Levo krilo bloga-Peščanik, 16.6.2006.

Jelena Milić: Mislim da se deradikalizacija Srbije najbolje radi tako što se vaspitavaju za demokratsko građanstvo ti neopredeljeni birači koji dolaze. I taj edukativni momenat mora da postoji, masovni populizam ne može da prođe. I mislim da mora da bude još jedna druga stvar prisutna sve vreme, a to je društvena solidarnost, taj koncept solidarnosti. Kod nas je to sve nekako izvrnuto. Ti imaš udruženje roditelja opskurno nastradalih vojnika u zadnje dve-tri godine, koji jadni tumaraju od institucije do institucije, kao što je onomad tumaralo ono Udruženje porodica nestalih i kidnapovanih s Kosova, dok na kraju krajeva nisu došli tamo gde treba i počeli da rade sa Natašom i sa Fondom, pa će nešto od svega toga možda da bude kako treba. Šta je sa onom dvojicom momaka iz Topčidera, šta je sa tim nemim, nezaštićenim svedocima saradnje države sa haškim optuženicima? Ja nekako sve mislim da oni kojima je stalo, a verujem da im je iskreno stalo, da se politički kontekst suđenja za ubistvo Đinđiću istera na čistac, moraju da shvate da je taj politički kontekst isti i kada je u pitanju afera Topčider i kada su u pitanju masovne grobnice u Batajnici. Mi moramo da te sve procese politički objedinimo i da ne insistiramo samo na tom jednom procesu, nego na svima zajedno, jer su im mehanizmi potpuno isti.

Dakle, moj utisak nedelje je to da ničiji utisak nedelje nije bilo to što smo mi ponovo klepljeni za nesaradnju sa Haškim tribunalom. Osim što je to primetila Ljiljana Smajlović u tom svom tekstu u Politici, Komandna tabla, gde kaže kao - Evropska unija, kada nam je ukinula pregovore, sada više nema čime da nas kažnjava i sada je ona direktno kriva što mi nismo isporučili Mladića. I ta tako potpuno savršeno zapakovana teza je prošla. To znači da Evropska unija nema pravo da štiti neki svoj set vrednosti i da reaguje na osnovu okolnosti i da mi ovde stalno treba da imamo neki VIP tretman u smislu negativaca. Pa ne vidim da treba, upravo zato će jednog momenta sve to da prestane da ih zanima, uzeće ono što im je trebalo, demontiraće Vinču, a ovde će da zatvore bravu, da privatizuju ono što još ima da se privatizuje, još tih par banaka ili NIS i kraj. Postoji taj momenat da je sve slabiji kvalitet doslednosti onoga što međunarodna zajednica javno propagira, a s druge strane počinje da se primećuje taj njihov neokolonijalni pristup. Sa treće strane, ovde vidim impuls jedne servilnosti, koji postoji čak i u progresivnijem delu društva i to me posebno deprimira.

Ako G17 plus stane na 30-40.000 potpisa za ukidanje radikala, mogu samo da zamislim kakvu će komediju, sprdnju i teatar apsurda radikali da naprave od toga. Ti već godinama imaš ovde, to i Đilas radi, kao idem na Tomu Nikolića i Vučića njihovim metodama, tipa - aha, a što si ti makao onaj stan od 180 kvadrata. Mislim stvarno, u tom spektru od ratnih zločina, izbacivanja Hrvata i drugih iz Srbije, širenja govora mržnje, do toga da je klepio 180 kvadrata, pa valjda imam preča posla od toga. I stalno se vraćaš na to - radikalskim metodama na radikalsku politiku. Mislim da to ne može tako i da mi ipak moramo da se u nekom vrednosnom smislu izdignemo i da sačuvamo pozicije sa kojih se borimo protiv njih. Jeste komplikovano, jeste zeznuto, jesu ti stešnjene ruke, kao i svim aktivistima za ljudska prava kada ti kažu - a kako sada reaguješ na terorizam i na fakat da je neko roknuo hiljade ljudi u Njujorku. E, tako je i sa borbom protiv radikalizma u Srbiji, ne možeš njihovim metodama.

