Sto me nema.

O deci i psima

I deca i psi zasluzuju coveka fore. Zato, kad sutnes psa a on Te ujede, nije 1;1- izgubio si sa nulom.

Kad ne primecujes svoje dete, kad mu ne das coveka za primer, kad mu das samo onu iskrenost koju ti otme, kad mu das samo privid ljubavi, i to onoliko koliko moze da iskamci, izgubio si. Jedno dete i jednog sebe.

Odlicno je. Mogu samo da citam i uzivam. Ne mogu da kazem nista drugo jer bi svaka rec pokvarila.

Valjda je to kao fudbal. Gledas i znas da li dobro igraju, ali kada stave tebe na teren ne znas ni da sutnes loptu.
Ne gledam fudbal, ali sam jako isfrustriran sto ne mogu ni tri rečenice da sastavim. Bar ne 100 deo tako dobro kao Ti.

Hvala
Mala primedba: Djubre nije svuda zato sto djubretari strajkuju. Ovde djubretari ne strajkuju nikad. Kad pocnu da strajkuju, pocistice djubre. Kakvo djubre-takav i strajk.

Procitao, pa zapalio cigaretu i buljim kroz krovni prozor koji gleda na osvetljene prozore na Zvezdari, Cuburi, Vracaru, Savskom vencu... Pita me zena sta radim, a ja joj rekoh da meditiram. Eno idi procitaj, pa dodji da zajedno meditiramo.

Duhovita, teska i obaska (da se najezis) sasvim realna prica.

Pozdrav Biljani s Vozdovca,

Miroslav Konstantinovic

Pre otprilike desetak godina konkurisao sam za posao. U komisiji koja je intervjuisala kandidate je sedela i Biljana Srbljanovic. Pokusao sam da se snadjem sto sam bolje mogao, sve u skladu sa mudroscu koju su mi usadili roditelji: ko se hvali sam se kvari. Vidim da grcam ali nikako da se iskobeljam. U neko doba ipak pomenuh da mi je tu skoro u nekakvoj zbirci objavljena prica. Druga dva clana komisije su ostala ravnodusna, Biljana Srbljanovic nije. Nije tesko videti kada te neko folira protokola radi, a kada ti govori iz ubedjenja kao sto je to uradila Biljana, ohrabrivsi me do te mere da sam najzad postao siguran da cu dobiti posao - koliko mi je intervju krenuo.
Osetio sam potrebu da ljudima koji citaju ovaj blog osvetlim lik (za delo se brine ona sama) Biljane Srbljanovic koliko je to u mojoj moci.
Obavljanje duznosti procene kandidata ne ukljucuje i borbu za njihovu samosvest. O Biljani Srbljanovic, koju vise nisam video, znam da mari za ljude. A ko mari za ljude, mari i za svoje junake – da prokomentarsim u dve reci insert u koji nam je pruzila uvid.

Biljana , mene ovaj odlomak neodoljivo podseca na saut park u kome se roditelji redovno pojavljuju kao neke melodamaticne figure a klinci ( i tamo cini mi se osmogodisnjaci) kao prilicno realni a opet naivni posmatraci velikih zivotnih pitanja, problema... Sve u svemu meni je bilo jako smesno i cak nimalo tuzno!!!:)))) valjda sam se ispraksirala gledajuci saut park!!!!

kraj je vrlo efektan

sta je ovo?

ovako deca ne govore. uz to se zatvara, kratko ne ne znam ono verujem bas strci neubedljivo i nelogicno deluje, bar meni.

Bljak

sa koviljkom...southpark..
dobar humor, cini mi se...
i tupavi tata, ciju fizionomiju mogu da vidim toliko jasno,
da me podseca na mnoge u rupi...
i debelog, cije se ime zavrsava na o.
pozz

Molim dodatno objašnjenje !

