Pravo na Pravoslavlje, Budizam Šintoizam, daj šta daš…

Olga Medenica (9 April, 2007 - 17:05)

Ili:

Porcelansko nebo nad Beogradom između Svetog Jovana i Svetog Save

Porcelan; Sekula Medenica 1958Dosla sam u nedelju. 21. januara.

Iznenada.

Uveče, odem na glasanje. Glasanje je u mojoj staroj školi.

Tamo sedi komšija, podvlači glasače, kaže mi da je čuo i izjavljuje saučesće.

Glasam, bežim, napolje, zaboravila sam tašnu pa još moram da se vraćam.

Izlazim iz škole, mrak je, na stepenicama se rasplakah. Sećam se kako su me mama ili tata čekali kad sam bila mala, tu ispred na skveriću, vidim i tačno mesto gde bi stajali.

Hodamo, četiri žene u crnom, ispred nas Crna Vrata.

Ko je hodao u prvom redu iza Onog Vozila, kome je život poznat iz ugla Kapela Jedan; Desno, ili štagod tome nalik, zna kakav je to jad, tuga, beda i nemoc.

Ta šetnja traje i dugo i previše kratko, sve u isto vreme. Pogled uprt u Crna Vrata.

Pogledam naniže. Tanke, visoke lakovane potpetice. Ali kao da ne daju zvuk.

Sećam se, iznad moje glave, tamo negde, visoko, nešto sasvim svoje, sasvim intimno pričaju mama i tata. Topolska ulica. Hladno i suvo. A ja gledam u zemlju, mama nosi slične ovakve visoke, tanke, tanke potpetice, crne lakovane. I one nekako meko, nežno šušte po tlu, šhhhhušššh, to pod njima škripi prašina Beogradskog asfalta.

Ona je nosila sasvim prozračne čarape u kojima je noga izgledala bosa.

Onda pop. Ima plave oči. Baš kao naše. Nekako sam to uspela da zapazim u vezi sa popom. Nešto zajedničko.

I jako lepo peva, a čita iz duše.

On i jedan dečko.

Nismo bili komuniste, ne treba da budeš komunista da bi bio ateista, a možeš da budeš ateista pa i dalje slaviš Slavu i ostale religiozne praznike.

Ko se ikada u životu interesovao za nauku ne može da veruje u čuda,, hrišćanska ili druga, osim toga intelektualci su skeptici u ovoj ili onoj meri,

tako je to.

Ipak, kad postane stvarno strašno, pomalo religije dobro dođe.

Tri dana prolaze.

Na zimskom porcelanskom nebu iznad Novog Groblja ocrtavaju se gole grane onog ogromnog drveća, ne vidiš ga da je tu dok ne pogledaš naviše.

Puče nebo.

Svi smo pogledali. Ogromno jato vrana.. Grakću, zlokobno, zadrhtasmo.. Onda pomislim, zašto zlokobno?. Zima je, Beograd, pada sneg, vrane grakću, to sasvim ide zajedno.

Šta vredi, puklo je nešto unutra.

A sneg, sneg nema baš nikakav zvuk. Sneg je tišina.

Oko sveže humke ima mnogo blata.

A na njoj sasvim pravilna kapsula bezbrojnih gusto stisnutih, pupoljaka, uglavnom ruža bledo ružičaste boje. Ni jedan se nije otvorio. I polako padaju, retke pahulje snega, ponekad zacvrči vosak, sasvim nežno, mnoge male tanke svećice gore. Sakrili smo ih ispod cveća i onog drvenog krsta.

Hladno je. Ali svećice greju. Ni jedna se nije ugasila. neko reče: “Vidi kako nas greje, kao da je živa.”

Uz drveni lakirani krst stoje još neki.. Već ih je ubilo vreme i isprala kiša. Sa tatinog otpala skoro sva ona metalna slova.

Jedno sveže otpalo, stoji medju onim svećicama.

Ja zurim, pitam se, jel’ to devetka ili šestica.

Onda vidim kako se nešto polu zaleđeno sliva niz moj crni rukav i pada u ono meko blato. Mlaz gustih suza. Promenilo se agregatno stanje, svega.

U glavi mi počinje da odzvanja umilni, osećajni glas onog popa sa očima “baš kao naše”…. “Gospode pomiluj.”

Dajem im značenje, sebično, netačno “Gospode, smiluj nam se”.

Četvrtog dana odlučili smo da obiđemo i Ostale.

Raštrkani.

Kad smo se malo prikupili krećemo, jako je bilo hladno.

Prvo smo naišli na neke sasvim mlade momke, skoro decu. Bili su nekako lepuškasti, čini mi se. Nežna golobrada lica. Pristojno pitaju da li znamo gde je Arkanov grob. Mi kazemo da ne znamo. Skoro u glas. Malo smo se zbunili.

Zadnji dan, bio je Sveti Sava.

Prvo sam otišla u Bolnicu Svetog Save. Na stepenicama mi je definitivno nestalo glasa pa kad sam pokušala da se zahvalim Dr. L.D. izlazilo je samo nekakvo isprekidano šuštanje.

Odlučili da izađjemo na ručak, porodica i par prijatelja, da bi proveli neko vreme sa Malom Devojčicom koju smo ovih dana ostavljali kojekuda jer je još mala i mlada.

Kafana navaljena na klizalište DIF. Sećam se kako sam se tu klizala kao mala ali kafane se ne sećam.

