"Verujem u Boga, što ima svoj pravac, ja sam Srbin, ja sam pravoslavac." To je refren pesme koju su neka deca pevala na nekakvom takmičenju crkvenih školskih horova, letos u Crnoj Gori.

Jedina veća sramota koju bih mogao da zamislim za svoju decu, od one da budu poslanici, jeste da budu akademici. Svečano izjavljujem, na zgražanje svih podobnih i nepodobnih, jer ovi potonji će u samom stavljanju u kontekst mogućeg zgražanja da se zgroze, radije bih prihvatio da mi ćerka bude lesbo, a sin gay, nego poslanik i akademkinja (apropos, ima li i jedne ženske osobe u statusu članice SANU?). Ako baš zabrazde u akademiju ili skupštinu, voleću ih, podržavati, ali ih se intimno stideti, nek se zna na vreme. Šta ću, priznajem, kriv sam, jer roditelj se deteom ponositi ima

Ne zezam se, keve mi. Gomila je razloga - pre svega, sad sam siguran da smo prošli onu muku od preko 30 danonoćno bar za do iduće godine (i kad prebaci 30, a 'oće svakako, bar će noći biti lepe). Drugi razlog je što mi je mnogo lakše da radim - kad je ono lepo vreme, uvek me uhvate neki pundravci i želim da zujuim, a ne mogu. Ovako, lepo radiš svoj posao i ništa ti ne smeta.

Kada me iznervira primitivizam, osionost, glupost, lenjost, sebičnost, dripaštvo i, uopšte, sve te lepe osobine čijem ispoljavanju često prisustvujem, nekako mi odmah padne na pamet - eto, takvi smo mi.

Na hotelu Slavija, celom visinom, okačene 2 kutije nekog, lepo se vidi, baš skroz odvratnog čipsa, na onoj novoj Slaviji, neke žvake. Okolne fasade namalane Vajfertom, nekom bankom, šta li, u daljini se nazire zidina sa Ivkovom slavom, na Trgu neke slušalice zakačene preko kućice na autobuskoj, baloni nakačeni na reklamni stub, ceo jedan segment Staklenca prekriven Tuborgom, pola pročelja Narodnog pozorišta prekriveno nekakvim čaršavom sa imenom neke banke koje je šatro prijatelj Narodnog - jest, kao, nije im dala pare zbog reklame, društvenmog uticaja, ciljne grupe i koječega, nego što su ortaci!

Nekako, makar je taj Sunčev sistem delovao kao stabilna stvar na razumno dugačak rok (ajd da se ne brinemo previše šta će biti kada Sunce potroši svoju energiju) kad eto ti!

Ginter Gras je dobar pisac. Peter Handke je dobar pisac. Dobrica Ćosić je...

biciklom na lovcen

Samo koji mesec pre 45-og rođendana, sa 15-ak kila viška, posle skoro tri decenije života bliskog kafanskom, sa preko 20 hiljada pakli najjačih cigareta koje sam nalazio na tržištu u plućima i krvnim sudovima (dve godine i tri ipo meseca bez ijedne nije moglo izbrisati sve to), uz potpunu fizički neaktivnost od 1976. do 2002. godine, popeo sam se biciklom iz Kotora na vrh Lovćena.

Naravno da ih je na tone. Ali jutros me je baš iznerviralo što u novinama pišu o 11 izvođača na sinoćnjem koncertu japanskih bubnjarki i bubnjara, jer je tako bilo navedeno u najavama. Ja sam izbrojao 12 ljudi na sceni. Istina, jedan je uglavnom duvao u neki bambus.

Po ovoj vrućini, komišija u četrdesetim koji u zgradi drži takozvani »MiniMarket«, odlučnim, čvrstim, ali ne prebrzim korakom prati visokog muškaca od šezdesetak godina, koji, čim to shvata, okleva, zastaje, i vraća se polako nazad. Pruža gazdi MiniMarketa dvolitru hladnog piva.

Ne krijem da o fudbalu malo znam i da me još manje interesuje. Pa sam se začudio zašto je sinoć, kada smo igrali sa Obalom Slonovače grad bio pust kao da igramo finale svetskog prvenstva?

Koliko god voleo kafane, nikad nisam bio od onih koji su smatrali da treba da kukaju nad Šumatovem i Lipom. Uostalom, svartim i sam u Pizza Hut, mislim da su restorančići sa italo-srbijenskom kuhinjom super, da je lepo što ima raznih salatica i đakonija svakojakih... No, uvek sam mislio da se nove kafane, restorani i kafići skladno nadgrađuju na postojeću kafansku infrastrukturu. Onda je krenulo dalje - Arilje, Grmeč... Zora je ozbiljno zabolela, i, kad tad, morali su stići i do konačnog zločina, Manježa.

Više, na svu sreću, već duže vreme ne moram posla radi da stalno čitam sve novine. Pa se zapanjim kad pogledam neke. Poslovični Kurir i Press svi znamo kakvi su, ali se Večernje novosti, koje nemaju otvorene prostakluke, stalno provlače bez komentara, iako su zaista fenomen za sebe.

pomračenjePrilikom nedavnog pomračenja Sunca, mnogi svetski mediji su iz Beograda preneli prikazanu fotku. Sticajem okolnosti našao sam se u mail diskusiji u kojoj su svi učesnici osuli drvlje i kamenje na autora fotografije, iz perspektive uništavanja image-a Srbije, pothranjivanja predrasuda i sličnih antiBeogradJeSvet posledica.

Sa druge strane, fotografija je odlična, i nipošto fotograf nije kriv što je lik baš takav kakav je.

Ovo blogovanje prava je zabava, od one lagane, opuštajuće vrste, kao kada dok gledaš neki lagan film znaš u glavnim crtama šta će dalje biti, al' ipak te zanima kako je priča ispričana. Takve su reakcije na moj prethodni tekstić - uopšteno očekivane, ali u detalju zabavne. Obzirom da mi se čini da otvaraju neka interesantna pitanja, pominjem ih ovde, a ne u komentaru koji bi se, bojim se, izgubio negde u grupici onih koji su u diskusiju ušli.