Jedan od najcudnijih dogadjaja vezan za zivotinje,a i uopste,u mom zivotu jeste u vezi jednog misa! Ali ne obicnog misa,vec jednog okruglog,debelog i glavatog,kao iz crtanog filma.Bio je i blago crvenkast.
Jednog letnjeg dana vise godina unazad,cujem neku galamu u hodniku moje kuce,izadjem i vidim da su macke poterale misa u ugao prostorije.Da ne ispadne da gajim miseve,pretpostavljam da je mucenik usao preko otvorene terase.Posto ne tolerisem takve stvari isteram macke u sobu,odakle sam ranije izasao.Ovaj je sve to posmatrao i dalje stajao u uglu hodnika, fiksirajuci ceo dogadjaj onim malim,crnim okicama.I tako, gledam njega,gleda on mene.Pridjem ja njemu,cucnem a ovaj umesto da zbrise,raspistoljio se i dalje ne mrda.Dosetim se ja da mu pruzim malo keksa,a ovaj pridje i pocne da mi jede iz ruke!
Ja gledam,srce mi drhti od napetosti a ovaj i dalje slatko mljacka.Mogao bih da se zakunem i da je imao neki izraz zadovoljstva,na onom simpaticnom misjem licu..Pomislih u sebi,e da mi je sada digitalac da snimim ovo..Ispruzim ja ruku,kad,ovaj se popne na dlan!!Mic po mic,pridjem prstom i pocesem ga po glavi...a ovaj pocne da se umiljava,njuskicom da udara po prstu!!!O zemljo otvori se!Kad nisam imao kameru da snimim...i tako iznesem ja njega u dvoriste,i pustim ga...fuckin'an-be-lievable!!

Deo komada (pretpostavljam da ovo nije ceo komad) je zanimljiv i pun simbolike. Ja se ne razumem u pozoriste i drame (ovaj komad je drama, zar ne?). Odem ponekad u pozoriste kad sam u Srbiji zimi, a to je sve redje (obicno idem leti kad su pozorista zatvorena :-(). Ovde gde zivim ne daju predstave na srpskom jeziku (ili hrvatskom, bosanskom, crnogorskom, itd. svejedno). Ja nekako ne zelim, ne mogu, necu itd. da citam (zabave radi) sve ono sto nije na jeziku na kome (jos uvek) razmisljam. Verovatno time puno propustam, mada verovatno i ne jer ne zivim u Nju Jorku ili nekom drugom gradu gde je 'greh ziveti a ne ici u pozoriste'. Takodje malo citam 'obicnu' literaturu - onda se uvek osecam 'krivim' sto ne citam nesto 'bitnije' (citaj strucnu literaturu) a osim toga sto tog bitnijeg ima i vise nego sto mogu da procitam od tog 'citanja' i zivim. Pisem ovo da sebe 'opravdam' zbog laickih pitanja koja ce da slede a na koja bih voleo da dobijem odgovor ili od Biljane ili od nekoga ko je blizak ovoj tematici.
Dakle - nisam nikako uspeo da pronadjem humor u ovom Biljaninom tekstu. Moze da bude subjektivan utisak tj. jednostavno da mi nije smesno to sto nekima moze da bude smesno ali razmisljajuci o tome zapitao sam se o razlici izmedju ovog komada kad ga procitamo ovako 'na suvo' i kad ga vidimo uzivo na sceni. Interesuje me kako funkcionise taj proces 'prebacivanja' teksta na scenu? Naime, ako je Biljana zamislila da doticni decko izgovori nesto sa ironijom ili podsmesljivo kako onda to tehnicki prepoznaje onaj ko pravi predstavu (je l' se ta osoba zove reditelj?). Da li pisac uvek moze (i mora) da napise sve detalje vezane za glumu (npr. na koji nacin ce glumac nesto da kaze) ili je to ostavljeno na volju reditelju? Da li se, i koliko cesto, reditelj i pisac konsultuju da bi reditelj ostvario na sceni to sto je pisac hteo da kaze u komadu (pogotovo kad se radi o emocijama likova)? Negde sam nekad bio procitao da Radovan III nikad nije bio zamisljen kao komedija a ipak je (valjda?) jedna od najsmesnijih predstava ikada igrana kod nas. U tom slucaju izgleda da i treci element (glumac) ulazi u igru tj. on/a moze od predstave napraviti nesto (manje ili vise) drugacije od onoga sto su zamislili pisac i reditelj. Na kraju, mozda je razlog za moje neprepoznavanje humora u komadu to sto nisam imao prilike da vidim nijedan raniji Biljanin komad. Blogeri koji su videli predstave na bazi nekih drugih Biljaninih komada su se navikli na njen stil i mogu da projektuju kako bi taj tekst 'zvucao' na sceni. Da li ovo ima smisla? Zahvaljujem na odgovorima (ako ih bude :-))

'allo billy...

ako si u njuci

i ja tebe pozdravljam iz cockpita moga zutog taxija...

ja sam hrabar...vozim ludo...probijam se kroz ovu betonsku dzunglu...ja nisam skorsezeov taxi driver...ja sam taxi diver...

on the behalf of 'lutalica za istinom' pozivam te na turisticku buxnu...

