20 godina kasnije

blackboard jungleMeđu ubedljivije uvode u dobru priču spada onaj kada glavni junak prekrši prećutno ili konkretno obećanje samom sebi da se nikad neće vratit' u svoj rodni grad.

Pošto odlazim prilično redovno, imun sam na pojavu. Ali, ovaj poslednji put je bio poseban: imao sam precizno ugovoren sastanak sa prošlošću.

Jedan "osmi be" osnovne škole iz subotičkog predgrađa slavio je dvadesetogodišnjicu male mature.

Nijednog trenutka nisam pomislio da ne odem: ne smatram se "boljim" od drugih, većinu školskih drugova nisam video od tada, a umnogome sam baš zbog njih ispao onakav kakav sam danas. For better or worse, što kažu. Susret sam iščekivao sa mešavinom zebnje i ushićenja, a daleko od toga da sam bio usamljen u tom osećanju.

Onomad bejah retki srećnik koji stanuje bezobrazno blizu škole (iz dvorišta roditeljskog doma vidi se fiskulturna sala), i, dok su mi drugi aktivno zavideli na privilegiji, ja sam je doživljavao kao hendikep. Nije mi se jednom desilo da otpratim drugara koji stanjuje dalje od mene samo da bismo pričali od škole do kuće. Protivno logici, na časove sam stizao među prvima, jer, koliko god da sam odugovlačio polazak, uvek bih stizao rano. Eto, toliko je blizu.

Ako ništa drugo, u međuvremenu sam naučio da bolje procenjujem vreme. Pre dve subote pošao sam do bivše škole u pet do... i svi su me već čekali. Dvadeset od dvadeset sedam, pristojan odziv. Uz nekoliko zanemarljivih zapinjanja, međusobno prepoznavanje prošlo je glatko i bezbolno (ćelavljenje i višak kilograma ne bole). Dok smo u dvorištu čekali da uđemo u građevinu koja je ostala jezivo ista, brzo se ispostavilo da se sudbina okrutno poigrala sa nekadašnjim malobrojnim i konstantno šikaniranim maloletnim pušačima - postali su deo komotne većine.

Sve ove godine odeljenje sam pamtio kao nepopravljive brbljivce i galamdžije, što je na imitaciji časa potvrdila razrednica rekavši nam da smo "po uspehu uvek bili među boljima, a po disciplini ubedljivo najgori". Jedva smo je čuli od buke koju smo pravili. Uhvativši pogledom učionicu u solidan kadar, shvatio sam da smo bez po' muke nastavili tamo gde smo stali.

Iako me današnji prijatelji drže za "onog koji se svega seća", naleteo sam na nekolicinu junaka sa slonovskijim pamćenjem. Sve potkrepljeno preciznim datumima.

"A znaš kada su M. i S. zaglavili papirić u tek dobijeno elektronsko zvono, pa nije moglo da zvoni za kraj časa?" Bizarnog li nestašluka.

"Stvarno! Sećam se da je bio mali skandal."

"Molim?" drugar će kroz smeh. "Dobili su ukor direktora škole. Gde ćeš većeg skandala."

Nekada neobuzdani sada su odgovorni, štreberi su postali neozbiljni, a devojke su sve do jedne lepše nego što sam ih zapamtio. Ispod lica fizički najizmenjenijeg, oca četvoro dece koga život očigledno nije mazio, na površinu se probijao duh njegovog bivšeg lika. Rekao mi je: "Još ne mogu da verujem gde sam", i "kao da je juče bilo", i "tužan sam kada vidim da većina u ovim godinama i dalje počinje od nule". Kada je tokom prozivke svako ponaosob rekapitulirao šta mu se u međuvremenu desilo, često bi zvučao kao da navodi ono što zovemo "biografijom pisca". Ja lično još najmanje.

Bez želje da mitologizujem svoju generaciju (svi svoju smatraju posebnom), ipak je na neki način doživljavam "izgubljenom", jer je, između ostalog, kasnije omanula da u bilo kojoj oblasti ostavi kolektivni pečat. Delom smo za to sami krivi, ali bilo je malo i više sile (zlosrećne 1990. punili smo devetnaest godina). Rezultiralo je smenom generacijske mantre, od "kako je nama bilo teško" naših roditelja, do "svojim klincima ne mogu da pružim ono što smo mi imali" mojih vršnjaka. Jedan broj upisao je decu u istu školu.

Slično svakoj našoj fudbalskoj reprezentaciji, na školskom prvenstvu važili smo za favorite koji ne bi ispunili očekivanja. Odeljenje se grubo delilo na "zvezdaše" i "partizanovce", a kada sam im skrenuo pažnju da su prvi uvek više voleli Zagora, a drugi Velikog Bleka, nakon prvobitnog šoka od mog uvrnutog opažanja, neko se setio da je to verovatno zato što Duh sa sekirom nosi crvenu siledžijku, a Janik Le Rok je, ipak, "crni".

Iako u to vreme stripovi nisu bili samo sveprisutni, već i svima bitni - a razred imao bar još tri umešna crtača (ni "loši" se nisu dali obeshrabriti) - svi su se složili da se još tada videlo da "izmišljanje priča" meni više znači nego drugima, pa ne čudi što se sličnim glupostima zamlaćujem i danas.

Veče je prošlo obično i fino. Nisam morao da lažem o svom pravom zanimanju kao u Grosse Pointe Blank. Nisam izbegavao neuračunljivog bivšeg dragana današnje miljenice kao u Čudesnoj devojci. Nismo slušali stare ploče niti oplakivali neko lepše i srećnije vreme kao u Velikoj jezi (dobro, malo). Obično i fino. Iz putovanja vremeplovom izostao je očekivani džet-leg, overdouz nostalgijom. Što znači da ćemo sigurno, ovaj put skorije, tražiti još.

Posle večere, uozbiljeni bivši vragolan sa pamćenjem boljim od mog za desert nam je servirao brižljivo konzervirani leksikon i spomenar.

Voleo sam da ispunjavam ta čuda sa posvećenošću kvizomanijaka, ne verujući da će ikada imati upotrebnu vrednost. U svakom slučaju, ne poput majčinog leksikona, koji sam krišom čitao i smatrao ga superiornijim, jer je u odnosu na naše sveže verzije imao autentičnost i autoritet vina sa pedigreom. Dve decenije kasnije, odgovorima na pitanje "poslednji film koji si gledao u bioskopu" (nekada neprikosnovenom hramu zabave) dominira opus izvesnog Bada Spensera. Još više cenimo subverzivni smisao za humor dežurnog šaljivdžije koji je, na pitanje "tvoj omiljeni motor", u masu "jamaha", "kavasakija", "hondi" i "suzukija" 'ladno udenuo jedan "tomos".

U spomenaru me je čekao sopstveni crtež, u koloru, tog istog Supermena koji je sa velikog platna izbivao gotovo koliko i ja iz svoje prve škole. Koji plavo-crveni tim on predstavlja?