Alo, ođe mobilni... smrti

"Don't call us, we'll call you."Prvog oktobra nedefinisane godine, tačno u 15:03, ljudi širom planete iz čista mira podivljaju i udare jedni na druge. Kraj sveta koji smo poznavali, rekli bi R.E.M.

Iz čista mira? Ne baš. Sve je pokrenula spravica koju i sada imate uz sebe, tu do tastature, u džepu, torbici, futroli, pored ključeva ili cigareta. Mobilni telefon, njime se dičim, pustiću antenu, da na njega ličim.

Ne verujte izdavaču, gnusnoj korici ili zdravom razumu. Ovogodišnji (a već pretposlednji) roman Stivena Kinga, Cell, samo je maskiran u ruho horora, inače je čista naučna fantastika. I, bar prema priči, može svima da nam se desi.

Naime, dva minuta pre "Titovog časa", globalnom mobilnom mrežom raširio se tzv. "Puls", šum nepoznatog porekla i namene koji deluje na podsvest svih koji podmetnu uvo. Hard drajv u kućištu ljudske lobanje momentalno se formatira, a na njemu ostaje samo ono primalno, animalno. Prebacite melodiju na "Zonu sumraka" da pozdravite zombije za dvadeset prvi vek. Ipak, iako u ovoj (za Kingove standarde) kratkoj knjizi ima "krvi do kolena, limfe do ramena", pisca manje zanima "bu!" strategija, a više koliko se lako rašiva tkanje civilizacije.

Lako. Kada pred sobom u parku imate učenicu koja zubima skače za vrat uglađenoj poslovnoj ženi, koja je, opet, malo pre toga pokušala da zadavi sladoledžiju, a pored vas autobus uleće u robnu kuću - i tako u čitavom gradu - prvo vam na pamet pada da zovete pomoć, ili kuću da vidite jesu li vam najdraži dobro. A čime ćete to da uradite? Mobilnim, naravno: domino-zarazi nikad kraja. Mislili smo da smo mnogo pametni, a vidi nas sada. Dok si rek'o "nestalo mi kredita", nazad na kamenice i močuge, a da za to ni Treći svetski rat nije neophodan.

Zombifikaciju su izbegli samo oni koji ne poseduju ili ne koriste đavolsku mašinu (kao glavni junak romana ili sâm King). Drugim rečima, zanemarljiv procenat. Lestvica prosečnih godina starosti malobrojnih preživelih penje se ka zrelom dobu, jer većinu vlasnika mobilnih telefona širom sveta, statistika kaže, čini mlađa populacija.

Tu uleće taj naučnofantastični momenat. Kao da našim junacima nije dovoljno što moraju da se naviknu na nova pravila u svetu nad kojim je izmakla kontrola, već moraju da se nose i sa evolucijom "telefonskih ludaka" u nešto... još neobičnije. Stari majstor dalje elegantno ispreda setno-humanističku priču.

Imao je King tehnofobaške ispade i ranije: avioni, kamioni, automobili (čak i automat za koka-kolu!) steknu svest i lepo se k'o ljudi iskale na ljudima. Nije teško prokljuviti otkud ti strahovi, isti su proizveli Terminatora ili Galaktiku: "kuda sve ovo ide", "u poslednjem veku tehnika je uznapredovala sto godina", "život u sutrašnjici ostavlja ožiljke". Neki su, u međuvremenu, postali prisniji sa raznim elektronskim sokoćalima nego sa ljudima od krvi i mesa. Ali, pomislite samo: desi li se bilo kakav približno neverovatan scenario, pa... nema nam spasa.

Kada je u mom društvu nastupila epidemija nabavke telekomunikacionog arsenala, poklekao sam ("izdao pank") među poslednjom trojicom Mohikanaca; danas, ako ga negde zaboravim ili se baterija istroši tamo gde ne mogu jednostavno da organizujem punjenje, uspaničim se kao da sam isključen iz Matriksa. (Isto, nažalost, važi i za internet.) Pored bake, znam samo još jednog koji ga ne poseduje (a i taj ga je možda u međuvremenu pribavio).

Na kraju, uopšte ne moramo čak do apokalipse da bismo bistrili mračnu stranu kutijice sa dugmićima. Kašnjenje poruka? Dovodi do jezivih nesporazuma. Čuo sam priče o tome šta se dešava kada pogrešna (ili prava?) osoba pronađe golicave, kompromitujuće fotke nesmotreno čuvane u telefonu. Skandali iz školskih dvorišta. Dobro staro zračenje glave, srca ili mošnica (u zavisnosti od toga gde ga držite). Već danas, mobilni telefon je u svakodnevnom saobraćaju brutalno efikasan ubica.

Pozitivnih strana sigurno ima. U nevolji bilo koje vrste uvek je dobrodošla alatka (zato i funkcioniše zlokobna Kingova premisa). Mudrijaši kažu da je u današnje vreme brzog života i sve većeg otuđenja SMS postao konvencija kojom, budući da nemate vremena da se češće viđate (niti ćete imati), starim prijateljima pokazujete da vam je još stalo do njih. Olakšani su susreti svih vrsta (iako ne mogu da se ne setim predmobilnih vremena kada sam pronalazio one koje želim čak i u gužvi pozamašnih festivala).

A koliko se tek menjaju navike: oni koji zaziru od prisluškivanja u poverljivim razgovorima uživo rutinski vade bateriju iz telefona. Nestali, ili oni koji ne žele da ih nađu, danas se uz pomoć fizičkih koordinata telefona ne lociraju samo u haj-tek špijunadama poput Dvadesetčetvorke, već i u civilstvu. Zapleti novih filmova kao što su poslednji Skorseze ili Bond ne bi postojali. (Uvek se setim Empire-ove šaljive top liste pet "starih" filmova koji bi pali u vodu da je u njihovo vreme bilo telefončića: na prvom mestu, Roj Šajder u Ajkuli sa rasklimatane brodice na pučini zove kompaniju Bigger Boat u pomoć.) Jedan drugar se, kada mu se u "veselom" stanju prekine film, pogledom na displej mobilnog informiše u kom je kvartu. Ili gradu.

U periodu koji nam predstoji počeću da ujedam, sa "Pulsom" ili bez, zaluta li mi SMS propagandno političke sadržine.