Hajde da požurimo, rekoh ja, danas je Sveti Sava, hoću u crkvu. Potajno mislim, hoću da zapalim sveću. Moj prijatelj M. blago podiže obrvu. Ja se pravdam, J. bi to bilo svakako interesantno. Potegao je na sahranu, bilo bi lepo da ga nečim malo i animiranmo. “A, svakako, svakako, to će mu biti interesantno,” reče M. pa nam je onda i pravio društvo i poveo nas u crkvu.

Inače J. je išao u katoličku školu pa kao i sva slična deca njegove generacije prezire i crkvu i katolicizam ali veruje u deset božijih zapovesti i sedam smrtnih grehova, hteo ne hteo to da prizna.

I uredno slavi sve važnije verske praznike, bez nekog naročitog objašnjenja zašto ali u sredini u kojoj živi niko ga to ne pita pa ova mala kontradikcija prolazi sasvim nezapaženo.

Ta “mala kondradikcija” deo je života većine Evropljana danas.

Prvo smo otišli u onaj veliki nedovršen hram, izgleda kao gradilište po kome se muvaju turisti, M. je arhitekta pa je kucnuo po mermeru da mu proveri kvalitet.

Pođosmo u mali. To mi je bilo i draže, malu crkvu znam od kad sam bila mala a ova velika…ko još gradi crkve danas, bolje bi bilo da su onu ljusturu iskoristili za neki kulturni centar ili tako nešto. Ovako može samo da ispadne kič i besmislica.

Idem ja tako, pomalo hipnotisana i rezonujem o estetici i pozicioniram se moralno, filozofski a bogami i politički. Filozofiji ovde ima mesta, posle pomislim, a ova druga dva pokazuju vrlo ozbiljnu pukotinu mojoj spiritualnoj građi, da uprostim, za to se sigurno, nekako, vec sada pržim u paklu, jer za sve ima vreme i mesto pa i za “pozicioniranje”.

Na stepenicama crkve Sveti Sava nekoliko mladića, izgledaju kao tinejdžeri, slični onim “Arkanovim” s’ groblja..

Ja pitam “Jel’ završen servis?”. Zbunjeno, tupavo ne prevodin reč, mislim, “Jel’ gotova služba?”.

A ovi me najiskrenijim čudjenjem gledaju, zbunjeno pitaju, na šta mislim, kakav servis.

Nisu iz Beograda, shvatam po naglasku.

Ja se smotah, tražim reč, na kraju su nekako shvatili. “Crkva je zatvorena, ako to mislite, nema ovde nikakvog servisa, ne drzimo mi automehaničarsku radnju”, reče jedan i benigno se nasmejaše.

Sve je to lepo i krasno, pomislih ja, ali ovo je crkva u mom komšiluku i bez obzira sto u nju nisam često zalazila sad mi je baš došlo da zađem i ja bih mnogo više volela da ovi žutokjunci sede na klupi u parkiću pored, i pristojno, kao što su to radili kad sam ja bila klinka puše i ljubakaju se, nego što su ovde zaposeli stepenice hrama. Zaposeli baš sad kad meni hitno treba, i odozgo sa stepenica mi sole pamet je li sluzba ili je servis il’ je bdenije i čude se mojoj neobaveštenosti baš kao da je hram lično njihov, i služba njihova i pravoslavlje njihovo pa će oni da ga podele sa onima koji su članovi kluba.

Tinejdž baunseri na vratima hriščanske tradicije.

A onda sam se ljutila na sve Građane, Narode i Narodnosti koji su u svom duhu i iz svojih razloga dopustili da do ovoga dođe.

Popovštija se iskvarila, kažu, ali to je sasvim druga stvar a pitanje i kolika novost, (vidi Stevana Sremca, na primer.).

Neko mi je jednom rekao “Pa ti si prirodni Šintoista”. Pa mozda i jesam, kad bolje razmislim i šta ću s' tim? Rođena sam kao hrišćanin.

Setim se Krzystofa Kieślowskog, jednog intervjua koji je dao u Cannesu, 1994, mislim, kada je govorio o svom odnosu prema religiji.

A u duši, u duši smo svi pomalo pagani. To je jače od nas, to je sasvim u genima.

U subotu sam bila na aerodromu.

M. kaže “Da skinemo ovu crninu, mama ne bi volela”. Ja kažem da ja i onako nosim crno. Ali vraga, crno je crno a crnina je nešto drugo, idem kroz aerodrom i lepo vidim, svi su me provalili.

Avion uzleće, kao da odlazim zauvek.

Na četrdeseti dan odoh u crkvu Svetog Save u Lancaster Road-u.

Osećala sam potrebu da to nekako obeležim i žalost sto nisam u Beogradu sa svojom porodicom.

Ne postoji poslednji ispraćaj, ispratiti se ne može, postoji uvek potreba da se nesto nedorečeno kaže, da se još nešto da onima kojih više nema.

Crkva je bila zatvorena ali iznad vrata piše telefon, ja zvala, neko se javio, kaže da crkva radi samo subotom i nedeljom ali ako treba otvoriće.

Ja rekla da treba.

Sišao sveštenik, predstavio se, prota taj i taj, otključao crkvu i pustio me unutra.

Ništa me nije pitao.

Kad mi je umrla sestra posle duge i teške bolesti osetila sam se dosta izolovanom jer sam već živela na velikoj distanci od porodice, “držala se hrabro” i gledala da poštedim okolinu svojih crnih misli.

