju.

Ali, postoje i druge vrste istina (buduci da "heart has reasons that reason does not know", kako kaze Paskal), koje su mnogo redje, ali koje su podjednako ubitacne i vazne i tacne. One se ne izrazavaju matematickim, vec verbalnim formulama, sledom reci koji moze da stoji samo u tom poretku, i ne moze se drugacije iskazati ili svesti na manje delove.
Ima situacija kao "biti il' ne biti", na primer. Ova se verbalna formula, ikona, ne moze redukovati na sastavne delove. Ja takve iskaze zovem "poetske istine", mada ce drugima mozda neki drugi izraz biti pogodniji. Njihova istinitost se ne meri spoljasnjim modelom, one su tacne jer stavljaju misao u fokus, Jejtsov axis mundi, iz kojeg se posmatra svet.
Verujem da svako od nas ima neke takve poetske istine kojih se seti u kondenzovanim trenucima. Ja cu da pomenem nekoliko njih, kojih sam se setio nedavno, i ogranicicu se na Jejtsa.

Posmatrajuci danasnju Srbiju:

Things fall apart; the center cannot hold;
Mere anarchy is loosed upon the world,
[...]

The best lack all conviction, while the worst
Are full of passionate intensity.

Ognjene reci!

Gledajuci igru Novaka Djokovica juce, slusajuci Bocelija, prateci rad nekog autenticnog posvecenog talenta, setim se Jejtsa:

I can not tell the dancer from the dance.

Jednom sam, u svojoj gluposti, pitao jednog pesnika cije su mi se pesme izuzetno svidjale: "Kako ti pises? Kako sastavis reci tako? Sta te na to tera? Zaista, kako pises?". On me pogleda pogledom punim nerazumevanja i rece: "Rukom".
Tako mi i treba kad sam iz sveta svojih racionalnih istina pokusao da doprem do sustine poetskih.
I opet Jejts:

Mi mozemo da budemo otelotvorenje istine, ali tu istinu ne moramo da poznajemo.

Naravno, budalo, poeziju pisemo rukom (verujem da bi mi to i Cerevican rekao).

Najzad, razmisljao sam da li da sve ovo uopste napisem i posaljem. Mozda ce biti pogresno shvaceno, mozda se nece razumeti. Mi se ne poznajemo, mi smo stranci.

Jejts: Ovde nema stranaca. Ovde ima samo prijatelja koje jos nisi upoznao.

Evo primera pesničkog genija koji nas sa samo šest moćnih, sugestivnih stihova zgrabi, iščupa iz stolica i odvuče u prirodu da zajedno pogledamo lepotu sveta koja bi nam samima ostala zauvek skrivena.

Putnikova noćna pesma

Po svim vrhovima je mir.
U krošnjama sivim jedva će živ
I dašak još koji biti.
Pevanje ptica je stalo.
Čekaj još malo,
Pa ćeš počinuti i ti.

Gete

Milane, imaš nove komentare na prošli tekst o nauci. Samo da obavestim tebe i ostale zainteresovane, panezamerite, pliz ..:-)
http://blog.b92.net/node/4963#comment-158411

Za poznanika i polemičara mi uvaženog prepodobnog anarho-desničara sv. Ćirkovića mala reminiscencija na jednog od najvećih pesnika XX veka, koji je, zajedno sa Foucaultom (Mišel Fuko), promoter poetike S/M-a i "hard-core" gay habitusa. Pesma je napisana u Beogradu o Beogradu i nadam se da će ti se dopasti. I inspirisati! :)

P. S. Tvoj blog je -- u moru dosadnog moralisanja, lošeg stila što boli moje estetsko biće i problematičnog teorijskog backgrounda -- pravo osveženje, biser međ' kukoljem. Ne mislim da je savršen, samo konstatujem da mi mozak vapi za pametnim sadržajima, sa kojima, po prirodi stvari, ma koliko bili pametni, ne moram da se složim.