Trenutno je glavni metod raskrinkavanje radikala - pa šta, vi ste u Kikindi ušli u neki dil sa hrvatskom firmom. Time se potpuno isto ponašaš kao radikal, optužuješ njega za isto delo za koje je on optužio tebe, a tražiš da se on zbog toga ukine. I mislim da je vrlo opasan taj termin 'ukidanje stranke', ne, ti samo tražiš da tužilac postupi, ako ima osnova za to da mu se uskrati rad, koji mu je bio legitimno garantovan. Pa kao, nema veze, radikali će da se preregistruju. Neka se preregistruju, nek' gube vreme, nek' gube logistiku, nek' gube izvore finansiranja, i to je nešto. Ta zamena teza - samo ćemo im napraviti marketing nije dobra. Nije dobar pristup da ti njih gnječiš nečim mekanim i tupim, nego bajo, ako bi mogli da ih klepimo nečim oštrim i suštinskim, mislim da bi to bila jedna od stvari u kojoj bismo čak mogli jedan talas pomoći od međunarodne zajednice da dobijemo. A pro po, da se sada i raspišu izbori, ko bi s čim išao na te izbore. Šta - idemo u Evropsku uniju, neće nas, imaju ljudi probleme, imaju zastoj. Idemo u NATO - još manje šanse, jebi ga, bez Mladića. I šta ti ostaje? Šta ti ostaje? Ostaje ti opet možda eventualno da se zalažeš da ti neko liberalizuje i olakša vizni režim, do jednog divnog dana kada ćeš biti na beloj šengenskoj listi, koju više niko ni ne spominje u toj međunarodnoj zajednici, to je davno zaboravljeno kao opcija.

I sad ti razmišljaš da li bi progresivna Srbija, moderna Srbija mogla da se svede na tako malo da kaže - krećem u predizbornu kampanju sa idejom da se izborim za belu šengensku listu, da uvedem opšti antidiskriminacioni zakon i još dve ili tri sistemske stvari i da to bude dovoljno. Svi bi rekli - vidi kako su ovi skromni, šta je ovo, kakvo je ovo podbacivanje. Ali ni to, bre, neće moći da se ostvari. A ako imaš sve veća očekivanja, onda ti je situacija kao 1914. u Rusiji, vlast se valjala po ulici i onda je došla šaka jada komunista, koja je to povezala i napravila od toga nešto. Bukvalno tako, a ova naša vlastozicija samo igra na sigurno. Tu imam sistemski problem - zašto sadašnji LDP nije došao u GSS, pa da nismo izgubili godinu i po dana praveći neke stvari paralelno, upravo zato što nas je jako malo, malo je resursa. Sada im stvarno svim srcem želim da pored isterivanja istorijskih nepravdi tipa - šta je Marku Nikeziću uradio Dobrica Ćosić, LDP uspe da mobilišu jedan idući sloj ljudi koji će upoznati procese pregovaranja i sve ostale mehanizme ulaska u EU, da bi se već sada nametnuli kao legitimni sagovornici za to.

Na kraju krajeva, Čeda jeste bio 2003. godine potpredsednik vlade za evropske integracije, znači po difoltu bi oni trebalo da imaju mnogo više interesovanja za Evropu, ako su toliko bistri da u hodu uče sve što se dešavalo 70-ih i 80-ih. E onda, bajo, kad si toliko jak i moćan i ideš do svih tih mesta po Srbiji da otvaraš lokalne odbore, u kolima čitaj šta se dešava u Evropskoj komisiji, kako to sve funkcioniše, gde su formalno zastali pregovori, komuniciraj s ljudima koji na tome rade na dnevnoj osnovi, je to nema ko drugi da radi.

Neko mi je nedavno rekao da pošte, domovi zdravlja, škole, da sve to još uvek funkcioniše zato što mi spolja mislimo da to funkcioniše i tako tome pristupamo i da su to u stvari sve Potemkinova sela. Ti u principu ovde zaista i nemaš institucije, to su sve zabrinjavajuće okolnosti, i mislim da bi u tom smislu politički zaista trebalo povezati i aferu Topčider i suđenje u Zvorniku i suđenja za ubistvo 48 članova albanske porodice, da i njih staviš u isti kontekst. To je obračun jedne države protiv države u nastajanju i tu niko nikog ne poziva na odgovornost. Boreći se individualno, dokazujući da sam bio u Šilerovoj 6, a ne 7 puta ili dokazujući da sam video nekoga u Centralnom zatvoru 5, a ne 6 puta, hiper produkcijom privatnih tužbi protiv kojekakvih čuvara zatvora, novinara i slično - mi se u stvari samo rasplinjavamo i igramo tačno onako kako hoće ekipa koja želi da taj proces razvodnji i kriminalizuje Đinđićevo okruženje. Potpuno im idemo na vodu. Da li zato što je količina resursa mala, da li zato što je umor u pitanju, ne znam.