Sanjala sam vrlo ružne snove, svaku noć. Tako sam posle jedno pola godine odlučila da odem kod psihoterapeuta.

To je bilo vredno intelektualno iskustvo.

Ne znam da li je baš bilo utešno.

Jedno znam, i za £60 na sat “shrink” vam neće “otvoriti dućan” kad se vama ćefne.

And what about Christianity? (Kieślowski)

Moze da se izbegne...ali ja nisam hteo...iz obzira prema svojoj ćerci....

» Olga Medenica

Mnogo ti ovo lepo :-)

Dejan Stanković (9 April, 2007 - 17:15)

odoh ponovo da citam.

da olga,

kapi (9 April, 2007 - 17:46)

sa godinama ljudi sve vishe veruju u cuda ,a sve manje u nauku , cak i oni koji se naukom bave , jer nauka je rigorozna ,nekako tvrda u odgovirima i bezosecajna.kategoricna je: - tako je i kvit.

Kapi,

bauer (9 April, 2007 - 18:26)

Ne bih se slozio, ovo oko nauke, upravo suprotno. Pogledaj malo blogove Milana Cirkovica. Evo jedan ide bas sada.

bauer ,

kapi (9 April, 2007 - 18:34)

citala sam , a ono sto me uzasava jeste iskljucivost. imam dosta primedbi na taj tekst ,bar kada su u pitanju medicina ,hemija . mislim, niko da spomene snove, a znamo kako su neki naucnici dosli do svojih otkrica.

snovi

Nikola Vitas (9 April, 2007 - 18:51)

cesto sam u situaciji da budem advokat nauke. ali nauka ima svojih granica. i postoje stvari u koje ne treba da se mesa. stvari koje se nauke jednostavno ne ticu. stvari neopisive jednacinama, religioznim formulama, ili filozofskim iskazima.

to je u redu,

bauer (9 April, 2007 - 19:35)

ja sam mislio na pristup koji tamo dominira, a sa kojim se slazem, da je nauka otvorena za izazove i promene, dok je religija dogma i ne dozvoljava da se bilo sta menja.

kapi, bauer

Olga Medenica (10 April, 2007 - 11:15)

nisam stigla da procitam, veceras cu, sad me baas zanima

Olga

Konačno

Jelena Krajšić (9 April, 2007 - 17:38)

novi tekst. Idem i ja ponovo da čitam i malo da plačem...

Jelena,

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:33)

da me nisi onako ishvalila ko zna kada bih ovo zakacila.
Mada ga nosim u dzepu jos od januara.
Prvo, zato sto sam u zalosti, drugo, nisam htela da razvlacim intimu a trece i ne beznacajno, nisam zelela da me iko pogresno shvati.

Olga

Jelena Pavlović (11 April, 2007 - 01:51)

Sve sto ste napisali mi je blisko, ta vasa osecanja, parcici secanja na tuzne stvari koje su me, kao i vas, zadesile dok sam bila daleko. Uvek se pitam, kako bi taj bog, ako bi stvarno postojao, mogao da dozvoli razne stvari koje su se i jos uvek se, u njegovo ime rade. Pominjete Kijezlowskog, gledali ste, verujem, Dekalog. Ona prica, mislim da je prva, o detetu koje gine u jezeru....Ta nasa Svetosavska crkva u koju se ulazilo da se upali sveca, malo posedi u tisini, sada je zatvorena. U isto vreme, da li ste primetili, pojavili su se razni koji se nesto iznenada krste pri svakom udaru elektronskog snimka zvona iz velike crkve,klanjajuci se skoro do zemlje. Cak ni pravog zvona nema:( Dete mi se krstilo u maloj crkvi, u kojoj smo krstene moja majka i ja. Izgleda mi, Olga, da smo hodale istim ulicama naseg kraja, mozda i u isto vreme, a i nekim dalekim, u belom svetu i to pod pod slicnim okolnostima.

...

Petra Pan (9 April, 2007 - 17:43)

"Ne postoji poslednji ispraćaj, ispratiti se ne može, postoji uvek potreba da se nesto nedorečeno kaže, da se još nešto da onima kojih više nema."

Amin!

prekid komunikacije

Nikola Vitas (9 April, 2007 - 18:42)

pre nekoliko godina sanjao sam jedan svoj gubitak. probudio sam se sa recenicom, gotovo materijalizovanom, pred ocima: smrt je samo prekid komunikacije.

imenik u koji stalno dodajes nova imena neprestano se prazni. ponekad zamislim sve te odsutne. voze se zajedno autobusom, setaju parkom svoje odsutne pse, sede negde uz obalu, mesec juli, gledaju dunav.

[prekid komunikacije. ne mozes da zagrlis, ne mozes da poljubis, ne vredi da govoris, ne mozes da pozoves. okrenuo bi broj, ali znas da niko nece odgovoriti.]

Nikola

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:34)

ovo je jako lepo receno.
Mada, uhvati covek seke da vrti neki zamisljeni dijalog, monolog cesce, onako, u sebi.

Olga

Nikola

Jelena Pavlović (11 April, 2007 - 01:52)

Sada ste me i vi rasplakali.

Jelena P.

Nikola Vitas (11 April, 2007 - 09:11)

i sebe sam. a nije mi bila namera. samo me je olgin tekst potpuno pomerio. :(

bas tako. mozes da slavis

BebaOdLonchara (9 April, 2007 - 18:45)

bas tako. mozes da slavis slavu i farbas jaja iako si ateista...
lepa je prica, sad mi se place...opet cu da citam.

