Zagrevanje za Ostrvo: reminescencija

Put kojim se ređe ide: ulaz na SzigetPoslednji put sam bio na festivalu po imenu Sziget od 14. do 21. avgusta 1997.

Izdržali smo punu nedelju, po dvanaest aktivnih sati dnevno, uz pomoć galskog enerdži-koktela "točeno pivo/unikum/prašina".

Šta se u međuvremenu izmenilo? Nestao je prefiks "pepsi" iz zvaničnog imena festivala, iskorenjena je prašina, a ako želite da se klatite, morate vizu da tražite (kako sam došao do svoje zaslužuje poseban napis).

Iako ne sumnjam da će pružiti dovoljno materijala za bogat izveštaj, ove godine idem na jedan penzionerski dan. Što kaže crtać, nekad sam bio strašan dasa, a sada sam samo mlakonja.

Pre devet godina, moj domaćin-starosedelac, inače Subotičanin, ispostavio se kao savršeni kompanjon za tu vrstu hedonističkog maratona. Kada sam u prvih petnaest minuta boravka u krugu festivala prošetao par metara da ubacim ispražnjenu plastičnu čašu u kontejner, po njegovom unezverenom skeniranju koliko je prisutnih registrovalo moj ispad shvatio sam da nešto nije u redu. "Nemoj da sam te video da to radiš", rekao mi je. "'Oćeš da te ubiju?" Istog časa kada ih isprazne, svi oko mene bacali bi čaše gde stignu. Uigrani čistači svako jutro volšebno su resetovali eksterijer na dan nulti.

Imao sam sreću da se nađem u društvu pet devojaka željnih da vide premijernog hedlajnera iz najbolje pozicije, koje su se poslužile neobičnom taktikom da to postignu: skinule su se u grudnjake i provukle nas za sobom kroz masu koja nije pružila otpor. Retrospektivni set čoveka po imenu David Bowie gledao sam tako iz prvog reda.

Zato smo zbog odličnog odziva regionalne bajkerske zajednice Motorhead gledali iz poslednjeg, ali je njihovih obaveznih 120 dcb i tamo poradilo na našoj srčanoj aritmiji. Lemmy se vešto odbranio basom od ludaka koji ga je na pola koncerta zaskočio na bini.

Gangsterski elegantni Faith No More već su zvučali kao pred raspadom, a Mike Patton je ispoljavao samo strogo kontrolisano ludilo. Uživali smo u samurajskim pozama Rollins Band-a, njihovim uniformnim bosim stopalima i dobrom pogledu na fascinantan znojoskok Henry-bacsija.

Jedini dan kada smo požurili na mesto zločina po suncu bilo je da uhvatimo belgijski dEUS u top formi: oduševila nas je besprekorna izvedba "Fell off the Floor, Man" i "Theme From Turnpike", ali je nastup krunisala "Sam Packinpah's Daughter", koju su najavili za naredni album, ali koju nisam čuo u studijskoj verziji do danas jer je izdata na singlu.

Poslednji nastup na mejn stejdžu inspirisao nas je na sklapanje niza teorija zavera, od toga kako je skončao Kurt i ko ga je "ubio", do toga ko je stvarno pisao pesme sijetlskog benda: Foo Fighters su u tom trenutku zvučali kao da su do lakta zavukli ruku u vreću malih pop bisera koji su proslavili Nirvanu.

Na svakom festivalu moraš da imaš bazu: naša je bila alternativni stejdž u šumarku kojim je suvereno vladao Marko Brecelj. Od lokalnih bendova, najviše nas je dojmio Masfel brutalno preciznim, gotovo primusovskim fanki-džezom. Ismejao sam koncept letnjeg bioskopa u krugu festivala - ko još želi da gleda filmove na takvom mestu? - dok nisam naučio da posle ponoći baterije puniš izvaljen na travi pred ogromnim platnom.

Videli smo svašta, svako nam je bio dobar drug (dobro, osim inače dobronamernih grebatora):

na uobičajenoj fudbalskoj fešti kolektiva Chumbawamba, tetkicu u kolicima kojoj je pratilac u ruke tutnuo pivo na slamku i cigaretu u muštikli;

svuda po festivalu, upadljivog "čudaka" koji je pričao u improvizovani mobilni, plastičnu čašu u koju je utaknuta grančica... da bismo kasnije sreli još jednog, u istoj pozi, samo sa daščicom (drugi model), i shvatili da su njih dvojica u kontaktu;

na poljani pored glavne bine, seks uživo uz zdušno navijanje mase.

Samo smo jednom svratili do centra Pešte, da uberem tanak ulov od par naslova Alana Mura iz tadašanje čisto superherojske faze, u stripari koje više nema. Usput smo svuda sretali grupice koje se međusobno prepoznaju po crvenoj traci oko ručnog zgloba, za koju sam sve vreme strahovao da ću je slučajno oštetiti i tako sebe proterati iz Raja.

Kada su umornog ponedeljka prašnjavi kauboji ujahali nazad u svoj grad, bilo mi je žao da se odmah rešim unikatne nedeljne propusnice, ali ne bih mogao sve i da sam hteo - za to je bila neophodna asistencija alatki poput makaza i noža.

Ne skidaju se lako okovi zabave.

(hvala I.Š. na podsećanju)