Frak!

"So say we all!"Među novim hidbridnim sojem televizijskih serija koje pružaju više zadovoljstva nego većina današnje filmske produkcije (nisam verovao da ću ovo ikada izjaviti), jedna od realističnijih i surovijih je naučnofantastična.

I to upravo iz famozne podvrste "pucačina u svemiru". Ovih dana više ništa nije jednostavno.

Njeno ime je Battlestar Galactica. Nije nekadašnji istoimeni televizijski odgovor na Ratove zvezda koga se neki od nas još sećaju, već njen promišljeni apdejt. Samo kakav.

Nisam veliki ljubitelj ortodoksnih svemirskih opera (pogotovo ne svemirskih sapunskih opera), ali ovo je nešto drugo. U novoj verziji serije, kosmos je mračno, teskobno mesto.

Projekat je začet kao čedo kanala Sci-Fi, u formi jednokratne četvorodelne mini-serije, ali je nezapamćeni uspeh kod publike i kritike ubrzano izrodio skraćenu prvu i kompletnu drugu sezonu. Sve tri pomeraju granice obaveznog šokantnog finala i prodrmavanja statusa kvo.

Osnovna premisa je slična originalu: mašine se okreću protiv svojih tvoraca, samo što ovaj put to čine simultanom kombinacijom najvećih noćnih mora iz domena vanzemaljske opsade - nuklearnog napada, kopnene invazije i kompjuterskog virusa.

Mrski dušmani i dalje su tzv. Cajlonci, koji su u međuvremenu nešto mnogo uznapredovali, tako da pored limenih postoje i humanoidni modeli u više identičnih klonova. Teško je prokljuviti njihove prave motive, jer nadmudrivanje sa njima podseća na šah sa kompjuterom "podmazanim" svim mastima. Kada se umešaju među ljude, gotovo ih je nemoguće raspoznati. Ništa bez paranoje, retke autentične tekovine poznog dvadesetog veka.

Što dovodi do filozofske dileme: ako hoda kao patka, "glasa se" kao patka, znoji se, krvari i oseća kao patka - ne sanja valjda električne patke - a što ne bi bila patka? Šifra Blade Runner.

Centralna ličnost je Edvard Džejms Olmos ("Gaf" iz kultnog filma Ridlija Skota) u ulozi komandanta Adame, zapovednika naslovne krstarice, relikvije koju u trenutku cajlonskog napada na Dvanaest kolonija pakuju za muzej; pošteđena je prvog talasa razaranja samo zato što nije bila umrežena u sistem, dajući autorima alibi za jedinstveni "analogni" vizuelni šmek - kabaste kompjutere, vojne poljske telefone, zlokobne staromodne uniforme koje više podsećaju na Prvi svetski rat nego na šarene trikoe proslavljenih SF serija, i, pogotovo, vazdušne (pardon, svemirske) bitke, dogfajtove jedan-na-jedan kakve još niste videli, praćene tribalnim bubnjevima kakve još niste čuli.

Pedesetak hiljada preživelih na krstarici i u pridruženoj joj građanskoj floti bori se za goli život i opstanak čovečanstva u potrazi za obećanom zemljom po imenu Zemlja. Autore, na čelu sa scenarističkim veteranom Ronaldom Murom, najviše zanima moralno sivilo rata, ideološki sukob vojnog i civilnog sektora, i odnos prema "ljudskom" licu neprijatelja, ali u okviru zasebne epizode stižu da obrade i još po jedan nesrodni žanr. Pa čak i besramno nameštanje demokratskih izbora.

A gde je visoka politika, tu su mistika i religijska pitanja. Najveća perverzija je mnogoboštvo ljudskih junaka (čest povik: "My Gods!"), suprotstavljeno verovanju mašina u jedinog pravog Boga. Pogrdni izraz koji strašno vređa androidne verzije Cajlonaca, "toster", zadire direktno u problematiku rasne netrpeljivosti.

Uopšte, "događaji iz života" kao da su stigli pravo iz HBO-ove kuhinje, dok složeni zapleti uvek proizlaze iz dramskog konflikta među likovima u tumačenju "najbolje glumačke trupe na televiziji" (S. King).

Vi koji se sećate dvojice letačkih asova iz prve serije, Apoloa i Starbaka, nećete pogoditi šta je još novo: Starbak je ovde, naime, lepšeg - ali ne i slabijeg - pola; jedna u nizu upečatljivih žena u kosmosu. (Komični protest tvrdokornih obožavalaca originalne Svemirske krstarice bio je: "The character is named 'starbuck' - not 'stardoe'!"; zamisliti izrečeno glasom vlasnika striparnice iz Simpsonovih.)

Na dosadašnje trideset i tri epizode (plus uvodne četiri iz minija) zapalo je svega nekoliko tapkanja u mestu, među kojima i moje omiljeno - "Scar". Svaka špica oplemenjena je sa dva simpatična trika: vešto izmontiranim tizerom onoga što ćete upravo gledati, koji, umesto da kvari, osvežava gledalačko iskustvo; i brojačem preživelih, koji se obnavlja između epizoda (češće pada, nego što raste). Serija se razlikuje od većine iz žanra i po tome što se u njoj puno seksa i lako gine.

A da se ti famozni SF serijali, ma koliko dobri bili, po pravilu ne shvataju ozbiljno (kako u tuđini, tako i kod nas) ilustruje tužna činjenica da ove godine Galaktika (kao i Lost, slično kompleksne sadržine) nije ni nominovana za nagradu Emi. Nagovešteno je da će domaće gledalište uskoro imati priliku da uz minimum napora ispravi kosmičku nepravdu.

I, na kraju, u čemu je štos sa naslovom teksta?

Ništa posebno, samo udarna vulgarnost u svetu Galaktike, koja nije nastala toliko iz potrebe za cenzurom koliko kao posveta (mnogo blažem) uskliku iz predloška. Likovi je upotrebljavaju kočijaški neštedimice, u svim inkarnacijama ozloglašene četvoroslovne engleske psovke na "F". Postala je kulturološki fenomen za sebe.

Primer? "Frak me, dobre li frakkin' serije."