Off-Palić 5: SU! Simpatični luzerski šarm

Pionir 10Jedan moj srednjoškolski drugar je govorio: "Dok god ti pesak krcka među zubima, znaš da si u Subotici."

Naravno, mislio je na jedinstveni šmek života na teritoriji Subotičke peščare, ali i na nepobedivi magnet grada koji ti ne dozvoljava da ga lako napustiš, ili da se otrgneš njegovom uticaju, želeo to ili ne.

Završno veče festivala na pozornici sa pratećim programom zvanim Mladi autori Evrope bilo je posvećeno varoši-domaćinu u velikom stilu.

Prvo smo počašćeni premijerom devedesetpetominutnog dokumentarca Nevidljiva nacija (2006) Darka Kovačevića, prvim zvaničnim i iscrpnim video dokumentom istorije alternativne muzike i kulture ovog grada.

Ako vas zanima, više ne morate da kopate, sve vam se nalazi na jednom mestu. Kako je počelo i kada, kako je izgledalo svirati i biti pank u SFRJ (osuda okoline, zabrane koncerata i dovijanja), uticaj festivala Omladina, otkud uopšte želja za različitošću kod mladih ljudi spremnih da mućnu svojom glavom, i, možda najključnije od svega, zbog čega se nikada nije formirao globalni identitet scene, koji su imali svi drugi veći centri bivše nam države.

Kada proživite pionirske napore prvih subotičkih pank grupa iz ranih osamdesetih (imenâ kao što su Nade iz inkubatora, Debili u prolazu, Proces, Marseljeza, Vrisak Hirošime), ili relativno plodan period devedesetih (kada su bendovi kao Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks, Savlador Frik i Sherbet Underground nudili svoju verziju najboljih zapadnjačkih popkulturnih tekovina), ili obećavajući predstavnici novog milenijuma (sa savremenim žanrovskim i multižanrovskim pristupom kod grupa kao što su Neverhood, Ana Never i Lea's Friend, koje kao da već sada znaju da se bore protiv istog usuda - "simpatični luzerski šarm" - sa kojim su morali da se nose njihovi prethodnici... e, tada ne možete da se otrgnete utisku da je sila gravitacije nekim čudom snažnija u provinciji, ma koliko napredna želela da bude, nego u prestonici.

Nije izolovan slučaj. Slično su prošle, nažalost, i druge lokalne scene, kao što su stripovska ili filmska. Verujte mi na reč.

Iako često duhovit, zbog načina na koji je snimljen i montiran, ili samih ispovesti svedoka, ovo je u suštini jedan depresivan film. Čuo sam da je bilo onih koji su pustili suzu, a i sâm sam bio blizu te vrste osećanja.

Da ironija bude veća, sinoć je bilo veče kada je oprema kiksala ne jednom već tri puta, pred sâm kraj filma, i dvaput tokom koncerta, iako se ništa slično nije desilo nijednog prethodnog dana, kada su se emitovali filmovi iz cele Evrope, a na stejdžu svirali Rusi, džezeri i razne varijante roka. SUsud.

Zbog svega, Pionir 10 je bio savršen izbor za grupu koja će se na film nadovezati živom svirkom: sačinjena od veterana, poluveterana i mladih snaga, inspirisana podjednako Novim talasom (domaćim i stranim), kao i alternativnim gitarskim zvukom, pružila nam je dobru zabavu; slušao sam je u društvu prijatelja, poznanika i neznanaca, bukvalno svih generacija, i jednog gosta iz Beograda, "čoveka koji je (dvaput) spasao bend raspada".

Grupa emituje specifičnu mešavinu melanholije i pasivnog besa, osećaj koji može da nastane samo tamo gde su ljudi (uglavnom) spori, gde je sve ravno i bez pomoći bensedina, gde, iako to možda više i ne primećujemo, pesak još krcka među zubima.

Taj osećaj ima ime, čak i ako ne možete odmah da ga se setite.

Pop. Depresija.

Ali... na kraju krajeva, nije ni važno šta to Pionir 10 tačno svira, jer bend zvuči dobro. U svom žanru zvuči svetski, ili, ako baš hoćete, evropski. Ne zaslužuje naslednu mračnu sudbinu. Pu-pu, nogu slomili.

Do viđenja. Bilo je lepo.