Ali postoji jedna pozitivna priča u svemu tome, koja mi se sad javila. Okej, imam nebaždarenu reakciju dela civilnog sektora sa tom famom ođednom o Đinđiću, gde ga treba staviti i slično, ali postoji jedan pozitivni trend u celoj toj priči. Ti imaš ljude koji su dve-tri-četiri godine non-stop na nišanu. I ja bih se možda slomila jednog momenta, pa bih rekla - e, za neke stvari je bio Đinđić kriv, pitaj njega. Ali nikad to nisam od njih čula, to je ono što ih u mojim očima pravi sve većim i većim. To što su se setili Srebrenice 2005-e mi je diskutabilno, stvarno mi je diskutabilno i to je moj, otvoreno rečeno, sukob s njima ili je moj mali znak pitanja - da li bi se setili Srebrenice da nisu to našli kao poslednju nišu za homogenizaciju. Ostaje mi to kao dilema, ali ovo što se pojavljuje kao novi trend - potpuno pohvaljujem. Niko od njih nije svalio odgovornost na pokojnog premijera da bi odbranio sebe. Uz to, ja od njih očekujem da dodaju nešto drugo, da to stave u širi kontekst, da ne bude da smo mi grupa koja je formirana spolja, prisilno, zato što nas pritiskaju. Još nisam videla idući korak kod tog objedinjenog G8, LDP, GSS, SDU-a, whatever da smo, da postoji kohezivni faktor unutar toga - šta sad sa ovom količinom činjenica oko kojih smo se složili, kako dalje. Mislim da i dalje igramo po njihovim notama.

Evo, ja sad sebe pitam, da li je korisnije da sedim i pišem nešto u vezi sa liberalizacijom viznog režima i da tražim argumente za i protiv ili da poludim od ovog Dragoslava Mihajlovića koji je čist fašizam - ne valjaju mu Srbi prekodrinski, ne valjaju mu izbeglice... Pa čekaj, bre, te izbeglice su došle kao posledica vaše jebene politike iz Akademije, nisu došli dragovoljno ovde, šta to sad znači -  oni su ti krivi. I sad prosto, nervira te, naravno da te nervira i naravno da bi skočio i bacao kiselinu u oči... Ima hiljadu provokacija, non-stop imaš nagazne mine, ali samo je pitanje da li ću da potrošim ovu količinu resursa koju imam na to ili na nešto sistemskije.

Ja se sad stvarno plašim toga da će radikali, hteli-ne hteli, da dođu na vlast. Mislim da će sad to da se desi, da ćemo ih u stvari mi uterati u vlast time što ćemo biti pasivni, što će izlaznost biti mala, što ćemo biti rezignirani izdajom reformskih opcija, što će nas zeznuti međunarodna zajednica, koja će ponovo reći da treba demokratska Srbija da podrazumeva i DSS i Velju Ilića i ove feudalce, Palmu i ekipu. I mislim da treba da napravimo ustanak protiv međunarodne zajednice, ne baš kao Albin Kurti, ali da kažemo - čekaj bre, stani malo, neću više da mi se demokratskim blokom zove DSS i ostali. Ako G17 hoće da ide u borbu protiv radikala, molim lepo, neka raskine sa Veljom Ilićem, a ne - e, samo da privatizujem još tri banke i da završim sa NIS-om, odmah ću, do tad ti Ivana plači pred kamerama. Mislim, ne može i jare i pare. I kada me pitaš šta bih najviše volela da se desi u nekom narednom periodu, volela bih da Građanski savez ima, bre čoveče, beogradski odbor. Mi nemamo beogradski odbor, kako to, to mi je nekako zastrašujuće. A s druge strane, raspada se G17, raspada se PSS, da li sad treba kupiti te kadrove ili ne treba - tu imam šizofrenu poziciju. Ja mislim da ne treba i mislim da se to propiranje pokazalo kao potpuno neuspešno i da sada stvarno treba napraviti pobunu protiv tog masovnog mejnstriminga, kojeg nam međunarodna zajednica radi.