Kieślowski

Nikola Vitas (9 April, 2007 - 18:55)

Prva epizoda njegovog dekaloga razvija upravo ovaj citat koji je naveden. Ne rasplacu me cesto filmovi, ali taj jeste - onoliko puta koliko sam ga gledao.

Ja sam

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:38)

veliki fan.
Jos jedan koji nije vise medju nama.

Olga

za dragu olgu

stevie (9 April, 2007 - 19:29)

Nick Cave & The Bad Seeds
Into My Arms

I don't believe in an interventionist God
But I know, darling, that you do
But if I did I would kneel down and ask Him
Not to intervene when it came to you
Not to touch a hair on your head
To leave you as you are
And if He felt He had to direct you
Then direct you into my arms

Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms

And I don't believe in the existence of angels
But looking at you I wonder if that's true
But if I did I would summon them together
And ask them to watch over you
To each burn a candle for you
To make bright and clear your path
And to walk, like Christ, in grace and love
And guide you into my arms

Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms

And I believe in Love
And I know that you do too
And I believe in some kind of path
That we can walk down, me and you
So keep your candlew burning
And make her journey bright and pure
That she will keep returning
Always and evermore

Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms, O Lord
Into my arms

Stevie

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:40)

you are lovely.

http://www.youtube.com/watch?v=QlLTjXfNMYg

Olga

Quote:Ko se ikada u životu

Jelena (9 April, 2007 - 20:26)

Quote:

Ko se ikada u životu interesovao za nauku ne može da veruje u čuda,, hrišćanska ili druga,

to sto pravoslavni oci odbacije nauku, ne znaci da to rade i katolicki svecenici, a pogotovu ne rabini.
zapravo judaizam i-te-kako prati i uvazava naucna dostignuca.
postoji nesto sto se zove Torah Science i sto u sebe ukljucuje odnos Tore i nauke, kako drustvenih tako i prirodnih nauka.
u tom smislu je narocito interesantan rabin arije kaplan, tj. njegova dela.
citiranu recenicu nikako ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo.
ne slazem se da se covek radja kao hiscanin. hriscaninom se postaje krstenjem, ili kako pravoslavni kazu primanjem svete tajne krstenja i miropomazanja.

..

G r o f (9 April, 2007 - 22:05)

Nauka ne odbacuje veru ali odbacuje naivnost biblijskih legendi.
Potreba u nama da verujemo u spas uvek postoji.
Lep tekst Olga.

Dok valetu noć prekriva

Черевићан (9 April, 2007 - 22:56)

dokon razmišljam o pročitanom davno: nigde u Svetim zapisima nije Bog objavio da je ljudska duša besmrtna sama posebi. takav nauk je,piše,ustvari osmislio Sotona . apostoli i rana crkva,pak,verovali su samo u uskrsnuće i uslovni dar besmrtnosti - samo će verni & poslušni,a nakon uskrsnuća, dobiti Je od Boga .medjutim u istoriji crkve uvukle su se razne zablude medju vernike,a najveća je svakako,napred
pomenuta, vera da je ljudska duša sama po sebi besmrtna
(neuništiva) i da nakon fizičke smrti nastavlja egzistirati u nekom drugom svetu – mestu blaženstva (raj) ili pak mestu mučenja (pakao). i šta sada, dali sa začauriti i ponašati kao da se po tom pitanju ništa dokučiti nemože ili buškati, tražiti, tjst biti nezadovoljen saznanjem dosadanjim?
kako spadam u ovu drugu kategoriju ,eto nemira u meni, jer sam jednako represivan prema svim svojim razmišljanjima na pomenutu temu,ne želim trpeti da prodje mimo mene,bilo iz ravnodušnosti ili slabosti, ili umora mi ,ili pak straha .
jer i neznati je saučesništvo . . .

Chero

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:45)

....represivan prema svim svojim razmišljanjima ....
E ovo razumem.
Neznanje je saucesnistvo...a znanje je sljaka.

Olga

Olga znam, volela bih da ne

snezana7plus (9 April, 2007 - 23:47)

Olga znam, volela bih da ne znam, ali znam. Veoma ste me dotakli svojim tekstom, jer spadam u one koji su hodali u prvom redu iza Onog Vozila, i kojima je život poznat iz ugla Kapela Jedan.
Moja mama je bila zdrava i imala 56 godina i bila uporna u "setnjama" '96, a bilo joj je sve teze i teze da hoda po zimi uzbrdo i okolo i da vodi bitku za svoja pokoljenja. Otisla je za 5 sati, a sa njom i moj najveci zivotni oslonac.
Nisam ateista, ali ne volim popove. Spasonosni sklop okolnosti koji me je odrzao na nogama jeste moja vera i lepe utesne reci tog jedinstvenog popa.
Ja ne znam ni kako se zove moja vera, posle uskrsnje poslanice pogotovo. Znam samo da me digne kad padnem. Za mene je to dovoljno.

Snezana

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:48)

vidim, razumes.
Zao mi je.