imate moj e-atres,(mogucnost da je otvorite), pa se javi da te pokupimo na 'flying carpet'...

btw, u ime kluba obozavalaca iz dijaspore zelim da ti predam cd koji smo snimili banana (el. org.)i ja i zove se ' 'bili daleko od doma sad si ti',plus bonus kompozicija 'paranoja' i posvecena je slatkom andjelu... biljani srbljanovic...da joj se uruci...(moze i oneline)
zoto se javnite mailom da vam damo mobilnu zicu iz ny...

do not reply to this mail it's been

Sield With A Loving Kiss

"Pisac i samoubistvo" Grigorija Čhartišvilija. Interesantna "enciklopedija literaturicida", kako ih naziva autor.

svaka ti cast!

... i tuzno. Ne moze covek da ostane ravnodusan ...

Kad bih ja bio neko, zabranio bih ti da se bavis politikom. Koliko si samo vremena i teksta potrosila na Jocica, Kostunicu (kurir, press i nin da ne pominjemo) ... Umesto da si pisala ovakve stvari (ili se odmarala i prikupljala snagu za to) - koje ce ostati za tobom ...

već pola sata premišljam da li da napišem komentar ovamo ili u mejl. prelomih da bude ovamo, jer ovde možda mogu da očuvam još nešto distance prema... hm, valjda prema banalnosti sopstvenih asocijacija.

ali je poenta upravo u autentičnosti ovog odlomka koji nas na ovaj ili onaj način pogađa - lično. i što pokreće u glavi paralele, sećanja, poređenja...

(namerno to sve neću drugačije da kažem ovde, jer je ovo blog.)

bila sam svedok: devetogodišnja devojčica se igrala sa društvom na ulici, kada se pojavila njena mama i pozvala je u kuću. u prisustvu okamenjenih tetaka i bake, devojčici je saopšteno da joj je otac umro. na majčine reči "tata je umro", svi su počeli da plaču, a devojčica je zbunjena sedela na maminom krilu. posle par minuta pitala je da li sme da ide da nastavi da se igra. pustili su je napolje, i ona je svojim drugarima "objavila vest". svi, i ona, samo nisu mogli da prestanu da se čude. niko od dece nije plakao. uostalom, taj otac je bio disident, još šezdesetih godina je napustio komunističku jugoslaviju, uvek je bio odsutan, devojčica je povremeno putovala kod njega, ali on dolazio nije. i sad ta deca nisu znala šta da rade s čudnom mišlju: nestao je zauvek onaj koji ionako nikad nije bio tu.
devojčica je prvi put plakala tek kad je poodrasla, tek na pomisao da je što-šta u životu možda mgolo da ide drugačije, i tek kad je shvatila da je otac bio samoubica stavroginovskog ili kišovskog tipa (konkretno: samoubilački je pušio 5 kutija cigareta na dan i samoubilački intenzivno je bio opsednut komunizmom). i ponekad su je mučili filmovi o "onom svetu" (bez podele na raj i pakao, naravno), kao predstava o prostoru u kom bi nekakav susret sa ocem ipak bio moguć.

ja sam, pak, na poslu nasledila mladu ženu, svoju poznanicu, koja je izvršila samoubistvo. svedeno na jednu rečenicu: nije podnela petnaestogodišnji život van svoje domovine (hrvatske, u njenom slučaju), pukla je i - otišla.

eto šta mi je letelo pozadinom mozga dok sam čitala ovo tvoje.

radoznala sam da pročitam ostatak. jako.

DEBELI pozdrav.

i uzgred, a ovo za komentatore koje ustvari volim: JEBO VAS BOBAN!!! (a ti obriši ako misliš da nije u redu)

svaki iole ozbiljan tekst ima vise nivoa tumacenja. prvi je svakako doslovno razumevanje teksta. zoran jeste tragican lik. dete koje ostaje bez majke odlazi osvesceno, barem delimicno, u svoju novu kucu,tj. buducnost.
vidim po komentarima da vecina ljudi ne moze da se otme utisku da biljana zapravo pise o srbiji. mozda je to skriveni smisao teksta.
zoran je personifikacija srbije koja se tek osvescuje i krece u neizvesnu buducnost. dakle, zivot je ipak pred njom.
marko, ostatak zoranove proslosti i neko vreme saputnik u buducnosti asocira na sadasnju generaciju politicara, koja je lagala, laze i lagace vodjena svojim potrebama i interesima.
majka samoubica je personifikacija stravicnog srpskog mentaliteta cija je neposredna posledica sklonost ka samounistenju.
''znam, ucili smo u skoli...'' i srbi nesto nauce, barem deo srba. vecno je pitanje je kako da to postane vecina?
mislim da prica nije ni tuzna, ni smesna. mislim da je dramaticna kao i sam zivot.
jako me interesuje njen epilog. nadam se da biti postavljena na nekoj sceni u beogradu.
biljana, hvala sto si ovo podelila sa blogerima!