Druga stvar koju mi treba da radimo je da stalno pozicioniramo, baždarimo Borisa Tadića i Demokratsku stranku. Mislim da bi mi stalno morali da podsećamo Borisa Tadića na stranku u socijalističkoj internacionali, za koju bi odgovor na pitanje kvota ili abortusa ili monarhije morao da se podrazumeva. Samim tim što ti je stranka u socijalističkoj internacionali, ti bi morao da imaš stvarno jasan stav oko nekih vrednosnih stvari. Ne mogu ja sad da kažem - e, Boris je super, on je odmah priznao Crnu Goru i da ga uporedim sa Koštunicom. Neću da diskvalifikujem DS time što samo poredim da li su nešto uradili bolje od DSS-a i radikala. I u tom smislu mislim da nemam prostor da kritikujem non-stop DS, nego stalno moram da tražim i nešto dobro u njima. S druge strane, koga oni imaju za privredu, to je sve Miroslav Prokopijević nabrojao, koga imaju za vanjske odnose, koga imaju za ustavna pitanja, pogledaj na šta mu liče oni savetnici za Kosovo, sve sam zombi do zombija. Ta savetnička ekipa ili istrčava na onoj raskrsnici i domunđava se telefonom ili je u Maderi. Nekako ja ne zamišljam kabinet predsednika tako - jurnjava sa pravljenjem tih paradržavnih institucija. Jebali smo majku Đinđiću i ekipi što su uvodili nekakve agencije državne, ali ova narodna kancelarija, to mi tako populistički deluje, ono kao skrajanje budžeta.

Tako da sam za DSS sigurna da treba zamoliti međunarodnu zajednicu da prestane da nas gura u isti koš sa njima i da po mogućstvu prestane da ih zove delom demokratskog bloka. To što oni imaju svoje probleme, pa moraju u demokratiju i borbu sa terorizmom da strpaju i ilegalne prelete CIA preko Evrope i samoubistva ljudi u Guantanamu, to je druga stvar. Mislim, ako možemo da se zaštitimo od toga, što da ne. Nisam baš kao tata od Borisa Tadića - jedva čekam da umre Amerika, daleko bilo, ali vidiš neke negativne trendove, vidiš da se ljudi koprcaju i pokušavaju da se vade iz toga. Ali dok se oni međusobno raščiste oko toga, mi bi mogli da kažemo da DSS nije demokratski blok i da povučemo tu crtu. Mene je tu Nataša Mićić super poklopila, ja je pitam zašto GSS ne radi za Topčider ovo ili ono, a ona mi kaže - a ko te sprečava. I potpuno je u pravu. Sad sam pobrojala čega sve nema u Demokratskoj stranci, pa jel' ima negde drugde, imam li koga boljeg - nemam. Svako ima pravo na neku krizu, ja se nadam da će se naći mesto za Zorana Živkovića, drago mi je što se vratila Goca Čomić. Znači da su oni negde prećutno shvatili da ono što im je kadrirao DSS ne valja. Hajde što su to dopustili bez ikakvih jasnih argumenata, nego nisu to čak ni keširali. Nisu postali veći Koštunica od Koštunice, ništa, potpuno kao evnusi, kastrirao si ih i sad šta, to je zabrinjavajuće.

Ali s druge strane, vidim i Lučić iz CeSID-a priča da oni jedini imaju taj neki interesantan koalicioni kapacitet. Koga god pomeneš - aha, G17, može i DS, kome god kažeš LDP, može i DS i da se to stalno tu vrti. I to je činjenica, on možda nema jasne poruke, ali onda možeš da ga isteruješ na čistac, moraš stalno da ga isteruješ na čistac i da tražiš da svojim političkim delovanjem i pozicioniranjem bude tamo gde bi trebalo da bude.