Here comes Ginsberg...
----------------------------------

Hvala ti Beograde

što si nam dopustio da ti se od naše pesme

diže kosa na glavi.

Da, hvala ti Beograde

Što si nam dopustio da dođemo ovde i plašimo

te našim pesmama

O plutonijumskoj smrti i našim homoseksualnim

američkim anti-kapitalističkim jecajima i uzdisajima.

Hvala ti Gospođo Beograd što si bez opiranja

prihvatila našu misiju

Hvala ti Gospodine Beograd što si slušao naše jecaje

Hvala ti Bebo Beograde što se igraš s našim kostima

Hvala ti Jugoslavijo što si nas pozvala ovde.

Znam da smo svi mi bledo crveni,

Ali se nadam da se razumemo.

I ako ste primili našu poruku,

Uzajamno ćemo se voleti.

Sad završavam ovu tužnu priču

I završavam moju pesmu.

Fotografija V. B. Jejtsa iz 1908. godine, koju je snimio Alvin Langdon Koburn, jedan od najznačajnijih (i najboljih) umetnika modernizma u fotografiji prvih decenija 20. veka.

Koburn i Jejts su bili dobri prijatelji, a kako su se upoznali:

Coburn met the poet W.B. Yeats (1865-1939) at a dinner party given by Lady Gregory in 1908. Coburn sat across the table from Yeats and was mesmerised when the writer recited lines of his own verse for the gathering.
The next morning Coburn shot this portrait. He asked Yeats to recite his poetry once again so that Coburn could capture his 'speaking likeness.' Coburn noted that Yeats 'seemed hardly conscious of the people when he spoke'. The result is a perfect impression of the poet in action.

Koburn je bio izuzetno zanimljiva ličnost, bio je dobar prijatelj i sa Ezrom Paundom. Otud i jedan od njegovih najpoznatijih "vortografa":

Tek da podsetim na, u ovom Milanovom blogu nepravedno zaboravljenog, Paunda :)

Ali, s obzirom da A. L. Koburn ipak nije tema ovog topika, okrenimo se malo...poeziji.

The hollow men

We are the hollow men
we are the stuffed men
Leaning together
Headpiece filled with straw.Alas!
Our dried voices, when
We whisper together
Are quiet and meaningless
As wind in dry grass
Or rat's feet on broken glass
In our dry cellar
Shape without form, shade without color,
Paralyzed force, gesture without motion;
Those who have crossed
With direct eyes, to death's other Kingdom
Remember us - if at all - not as lost
Violent souls, but only
As the hollow men
The stuffed men.

II
Eyes I dare not meet in dreams
In death's dream Kingdom
These do not appear
There, the eyes are
Sunlight on a broken column
There, is a tree swinging
And voices are
In the wind's singing
More distant and more solemn
Than a fading star.
Let me be no nearer
In death's dream Kingdom
Let me also wear
Such deliberate disguises
Rat's coat, crowskin, crossed staves
In a field
Behaving as the wind behaves
No nearer -
Not that final meeting
In the twilight Kingdom

III
This is the dead land
This is cactus land
Here the stone images
Are raised, here they receive
The supplication of a dead man's hand
Under the twinkle of a fading star
Is it like this
In death's other Kingdom
Waking alone
At the hour when we are
Trembling with tenderness
Lips that would kiss
Form prayers to broken stone.