Olga

KokuVoliZoka

ZokiZoki (9 April, 2007 - 23:59)

KokuVoliZoka (Part 2)

ZokiZoki (10 April, 2007 - 00:28)

SleepingOlga

Olga,

Jelica Greganović (10 April, 2007 - 00:34)

jako lepa priča.
I ja nešto tako mislim o paganima i paganstvu, da čuče negde duboko u nama...u stvari, ja čak i više volim to višeboštvo, izgleda mi demokratskije...imaš više bogova, pa biraj, volj' u drvo, volj' u kog boga verovati.
(što je lepa maca, spava k'o bubica)

Jelice

Olga Medenica (10 April, 2007 - 11:03)

paganstija nas drma iznutra.
Pa i u svoje "hriscanske" obicaje smo preterali toliko toga paganskog, u stvari sve ono sto nas najvise raduje, jelka, badnjak...se prelilo. I dan Sunca slavimo umesto Sabata.
Ovde se mnogo ljudi prepustilo praktikovanju raznih formi paganstva, cak prilicno dosledno.
Lepo je sto se mahom svodi na obozavanje prirode.
Na primer, da ti lepo pocne godina moras otici i ubrati prve visibabe....
Lovely.
Mama i tata su nas kad smo bili mali vodili u Kosutnjak po prve ljubicice, trazili smo ih kroz sumu.

Olga

Hej Kokili

Olga Medenica (10 April, 2007 - 10:53)

ovako ti sada:

Olga

Niko nije prokomentarisao fotku

Dejan Stanković (10 April, 2007 - 12:58)

evo mene.

Fotka je apsolutno predivna!

A sto se tice prava na veru, ja sam o tome vec pisao kad sam pisao o avionima
Kako sam postao katolik
Jeste d aje tema bila veselija, ali suština se ne razlikuje mnogo.
Ne ljutiš se, moja Olga, na neumesnom poređenju?

Ma kakvi

Olga Medenica (10 April, 2007 - 13:27)

to ti je bio jedan od najboljih tekstova.
Svi smo ga citali i precitavali preko telefona.
Ova tatina fotografija dobila je par internacionalnih nagrada u svoje vreme.
Mislim Venecija, Marselj, nisam sigurna trebalo bi da pogledam.
Planiram da poradim na monografiji, kad stignem.

Olga

tripraseta (10 April, 2007 - 17:15)

ovo je za svaku pohvalu ( ukljucujici i pominjanje Kislovskog)

Prasci

Olga Medenica (10 April, 2007 - 18:53)

silno se radujem kad vidim da ima jos fanova kislovskog.
By the way, izbrkala sam podnaslove i ono sto on u stvari kaze, ali ako otvoris sliku vidi se na titlu.

Olga

Kad se samo setim koliko je

Krasici (10 April, 2007 - 19:15)

onih 10 filmova iz Dekaloga imalo malo publike na Festovim projekcijama... Tada me je baš bilo sramota beogradske publike. Ali, zato kad je počeo da dobija nagrade za Kratke filmove (o ljubavi i o ubijanju), Sava Centar je konačno postao pun. Posle su došle i Tri Boje...

Po njegovoj sjajnoj autobiografiji se, kao i po filmovima uostalom, vidi da je u pitanju vanserijski intelektualac. Ko nije pročitao, preporučujem od sveg srca. Možda ja imam pogrešnu, subjektivnu percepciju, ali doživljavam ga kao poljskog Vendersa, i jedan je od mojih najdražih reditelja.

Inače, već neko vreme razmišljam da ceo Dekalog skinem sa nekog poljskog sajta pa da gledam ponovo. Ti si me, Olga, baš sad ponovo na to podsetila. Hvala ti i na tome, ali pre svega na divnom tekstu.

Meni je

Olga Medenica (10 April, 2007 - 19:54)

Kieslowski mnogo veca kuka od Vendersa, mada sam fun i ovoga.
Posebno me je kupio izjavom da iako slicno misli kao Kierkegaard, ne identifikuje se sa njim jer mu se ne svidja kao covek.
Ja se identifikujem sa tom izjavom.
Dekalog je jedno od najvaznijih ostvarenja u istoriji filma po mom misljenju.
Na prvom mestu, A Short Film Abpout Killing, osim sto je intelektualan inteligentan je. Ne znam ko moze da vidi taj film pa da zagovara smrtnu kaznu, na primer.
Film je savrsen. To retko kazem.

Govoreci o tome, videla sam u subotu jedan savrsen film, sa zakasnjenjem, ovde filmovi cesto kasne.
Indigènes (ovde ga preveli kao Days Of Glory) Rachid Bouchareba. Ziva sam se isplakala. Ali film je savrsen. Krvav bez krvi, surov bez grafike, tuzan do bola bez "shmultz-a", patetike, vulgarnosti i niskih udaraca.

Olga

memento

Šeherezada (11 April, 2007 - 01:19)

ponedeljak, 26.2.2007.

Juče je bio dan.
Onako.
Baš.
Onakav.
Tuga na kub.
Ne na kvadrat.
Karma takva.
Kubizam jedan.
Prvo me je otkačio ON.
Bez pardona.
Onda je sadašnji partner otišao na FEST.
Bez pardona.
Ja sam otišla na groblje. 40 dana. Ocu.
Onda je došao predhodni partner.
Bez pardona.
Onda je sadašnji partner želeo da napravi skandal.
Najmanje.
Bez pardona.
Nije.
Pardon.
Onda su svi otišli.
A ja sam čekala da dan prođe.
Bez pardona.
I da jedna tuga (još) ne dođe.
Bez pardona.

Pardon.

Seherezado

Olga Medenica (11 April, 2007 - 11:07)

da li je ovo tvoja poezija?

40 dana je bilo jedan dan iza tebe.

