Perpetuum Compile

v/aKompilacije.

Nikada nisam mnogo mario za one best-of usmerenja. Uz časne izuzetke - na pamet mi pada famozna zbirka Bouvijevih hitova na dva diska - i najveće singloklepce voleo sam da držim na albumima. Šta da se radi, albumski tip.

Više puta sam, iz nužde, pravio svoje, kasetne, na C60 ili C90. Za kola, kao poklon omiljenoj kafani ili čak u romantične svrhe - što je jedan od razloga zbog kojih kompilacije uopšte postoje. Poznajem ljude koji ih i danas štancaju u kućnoj manufakturi, za svoju i dušu prijatelja.

Na kraju sam čari muzičkog ekvivalenta gastronomskog voza upoznao preko "primenjenih" izdanja: sempleri opskurnih izdavačkih kuća, heroja nezavisne scene, kakve sam obožavao na prelasku iz groznih osamdesetih u groznije devedesete (Sub Pop, Amphetamine Reptile, Touch & Go, Rough Trade), uljuljkivali su me u san na vojničkom spratnom krevetu. Uz njih se lakše podnosilo jutro.

Čak i među tako neobičnim živuljkama najzabavnije su bile tematske mešavine, kao što je ona u čast rođendana etikete Jella Biafre, Alternative Tentacles, gde, na primer, Faith No More ili Disposable Heroes of Hiphoprisy obrađuju Dead Kennedys. Ili tribjuti raznima: The Byrds, Roky Erickson, Shonen Knife. Mnogo po ceni jednog.

Nimalo slučajno, otprilike u isto vreme, preko u žanrovskom književnom komšiluku pojavile su se antologije pisanija na zadatu temu. Bioskopima su neprikosnoveno vladali filmski omnibusi. Bile su to godine kada se iznad svega cenio tzv. high concept.

I sada, posle toliko vremena, imam neočekivanu novu kolekciju koju rado preslušavam a nisam do nje došao piratskim putem. 17 pesama, 16 izvođača, iz, pazi to, domaće radinosti. Naslov: Jutro će promeniti sve? Podnaslov: Nova srpska scena.

Čekaj malo, ima neka scena? Umetni omiljenu žalopojku na temu da bismo išli dalje. Ako zanemarimo nesuvisle zamerke na neujednačenu geografsku zastupljenost bendova, "po ključu", i lično mi neshvatljivije pritužbe na tehnički kvalitet ("demo cca. 1979") - a zanemarićemo - šta dobijamo?

High concept ove kompilacije prilično je jednostavan i logičan: da okupi mlade i zabrinjavajuće zrele bendove uslovno srodnih žanrova koji rade, stvaraju i sviraju izvan domašaja svačijeg radara, čak i onih koje to zanima, defaultnih kopača za skrivenim blagom. Nešto se dešava, a mi o tome gotovo da ništa ne znamo. Ne više. Izbor je sačinjen subjektivno-objektivnim združenim snagama Ivana Lončarevića ispred Pop depresije, neprežaljenog Radija 949 i web magazina Popboks, potpomognuto dobrom voljom direktora ni manje ni više nego PGP RTS-a. Sve spakovano u stilizovani digipek omot koji krasi raskošni crtački maraton Nebojše Petrovića. Za ciglih 400 dinara.

Osećate li se već malo bliže normalnosti? Još ne?

U ponudi, na listi izvođača, razne vrste popova i nekoliko vrsta rokova; stidljiva elektronika; ružnu njušku promolio je i tvrdi zvuk. Drugim rečima, za svakog ponešto. Za mene: možda su mi nova osećajnost Pionira 10 i nesebična kreativna taktika "tri i više za jednu" Neverhooda posebno dragi zato što smo pili istu vodu - mada verovatno ima neke veze i sa naginjanjem istom muzičkom nasleđu - ali zaboravim li na trenutak svoju poslovičnu lokalpatriotsku über-pristrasnost, moji glavni favoriti su talentovani, bogati minimalizam Ike, savremena, zarazna zavodljivost Shirokog, Repetitorov new wave uzbudljiviji od uobičajenog fotokopir-retra, ili Stukina masno zasićena a pitka garaža (slika kako praše pred Teksašanima - iako je nisam video - ne izlazi mi iz glave).

To danas. Budući da na čitavoj kompilaciji možda svega dve pesme nisu baš po mom ukusu - a i one su dobre - već sutra će doći do nužne rotacije: ujutro, u to najomraženije doba, kada sam najmanje svoj, sve ispočetka.

Najlepše je što narečeni bendovi ne postoje samo na papiru (kartonu?), već su i uživo živi i aktivni. Koncertna karavanska podrška kompilaciji je u toku, na dežurnim mestima zločina poput Living Rooma SKC-a ili Doma omladine. Do sada sam video pola tuceta izvođača na delu, ali da nisam bio tako prokleto predvidivo inertan, mogao sam i više. Kalendar je odjednom ponovo dobio na smislu.

Niotkuda dođe zaboravljeno vreme otkrivanja novog omiljenog domaćeg benda. Nije loš izgovor da se kroči u lanac prodavnica u koji ste zaboravili da svraćate. Može i gore.

Može jutro da vam se učini normalnim delom dana.