Dijalog Marka i ponekad Marka jednostavan je ali snažan. E,sad ko razume na pravi način neće komentarisati sem ovako. Vidim iz brojnih komentara da mnogi baš i nisu razumeli šta je ovim zvečećim dijalogom poručeno. Bilo kako bilo, samo napred. Ovo do sada pročitano uverljivo je, dirljivo. Ne razumem zasto neki kažu da je smešno. Nije smešno. Oporo je.

sustinski, a smesno na nivou pada saplitanjem o naborani tepih!

...jasna je kritika koju kanite saopstiti a tice se odnosa u porodici (rastava, debelo dete, depresivna, sobom zaokupljena majka...) i drustvu (crkva u skoli nasuprot naucnim, dosta jasno definisanim postavkama svakovrsne egzistencije).

Mozda, drasticno vreme zaista trazi drasticne mere....

sustinski, a smesno na nivou pada saplitanjem o naborani tepih!

...jasna je kritika koju kanite saopstiti a tice se odnosa u porodici (rastava, debelo dete, depresivna, sobom zaokupljena majka...) i drustvu (crkva u skoli nasuprot naucnim, dosta jasno definisanim postavkama svakovrsne egzistencije).

Mozda, drasticno vreme zaista trazi drasticne mere....

da li su
Milica
Mila
Milena
jedna osoba?
Kao
Dragan
Drago?

i da li znas kada ce neka tvoja predstava da se odigra, ne u londonu, nego bilo gde u engleskoj? nisam gledala ni jednu tvoju predstavu ali sam citala scenarija. imam pad koji sam kupila odokativno. ne zato sto se boja korica slaze sa tepihom nego mi bas dobro cuci na klaviru. :-)

Dobro bre ljudi, zar mora svaka prica da krene u pravcu politike i pomalo tupavih naklapanja? Imali smo cast i srecu da je Biljana Srbljanovic podelila sa nama pocetak svoje nove drame, a vi raspalili po politicarima i filozofiju egzistencijalizma (da je bar to, nego i tu ima foliranja) i price o opravdanosti samoubistva...

Pocetak je odlican, siguran sam da ce i ostatak teksta biti takav. Ima od svega po malo, bas kako smo navikli. Uostalom, zar nema makar naznaka o smrti i u drugim delima B. Srbljanovic (Amerika 2, Skakavci, Bgd trilogija...), pa nije puno njih pricalo kako je morbidno... Hvala u svakom slucaju na ovom malom "zavirivanju" u Vas novi tekst i samo napred.

sto si postavila novi tekst. Procitao sam samo jednom i jako brzo, ali (j)opet cu...

Mocne slike, jake slike...gorko, ali ima i gorkih cokolada, i kao takve su sasvim ukusne. Mozda i vise nego one druge.

Da li je (makar malo) smesno? Meni nije, ni sasvim malo, ali to je zbog toga sto sam se odmah prebacio an slike i vizuelno jer mi je sadrzajno bilo blisko po ... da kazem, etimologiji, jer mi ni jedna druga rec ne pada na pamet. Kao sto si i sama rekla - sve je to iz Barbela - opste kase iz koje je sve zakuvano.

Ali, za one koji nisu doziveli/proziveli tranzicione zemlje (ne kazem Srbiju, jer je i italijanski novi realizam bio slika tranzicije odredjene vrste, pa se tamo sve srecno zavrsilo), ovo ce biti (urnebesno) smesno, narocito za Skandinavce koji inace vole malo tamnije sale, ali i opsti apsurd kod njih dobije odredjeno drugacije ubrzanje.

Nisam bas citao sve i svaki dan, ali tvoj najzanimljiviji post do sada. Vrlo ekskluzivno smo procitali, pa nam drago :)

Scena je izuzetno JAKA, MRAČNA, TUŽNA...BOLNO SUROVA.
I sam sam sahranio majku (samo bejah stariji), tako da ne mogu da vam odgovorim na pitanje "da li je bar malo smešno" .

I da, hvala što ste ovaj odlomak podelili sa nama.