Olga

Šeherezada (11 April, 2007 - 11:49)

da, to je moje. Tako je ispalo tog dana. Nenamerno.
Ne umem ja da pišem poeziju.
Otac je preminuo 18.1.2007. U zoru. U kući. Dugo mi je taj miris smrti bio u nozdrvama. I sada ga ponekad osetim.

Moje saučešće, Olga. Razumem Vas. Potpuno.

Seherezado

Olga Medenica (11 April, 2007 - 12:08)

Primi i ti moje saucesce.

Mama je umrla 19. 1. 2007 uvece.
Tata kad sam bila student.

Olga

za tate i mame...

gordanac (11 April, 2007 - 12:27)

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome sta znači živeti?
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam išao.
Išao...

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Nista nećeš razumeti.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Mika Antić - Besmrtna pema

Hvala

Olga Medenica (12 April, 2007 - 09:22)

Gordanac!

Olga

Hvala

Šeherezada (13 April, 2007 - 10:25)

Hvala.

dlanom na duuuššššuuuuu:.

fixer (12 April, 2007 - 02:45)

kako od heroja voljenja naopake dece
napraviti - samo
heroja voljenja
?

uzmeš jednog nepopravljivog heroja voljenja naopake dece
turiš ga naglavačke
da mu budeš normalan
leepo mu objasniš da treba
da mallo duubi
učiš ih pritom da se opuste i dubooko di - šuu
da se ne sekiraju
da se sete kako je tata
saamo voleo
i nije pokazivao kako smo naopaki
i da nije potrebno da nas se voli
a da se prethodno konstatuje da smo naopaki
kad nismo
naopaki
nego smo samo
posebno slatki

i da smemo, ponekad da volimo i zabranjeni grad
jer izobilja su razna
i kad su naopaka
a posebno kad su daleka

ponekad
kad vidiš da su blizu
da viziju o svojoj zlatnoj olovci
prepuste tvojoj srebrnoj
i da su skoro kupili tvoj zlatni papir
u zamenu za svoj srebrni
ti ih vala, vrati u antidub
i posle upotrebe
doobro promućkaj
..
jer hoće
posle da se ponovo slegne
ta čarobna prašina
na pogrešan tas

utom će i nesanica proćii..

p.s.
evo ja
često dubbim
al to je zato što ispunjavam
posebne željee..
baš kao što si ti nama..
mamaaaaa

Fixer

Olga Medenica (12 April, 2007 - 09:39)

da li si to ovo sam pozlatio / la?

Sjajno, u svakom slucaju.

O lepih li i pametnih komentara na ovom postu!

A u stvari, brinula sam ovih dana, zasto sam ga uopste objavila, mnogo su (kazem ja sebi) ljudi iznervirani ovde, ne valja spominjati ni popa ni jaja, ni ....nista slicno, ispascu za cas (kazem ja sebi) bogomoljusa i desnicarka, onako, iz cista mira.

Ali kak'e veze to ima.
Odoh da dubim.

A, vi, navrnite opet.

Olga

S.A.T.

Modesty Blaise (12 April, 2007 - 09:59)

Olga, ja cetrdesetog dana zamalo ne ubih popa u Dortmundu, onako bez tate, kao bez hleba i bez zimskih cipela na januarskoj zimi, ko ono siroce iz onog crno-belog filma. U susednom dvoristu budisticki monasi, onako narandzasti ko pomorandze gledaju svinjokolj zabezeknuti i bosi...Samnom na zimi stoje dvojica garavih, ljupkih, uvek nasmejanih sa slavskim kolacem zamotanim u krpu...Cekala ga tri cetvrti sata da mi otvori crkvu za tu jednu svecu u mraku.
Dosla kuci, pustila Kandu Kodzu i Nebojshu - S.A.T.

Jos jedan precizan plan sistema
Stavlja nas na novi test
Poslednji put nas to toliko brine
Znamo da cemo brzo da budemo ...

Sve sto smo uvek hteli

Daj mi ruku
Jer samo sa tobom ja mogu
Samo sa tobom ja mogu
Ti znas ...

Samo da sve bude u redu
I svaki dan siguran
I svi da su tu, jer ne mogu sam
I samo da znam, da sve je u redu
I svaki dan, siguran
I ljubavi pun
Za sad - for now

Informacije polako stizu
Deca se vise znaju
Neizvesnost je nestala
Promena je sigurna
I dobro smo ...

Odabrali ovaj put

Iz svega sto vidim dovoljno ucim
I sve mi govori koliko vredim
Na svakom delu sebe nosim
dobar znak.

i prvi put zaplakala

Za Modesty

Olga Medenica (12 April, 2007 - 17:02)

trazila na srpskom, i evo nasla.

Pismo majci

Jesi l' živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pri pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam leta.

Nemoj budit' odsanjane snove,
nek' miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu

Sergej Jesenjin

dzambasu

Modesty Blaise (12 April, 2007 - 17:16)

nijedan ;)))))
uffffffffffffffff,
kakva si ko William Tell!!!
pazljivo BRE sa tim pesmama, da ne promasis jabuku!!
ljubim te za post i iskrenost i sto te ne prolazi i sto te nije blam da priznas da ne prolazi i sto si mrsava i sto si u Londonu ...
odoh sad na jazz balet.
to dance the sorrow away...

Yeeeah

Olga Medenica (12 April, 2007 - 17:44)

that's the way
dance (it) away.