IV
The eyes are not here
There are no eyes here
In the valley of dying stars
In this hollow valley
This broken jaw of our lost Kingdoms
In this last of meeting places
We grope together
and avoid speech
Gathered on this beach of the tumid river
Sightless, unless
The eyes reappear
As the perpetual star
Multifoliate rose
Of death's twilight Kingdom
The hope only
Of empty men

V
Here we go round the prickly pear
Prickly pear prickly pear
Here we go round the prickly pear
At five o'clock in the morning.
Between the idea
And the reality
Between the motion
And the act
Falls the Shadow
For Thine is the Kingdom
Between the conception
And the creation
Between the emotion
And the response
Falls the Shadow
Life is very long
Between the desire
And the spasm
Between the potency
And the existence
Between the essence
And the descent
Falls the Shadow
For Thine is the Kingdom
For thine is
Life is
For Thine is the
This is the way the world ends
This is the way the world ends
This is the way the world ends
Not with a bang but a whimper.

ELIOT

Ljubav nije samo privilegija jednog našeg životnog doba, nego i privilegija jedne naročite vrste duhova: jer ima sveta za koje je ljubav nerazumljiva i otužna, a za koje je i vera samo jedna samoobmana i perverzija.

Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda, što je veća kultura jednog naroda, u toliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveći steben svega što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost, usadjenu u zenit jednog doba našeg života.

Ljubav ne voli da bude suvishe rajska. Potrebna joj je groznichavo topla put, uzbudjenje, plameni poljubac koji sazhizhe, razbarushene kose, zagrljaj s ciljem. Nadzemaljsko smeta, etarsko pritishte. Suvishe nebeske ljubavi isto je shto i suvishe goriva u vatri: plamen se gushi.
Zaljubljeni Gvinplen snevao je u isto vreme divan i strashan san o Dei koju mozhe da ima i koju vech ima, o vrtoglavom zblizhenju koje unosi tajnu stvaranja u dva bicha.
Zhena! duboko u sebi on je chuo ovaj krik prirode. Kao shto je Pigmalion iz mita izvajao Galateju iz azura, tako je on u dubini svoje dushe smelo doterivao Dein chedni lik; lik suvishe nebeski, a nedovoljno zemaljsko-rajski; jer Eva je zemaljski raj.
Eva je bila zhenka, telesna majka, zemaljska dojilja, sveta majchina utroba pokoljenja, dojka nepresushnog mleka, ona je ljuljala novorodjeni svet; dojke iskljuchuju krila.
Devichanstvu je nada samo materinstvo. Dea je, medjutim, u Gvinplenovoj fata-morgani sve dosada bila iznad onog chulnog.
..
Stideo se ovog skrnavljenja u mislima; ovo mu je izgledalo kao pokushaj obeshchashchenja; opirao se ovom saletanju, odbijao ga i ponovo mu se predavao; chinilo mu se da vrshi prestup shto nasrche na nevinost. Dea je za njega bila oblak. Sav uzdrhtao, on je razmakao oblak kao shto bi podigao koshulju.
Bio je april.

Greška.

ovde leži jedna.. pojedena
evo tuu
proteže see
ćeškaj, bre
tu evo tu tuu
jaooj

znaš da sam se stvvvarno zabrinula
kad si počo glavu da mi grizeš
evo tu
a posle mislim
ma nek jede
nek ide
evo tu evo tu
i tamo

nemoj sada da mi tu yoko ovo yoko ono
nego moraš to baš tu
ja mislila ti čovek s maštom
a kad ono buuuukvalista poslednji
reko daćeš milion poljubaca
kad ono stvarno milion poljubaca
jooj
tu i tu i tuuuuuuu

a kako se to ljubimo
ko da se jedemo
ko da testiramo otpornos materjala
tu i svuda
ko da smo se decenijama uklapali
kost na oholost
xi xi
booogami tu

ijuuuu
kako ti jedeš pasionirano
te slatkkkiše
ma lažeš, a gde too piše
plašiš me
tu i tamo

tek kad budem pustila neku muziku
videću šta mi je sa uvetom
al valjda imam još jedno
ma naaaavali
jedno ko nijedno
ili makar pola
evo ovde i tu

i šta kažeš
voliš da me gledaš
i ovo i to i tu
dooobro bre
upaliću lampu
biraj: ovu ovde ili tamo
mada nisam prava glumica
el mi treba za kosu gumica
jel dobro
mmmm tu, too

a što si me tero da ti pričam
te pokvarene reči
kad znaš da sam fina,
da ne volim to baš tu
al da znaš i nije loše
nekako..nemoj opet, budalo
šta? oćeš sada?!
opet!!?
jebote, umreću mlada!.
uh, nemoj kad ti kažem..
maaaa, dobro - ajde:.
podmetni to jastuče
možeš li i ti još malo?.