Most of one's life is one prolonged effort to prevent oneself thinking.

Aldous Huxley

Imaju.To je ustvari jedna ista zena.

Zajednicka im je tuga.Ista tuga.
To su suze koje precishcavaju "dushu".
Sada su tuzne, ali sutra....sutra se mogu pretvoriti u suze radosnice.

Tako to ide u zivotu.Naoblaci se, tmurno je i teshko...boli negde duboko...unutra...oblaci su olovno crni kao jadikovka, ali iza njih....iza njih stoji ono isto sunce koje je grejalo pre neki dan, isto veselo i nasmesheno sunce...samo ga mi ne vidimo od tmurnih oblaka nashih "briga" svakodnevnice.
U tom zaboravu, u tom neznanju, prepustamo se nekiput ocaju i beznjadju.
Ali, samo saznanje da negde tamo, negde izvan tih olovnih oblaka, blesti ono velicanstveno, bozansko i nasmesheno Sunce , budi u nama nadu, secanja i veru u ponovni srecni pocetak i kraj, as well...

tejk ker :)

Osobe koje razmisljaju ozbiljno o samoubistvu (hocu reci ne ukljucujem u ovu kategoriju olako dane izjave tipa "ma dodje mi da se ubijem"...) obicno ne vide nikakvu slobodu u tome. Obicno je bas osecaj da nema slobode, da nema izbora, da je ovo jedino resenje, da nikada nista nece biti drugacije ono sto ih navodi da krenu u smrt. A to nije sloboda. To je vise neka vrsta zatvora. I ja ih postujem i njihovu tegobu, ali im nikako ne zavidim.

Dobro jutro, Biljana (i ostali).
Sa zadovoljstvom i tremom sam citao ove redove gore.
Nisam komentarisao do sada, cekam da prodju salve mudrosti, pohvala i puno, meni, prihvatljivih komentara.

Da, hvala sto delis sa nama svoje dete, kontam da su porodjajne muke u pitanju dok se pise ovako kako ti pises.

Cenim i postujem.

Meni se gore procitano jako dopada. Lici mi na komad koji bih rado procitao u celosti. Lici mi na komad koji bih rado gledao u pozoristu. Lici mi na komad koji bih, da sam u tim okolnostima, rado igrao u pozoristu.

Tesko, turobno, zahtevno, ali vrlo inspirativno.

Ambijent u koji si postavila scenu, opis likova, ono sto oni govore, Boze moj -
sta se sve tu moze jos izmastati.

I na koji se sve nacin moze ovo odigrati.
Mislim da ce ti glumci i reditelji biti zahvalni. Bar oni koji ne zude da po hiljaditi put postave Pokondirenu tikvu ili jos jednu 'zanimljivu' verziju Hamleta (divljenje prema piscima ovih dela i kvaltetu samih dela ne dovodim ni jednog trenutka u pitanje, govorim samo o prezasicenosti u ionako siromasnoj ponudi nasih pozorista).

Poslednja replika, kao i neke prethodne, shvatam - pogadja metu - sve ono sto smo apriori nauceni, sve ono sto unapred osudjujemo, sve one kojima bez pogovora odredjujemo mesto u paklu.

Ja uzivam dok gledam i citam ovakve predstave/tekstove. Malo ih je, svega nekoliko(mislim na nasu scenu), hvala ti (ovo ja kao publika govorim) sto doprinosis novim formama. Potrebne su, jos je Cehov govorio.

Ono sto je tebi vazno (ovo ja tripujem da ti je misljenje bilo koga odavde ukljuciv i moje, od velike vaznosti za dalji rad) a sto ja kao citalac mogu da kazem, jeste cinjenica da sam se najezio dok sam citao repliku...

...sto znaci da si pogodila metu koju si gadjala, bar u mom slucaju.
Ovakav preokret u ovako kratkoj sceni, mene je ostavio bez daha.

Izvini sto sam se raspisao, ako si uopste sve ovo registrovala.

Veliki pozdrav i samo rokaj!
Milos

P.S.
U nekom si komentaru rekla da volis da gledas predstave koje su iz domena postdramskog teatra, moja skromna preporuka:

27.05. Sterijino pozorje, Velika scena SNP u NSu, mislim da ljudi igraju u neka dva termina. Sam kraj sveta, Zan Lik Lagarsa, rezija: Vlatko Ilic, ili
25.05. vecernja scena pozorista Dusko Radovic,
Ja sam sokiran i odusevljen.
Ciao

A kako znate da će iza vas nešto ostati?

Bojan