Evo ti Freedom Jazz Dance

http://www.youtube.com/watch?v=meR5nk8WaLE

Olga

U ogledalu

Modesty Blaise (12 April, 2007 - 12:13)

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz djetinjstva, poseban, ran.
Da nisam pjesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' djecom bio sam uvijek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
riječ ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukčije sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste!

(Sergej Jesenjin)

Modesty,

Olga Medenica (12 April, 2007 - 15:57)

Hvala za Jesenjina.

Eto nama jos jednog oziljka.

Kada mi je umro tata nisam mogla suzu da pustim vise godina, cak ni kad mi upadne trun u oko, toliko sam se sokirala.
Cudno, kako preko noci naucimo da se vise bojimo tudje smrti nego svoje.

...the arrows of outrageous fortune.... to ti je to.

To be, or not to be: that is the question:
Whether 'tis nobler in the mind to suffer
The slings and arrows of outrageous fortune,
Or to take arms against a sea of troubles,
And by opposing end them? To die: to sleep;
No more; and by a sleep to say we end
The heart-ache and the thousand natural shocks
That flesh is heir to, 'tis a consummation
Devoutly to be wish'd. To die, to sleep;
To sleep: perchance to dream: ay, there's the rub;
For in that sleep of death what dreams may come
When we have shuffled off this mortal coil,
Must give us pause: there's the respect
That makes calamity of so long life;
For who would bear the whips and scorns of time,
The oppressor's wrong, the proud man's contumely,
The pangs of despis'd love, the law's delay,
The insolence of office and the spurns
That patient merit of the unworthy takes,
When he himself might his quietus make
With a bare bodkin? who would fardels bear,
To grunt and sweat under a weary life,
But that the dread of something after death,
The undiscover'd country from whose bourn
No traveller returns, puzzles the will
And makes us rather bear those ills we have
Than fly to others that we know not of?
Thus conscience does make cowards of us all;
And thus the native hue of resolution
Is sicklied o'er with the pale cast of thought,
And enterprises of great pitch and moment
With this regard their currents turn awry,
And lose the name of action.-- Soft you now!
The fair Ophelia! Nymph, in thy orisons
Be all my sins remember'd.

Shakespeare

Good bye, my friend, good bye.
My dear one, you are inside my chest.
This predestined parting,
Promises a reunion ahead.

Good bye, my friend, without a handshake, without a word,
Do not get sad or show sorrow with your eyebrows,
Dying is nothing new in this life,
But living, of course, isn't novel either.

Jesenjin

Evo nešto proljetno...

Drago Kovacevic (12 April, 2007 - 17:24)

..malo veselije, trenutak koji život čini lepim..
Gle malu voćku poslije kiše,
puna je kapi pa ih njiše,
I blješti suncem obasjana
čudesna raskoš njenih grana

A kad se sunce opet skrije,
nestane sve te čarolije
Ona je opet kao i prvo,
obično, jadno, malo drvo..o)

Dobriša Cesarić

Daaa Drago

Olga Medenica (12 April, 2007 - 17:47)

Jos proleca, zelim.
Evo, smesi se kroz prozor.

Olga

ODLICNO!

Dejan Stanković (12 April, 2007 - 10:25)

ko je autor? ti sam?

„postoji uvek potreba da se nesto nedorečeno kaže¨

jasnaz (12 April, 2007 - 16:25)

. ja sam odlazila . do poslednje tačke . toliko dugo koliko je trebalo da se ispričam . pričala sam čempresu . nadvijenom nad mesto . i sebi .. a onda sam prestala . da odlazim .. pričanje traje .

Jasnaz

Olga Medenica (12 April, 2007 - 16:59)

ja bih da idem
ali sam daleko.
Pricanje ce ostati zauvek, mislim.

Olga

Olga, napisali ste jako

jeca (12 April, 2007 - 22:37)

Olga, napisali ste jako iskren tekst i verovatno samo vi znate kako ste se osećali i kako se osećate posle takvog gubitka. Ja ne mogu da kažem da znam, jer takvih iskustava u životu nisam imala. Mogu samo da vam poželim ono što želim i sebi-snage da uspešno nastavite sa borbom sa svim što život stavlja pred nas!

Jeco

Olga Medenica (12 April, 2007 - 23:23)

hvala.

Olga

najlepshi pozdravi

Shumar (13 April, 2007 - 11:06)

"Mankind ought to be taught that religions are but the varied expressions of THE RELIGION, which is Oneness, so that each may choose the path that suits him best."

Obicno postoje "dva" Boga.
Jedan koji je stvorio ljude, i drugi koga su stvorili ljudi, da sluzi njihovim "potrebama".
Veliki ucitelji covecanstva kao Buda ili Xrist, nisu propovedali "religiju" , vec je njihova jedinstvena poruka kasnije oblikovana od drugih u organizacionu dogmu.

ponovo:
Each soul is potentially divine. The goal is to manifest this divinity within, by controlling nature, external and internal. Do this either by work, or worship, or psychic control, or philosophy - by one, or more, or all of these - and be free. This is the whole of religion. Doctrines, or dogmas, or rituals, or books, or temples, or forms, are but secondary details.