()

Izabrati svet bez Možda i ziveti Ako je Onda je verziju stvarnosti nije UVEK i NEUMITNO lakmus papir za nemaštovitosti! Moždadzije cesto, kao izuzetak koji potvrdjuje pravilo, primenjuju bez trunke samilosti Ako je Onda je logiku na AkojeOndiste, zaboravljajuci pritom sledece:

Možda AkojeOndista nije neumitno bez mašte
Možda AkojeOndista nije bez sumnje
Možda AkojeOndista nije prepadnuta kukavica
Možda AkojeOndista nije bez boja
Možda AkojeOndista ustaje svako jutro govoreci:

"Ako sam JA magnet za TVOJE zlo, onda je ovaj svet magnet za TVOJE dobro. Kakav Radostan svet to mora biti!"

Radost Ruke Razdor Rez Rana

R
RRRRR
kad se nesto o nesto trlja,
RRRRR
kad se nesto necim drlja,
RRRRR
kad nesto kroz nesto srlja,
RRRRR
kada se nesto niz nesto kotrlja
oblak o oblak
pa grrrrrmi
i celo nebo
u srebrnoj srrrrrmi.

(Dusko Radovic)

(Karl Sandberg)

Zelenu mahovinu imaju morske stene,
Crvene jagode imaju borovi shumarci.
Ja imam samo uspomene na tebe.

Prichaj mi o tome kako ti nedostajem.
Kazhi mi da su sati dugi i polagani.

O drljachi mi prichaj koja ti razdire srce,
Gvozdenoj drljachi dugih dana.

Poznajem chasove prazne kao limeni prosjachki
tanjirich u kishni dan, prazne kao rukav
vojnika bez ruke.

Prichaj mi...

Sloboda i/ili ljubav.
Težak izbor.
Ako/kada ga ima.

Ram za pesmu

Pokušali smo da je smestimo.
Sve detalje ambijenta birali smo po njenom ukusu. Danima tražili svećnjak iz 18. veka, neophodan za levi donji ugao. Nijanse rasvete raspravljali do epiloga. O muzičkoj podlozi da ne govorimo... Zvanično svečano postavljanje zakazali smo za 26. januar popodne. Nije došla.
Viđena je još jednom. Ispred vrata kuće u ravnici. Neodlučna da uđe. Produžila.

Kloniti se priča, držati se neba. Pevati se, nikada do kraja.

j.

MAJSTORSKI neponovljivo .

&&&&&&&&

. Hvala Vlado . jeste moje . a čitava mala zbirka razbacana je po blogovima Tanje J. . i objavljivala, krajem 90-tih . biće uskoro nešto u koricama . A tvoj nedovršen pogled lepo titra .

"Jer" rekao je, "zavrshio sam s ljudima."

Tako je, u tridesetoj godini, ili tu negde, imao ne sva iskustva koja zhivot mozhe da pruzhi, vech i uvid u svu njihovu uzaludnost. Ljubav i ambicija, zhene i pesnici bili su podjednako tashti.. Knjizhevnost je bila farsa. "
"Ostale su samo dve stvari kojima je poklonio nekakvo poverenje: psi i priroda; vipet i grm ruzhe.
Svet, u svoj svojoj raznovrsnosti, zhivot u svoj svojoj slozhenosti suzio se na to. Psi i grm bilo je sve od sveta. Osechajuchi se tako spokojan od ogromne planine iluzije i sasvim go potom, pozva pse k sebi i dugim koracima ode na kraj parka.
Bio je tako usamljen dok je pisao i chitao da je napola zaboravio drazhi prirode, koje mogu biti tako velike u junu"

