Ispiti - da li su stvarno mera znanja?

Prošlo je već poprilično vremena otkad sam diplomirala na Beogradskom univerzitetu. Sećam se ispita kao trenutaka nervoze, treme, pa i straha, borbe da u petnaestak minuta vremena, koliko ispitivač može da mi posveti jer nas je, uglavnom, bilo puno, uspem da artikulišem ono što je važno i na način koji će privući pažnju onoga ko sluša. Posle toga, osećanje olakšanja, prazne glave i obavezno čašćavanje nečim do čega mi je stalo. I, par puta, osećanje da su i pitanja i ispit bili besmisleni.

Od ove godine i ja ispitujem studente. Pre prvog termina uhvatila me nervoza uporediva sa onom koju sam imala kao student – kako će ispit izgledati? Da li ću uspeti da prepoznam razliku između sedmice i osmice? Da li da pitam sva pitanja ili da izbacim neka koja mislim da nisu bitna? Džabe sam se, međutim, trudila – od njih osamdeset prijavljenih došlo je dvoje, i to da odlože ispit. Kao ruska spoljna politika, uvek im treba bar još nedelju dana. Tek iz trećeg pokušaja uspela sam da ispitam nekolicinu, što možda i nije bilo loše jer je potpuno ubilo svaku tremu koju sam imala.  Sa tim mršavim ispitivačkim iskustvom, evo me na prijemnom ispitu. Masa studenata. Neki sa roditeljima – čini mi se da toga nije bilo ranije... Popunjavaju test, povremeno se muvaju, traže pomoć od kolega, nesvesni činjenice kako se to dobro vidi. Neizbežni biseri na koje naizlazimo pregledajući (pismo u starom Egiptu – glagoljica, a «kultura» sa područja Balkana iz perioda neolita – kukuruz!). Sve u svemu, sadržajno za prvi ispitni rok.

Sa manje straha i nervoze od toga kakav ću ispitivač biti razmišljam, sve više, o tome kakav je danas smisao tih ispita i, uopšte, kakvo znanje dajemo na fakultetima, kao i o tome koliko su promene potrebne u obrazovanju. Pre svega promene koje će «učenje» prevesti iz pukog memorisanja u razmišljanje o činjenicama i informacijama koje studentima dajemo. I zašto samo «dajemo»? Valjda treba i da ih učimo da sami dolaze do podataka koji su im potrebni, da budu radoznali, upoređuju izvore, a da naš najvažniji doprinos bude da ih učimo kako da barataju tim informacijama, prave od njih argumente, prezentuju ih i brane? Tek kada učenje postane nalik tako nečem, onda će i ispiti, kao mera znanja, imati više smisla. Kao studentu, bilo mi je krivo kada vidim da neki profesor okrene glavu na očigledno studentsko muvanje i prepisivanje. A danas bih malo šta imala da prigovorim objašnjenju koje je jedan profesor za takvo ponašanje dao - ako budete radili u ovoj oblasti, i ovo što sam vas naučio biće vam malo, a ako ne budete – zaboravićete i to malo...

Sve u svemu, dok je učenje ovakvo i ispiti teško mogu da pokažu pravu meru znanja i sposobnosti da se to znanje «proveri» i koristi kasnije u životu. A to bi, valjda, trebalo da bude suština i smisao obrazovanja. Nadam se da nas promene vode u tom pravcu. A do tada, nadam se da neću biti od onih ženskih ispitivača za koje su moje drugarice sa studija govorile – nemoj da pereš kosu, mrzi dobre ribe...