BLUES U PARKU (19/x)

nikola svilar (22 April, 2007 - 11:01)

Prestonica. Prostrani park. Dobro znaš koji, samo nećeš da kažeš. Dva mladića na klupi do tvoje na akustičnim gitarama sviraju Točkovu „Hitopadezu“ iz H-mola i ti uživaš slušajući duge improvizacije u blues maniru. Kroz guste prepletene krošnje kestena gledaš u sunčano plavo nebo, potom zaškiciš očima sve dok prizor koji vidiš ne krene da podseća na action painting Jacksona Pollocka. Potom opustiš oči. Još uvek ne znam koliko imaš godina ali znam da ti je stao sat. Vreme ti stoji, Lena. Stalo je i u toj knjizi Mome Kapora koju si ponela sa sobom da čitaš...

Dečak stazom vozi mali iznajmljeni džip i uz veliku buku prolazi pored tebe i muzičara koji odmah prestaju da sviraju. Kao da instrumental i dalje traje, ti nastavljaš da slušaš...

YAMAHA: Hej, mališa, đavole mali, pokvari mi solo!

DEČAK U MINIJATURNOM DŽIPU: (okreće se i dovikuje) Brmmmmmm!
Nisam ja majisa, ja sam vozac! Brmmmmmm! Straha zjaka pjam! Ebacu vam kevu!

MUZIČKA NAKLADA ZAGREB: (Smeje se) Dobro je, pusti dete, neka nas je prekinuo, taman da napravimo pauzu...

YAMAHA: Gde ti vidiš dete? Je si li ga čuo? Idi, bre, to je kriminalac...

MUZIČKA NAKLADA: Ostavi gitaru, daj da 'smirimo' po jednu...

YAMAHA: Nemam. Nisam poneo.

MUZIČKA NAKLADA: Nema veze, poneo sam ja. Evo.
(Ostavlja gitaru, vadi iz džepa karirane košulje cigarete i nudi prijatelja.)

YAMAHA: Neka, hvala, ne mogu. Ustvari, ostavljam duvan.

MUZIČKA NAKLADA: Otkud sad to?

YAMAHA: Tako. Počelo da mi smeta... I ti bi trebao da se okaneš pušenja.

MUZIČKA NAKLADA: Mogu uvek da prestanem, ali ne želim. Jak sam. Kad nešto odlučim – sprovedem bez oklevanja. Uvek se setim mog pokojnog dede koji je bez prekida pušio punih pedeset godina i jednoga dana prestao.

YAMAHA: (Smeje se.)

MUZIČKA NAKLADA: Ma ne, čoveče, nije umro, živeo je posle toga još desetak godina.

('Muzička naklada' puši i gleda u daljinu. 'Yamaha' tiho prebira po žicama. Osvrće se i na trenutak pogleda u tebe. Motri tvoje grudi. Ti se pretvaraš da čitaš Kapora.)

MUZIČKA NAKLADA: Napisao sam Jovanu mail...

YAMAHA: (Vraća pogled i prestaje da svira) Šališ se, kako možeš... Jovanu da napišeš pismo?

MUZIČKA NAKLADA: Lepo. Pa, još uvek ima adresu na hotmailu, zar ne?

YAMAHA: Da, dok mu ne ukinu. Šta si mu napisao? (nastavlja da svira)

MUZIČKA NAKLADA: Ništa posebno... Stvari.

YAMAHA: Stvari?

MUZIČKA NAKLADA: Tako neke... (strasno uvlači dim) male stvari, znaš. Onako, tu i tamo, ništa posebno, kao da pričamo uz kriglu točenog...

YAMAHA: I?

MUZIČKA NAKLADA: I, ništa.

YAMAHA: Idi, bre, šta si mu napisao?

MUZIČKA NAKLADA: Pa, svašta... Više se i ne sećam... Važno je samo da sam mu pisao...Mislim, eto, pisao sam mu da ponekad sedimo ovde u parku i sviramo stare Smakove pesme, da sam počeo da treniram, kako je Medenica napisala jedan tužan blog, onako, u molu, ali nisam stigao da joj napišem komentar, da me pre neki dan oduševio Peter Eisenman...

YAMAHA: Matori lisac...

MUZIČKA NAKLADA: ...da, matori lisac je rekao je da su Palladijeve knjige daleko važnije od njegovih vila, koliko ih je samo ljudi čitalo... Zgrada ili knjiga, knjiga rekao bi Eisenman... I tako neke pričice-stvarčice, evo, kao što tebi sada govorim...

YAMAHA: Kao da je još uvek živ?

MUZIČKA NAKLADA: Baš tako... Kao da je još uvek živ.

(Ustaješ sa klupe, polagano kupiš svoje stvari. Mladić koji svira Yamah-a gitaru motri na tvoju zadnjicu...)

MUZIČKA NAKLADA: Hej, čekaj malo, poznata mi je ta tema. Šta to sviraš?

YAMAHA: Himna „Hej slaveni“, ali u molu...

MUZIČKA NAKLADA: Dobar štos. Nastavi, samo sviraj, sad ću i ja, samo da...

Nikola Svilar

Olga Medenica (23 April, 2007 - 23:17)

divno ti je ovo.

Olga

tuga

dreamer (25 April, 2007 - 19:46)

Tuzno je sto tek kad nekog stvarno izgubimo shvatimo koliko smo vremena izgubili sa njim....

Ja sa svojim ocem nisam duuugo pricala.

Umro je u roku od 10 minuta u svojoj 48 godini....

Prvi put sam pustila suzu tek na godisnjicu smrti.

Blogovi

Blogs in English

Feedback

Prijavljivanje korisnika

Navigacija

Najnoviji blogovi

Najnoviji komentari

Linkovi

Sindikacija

Pravo na Pravoslavlje, Budizam Šintoizam, daj šta daš…