"I evo ga potom, dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom, godinu za godinom. Video je kako bukovo lishche zlati i kako se razlistava mlada paprat; video je mesechev srp i onda pun krug; video je - ali chitalac verovatno mozhe da zamisli odeljak koji sledi i kako je svako drvo i biljka u okolini opisana prvo kao zelena, zatim zlatna; kako se mesec uspinje i sunce zalazi; kako iza zime dolazi proleche, a iza leta jesen; kako noch sledi dan i dan noch; kako prvo dolazi oluja a onda lepo vreme; kako stvari ostaju onakve kakve su skoro dvesta ili trista godina, osim malo prashine i neshto pauchine koje bi starica mogla da pochisti za pola sata; i zakljuchak bi se, chovek se ne mozhe oteti osechanju, mogao doneti mnogo brzhe jednostavnom tvrdnjom da "Vreme prolazi" i da se bash nishta nije dogodilo.

Ali Vreme, nazhalost, iako od njega zhivotinje i biljke cvetaju i venu sa zapanjujuchom tachnoshchu, nema tako jednostavno dejstvo na ljudski um.
Ljudski um, zauzvrat deluje neobichno na telu vremena.
Jedan sat, kada se nastani u ljudskom duhu, mozhe se razdenuti na pedeset ili sto puta vechu duzhinu od one na chasovniku; s druge strane, jedan sat mozhe na chasovniku vremena biti tachno predstavljen jednom sekundom.
Ovaj izuzetni zazor izmedju vremena na chasovniku i vremena u umu manje je poznat nego shto bi trebalo i zasluzhuje da se do kraja ispita..

...
Kad chovek dodje do tridesete godine i kad razmishlja, vreme mu je isuvishe dugo; vreme dok dela postaje mu isuvishe kratko...
Tako je Orlando izdavao naredjenja i sprovodio poslove svojih ogromnih poseda jednim zamahom; ali upravo kad je bio sam na brezhuljku pod hrastom, sekunde su stale da se kovitlaju i pune kao da nikada neche prochi.

Shtavishe punile su se najchudnijim i najraznovrsnijim predmetima.. Jer nije se samo on suochio sa problemima
koji su zbunjivali najmudrije ljude, takvim pitanjima kao: Shta je ljubav? Shta je prijateljstvo? Shta je istina? vech je on upravo doshao na to da misli o njima, o chitavoj svojoj proshlosti, shto mu se chinilo krajnje raznovrsno i dugotrajno, uleteo je u tren koji prolazi, naduvao ga deset puta vishe od prirodne duzhine, obojio
ga hiljadama tonova i napunio ga svim otpacima u kosmosu.

U takvom razmishljanju proveo je mesece i godine zhivota. Neche biti preterano ako se kazhe da bi on izashao posle doruchka kao chovek od trideset godina a na ruchak doshao bar kao chovek od pedeset pet. Neke su nedelje dodale jedan vek njegovim godinama, neke, ne vishe od tri sekunde u najboljem sluchaju.
Sve u svemu, zadatak procenjivanja duzhine ljudskog zhivota je izvan nashih moguchnosti, jer kad direktno kazhemo da je neshto trajalo godinama, podsetichemo se da je to krache nego pad ruzhinog lista na zemlju.
Od dve sile koje naizmenichno i, shto josh vishe zbunjuje, istovremeno, vladaju nashim nesrechnim tikvama -
kratkocha i dugotrajnost - Orlando je nekad bio pod uticajem bozhanstva sa slonovskim nogama, a onda muve sa krilima obada.

Zhivot mu se chinio da ima zapanjujuchu duzhinu. Pa ipak je proleteo kao blesak. ALi chak i kad se najvishe rastegao i trenuci se najvishe razdenuli i kad je izgledalo da luta samo po pustinjama sillne vechnosti, nije bilo vremena da se isprave i odgonetnu oni gusto ispisani svici koje je trideset godina izmedju mushkarca i zhene chvrsto svilo u njegovom srcu i mozgu.
Davno pre nego shto je zavrshio razmishljanje o Ljubavi (hrast je isterao lishche i stresao ga na zemlju desetinu puta dok je to trajalo), chastoljublje bi iz vidnog polja potisnulo ljubav, da je zameni Prijateljstvom ili Knjizhevnoshchu.

I kako prvo pitanje nije bilo razresheno - Shta je ljubav? - vrachalo bi se na najmanji izazov i skrenulo bi Knjige ili Metafore ili Ono za shta chovek zhivi, na margine da tamo chekaju dok ne vide svoju shansu da se opet u polje vrate.
Proces se josh vishe oduzhio zato shto je ona bila preterano ilustrovana, ne samo slikama, nalik onoj kraljice Elizabete koja lezhi na svom izvezenom kauchu od ruzhichastog brokata sa burmuticom od slonovache u ruci i sa machem u zlatnim koricama pored sebe, vech mirisima - ona je bila jako namirisana - i zvucima; jeleni su rikali u Richmond parku tog zimskog dana.
Tako bi misao na ljubav sva bila uchilibarena snegom i zimom; sa zgorelim cepanicama; sa ruskim zhenama, zlatnim machevima i rikom jelena; sa balavljenjem starog kralja Dzejmsa i vatrometom i dzakovima blaga kojih su bili puni elizabetanski jedrenjaci.
Video je da svaku stvar koju je jednom pokushao da pomeri sa njenog mesta u svom duhu ometaju tolike druge kao komad stakla koji je posle godinu dana na dnu mora obrastao kostima i vilinim konjicima, novchichima i kosom utopljenih zhena.
"Josh jedna metafora, boga mu ! " viknuo je (shto che pokazati nesredjen i zaobilazan nachin na koji je radio njegov mozak i objashnjava zashto je hrast cvetao i veo tako chesto pre nego shto je on doshao do bilo kakvog zakljuchka o Ljubavi)
"I shta je tu poenta?" pitao bi se. "Zashto jednostavno ne rechi sa toliko rechi........" i tada bi pocheo pola sata da razmishlja - ili je to bilo dve i po godine? - kako jednostavno rechi sa toliko rechi shta je ljubav.
"Takva figura je ochito neistinita", raspravljao bi, "jer, nikakav vilin konjic, osim pod veoma izuzetnim okolnostima, ne bi mogao da zhivi na dnu mora.. I ako Knjizhevnost nije Nevesta i Drug u postelji Istine, shta je ? Dodjavola sve," viknuo bi, "zashto se kazhe Drug u postelji kad je vech recheno Nevesta? Zashto se naprosto ne kazhe ono shto se misli i zavrshi s tim?"
....
A ovde nam mozhe koristiti da zastanemo nad njegovim solilokvijem da razmislimo kako je chudno bilo videti Orlanda tamo opruzhenog u junski dan kako se nalaktio i da mislimo kako je taj lepi momak sa svim svojim
sposobnostima i zdravim telom, chemu su svedoci bili obrazi i udovi - chovek koji se nikad nije dva puta
promislio kad preuzima vodjstvo ili izlazi na dvoboj - mozhe biti tako podredjen letargiji misli i predan joj tako nezhno da je kad se doshlo do pitanja poezije, ili njegovom sopstvenom pozvanju da govori o njoj, bio stidljiv kao devojchica iza vrata majchine izbe.. Po nashem verovanju, Grinovo ismevanje njegove tragedije povredilo ga je koliko i princezino ismevanje njegove ljubavi. Al' da se vratimo...."

V.W.