Zašto ste toliko tužni?

...mada je melanholiji zbilja tesko odoleti. Veliko hvala, Majo, i na tekstu i na preporuci!

Bezrazložna tuga, za koju ja ranije koristim starinski izraz melanholija, dobro je poznata ljudima koji su rodjeni ili bar na kratko boravili u ravnici. Nepregledna polja žita, ravnodušno plavo nebo, zrikavci, miris prašine, monotoni šapat jablanova, senke na tavanici koje prave prolaznici pod prozorom, dodir ledene uštirkane posteljine - idealan ambijent za jednu dobru ravničarsku melanholiju. I jedno od toga bi bilo dovoljno da se neutešno rasplačete, a od svega istovremeno, ma bolje da vam ne pričam...

Ranije kad bi me napala ova moja ravničarska melanholija mislila sam da za nju postoji neko odredjeni razlog, samo ga ja nisam svesna. Iz sve snage sam joj se opirala, borila se protiv nje kao protiv bolesti i time samo pogoršavala stvari. S vremenom sam shvatila da je ona savršeno normalno i dobro osećanje, pa sam joj se svaki put sve više prepuštala. Danas tonem do dna svog ljudskog bića, sićušnog pred Bogom i Univerzumom i “tugujem” do kraja, onoliko dugo koliko mi se tuguje. I za divno čudo, sad, iako i dalje boli, više uopšte nije strašno, nego je pre neko pomešano slatko-bolno osećanje ispunjeno beskrajnom nežnošću, kao kad vas milovanje bakinih i majčinih ruku kad udarite koleno ispuni blaženstvom. Iako bol u razbijenom kolenu nije nestao, on postaje nekako manje važan i skoro vam bude drago što ste se udarili.

Zašto ste toliko tužni?
Ne, vi ne znate zašto.
Možda biste
kada biste za to imali razloga
bili manje tužni.
Svi se toga sete
kada ih život odjednom zaboli.

Bas kao sto je receno: kada zivot odjednom zaboli setis se svih svojih tuga pa ti sa ove daljine ta negdasnja tuga izgleda malena kao zrnce prasine sto se kovitla u vazduhu.

од матичног јата изгубљена
кодамеје надлетела рода
небом тмурним понуда никаква
шта уопште тражим испод свода

јер назирем где блебет хватаме
као рало тупо у стрњици
побркани од сулуде таме
нетом суми окорели живци

док облаци сулуди над главом
пчелом зује цветова инема
чуда свецка већ промичу јавом
штада трућкам . . нелепо се спрема

donji veš, klonuli pupak..
i pokoja peruška noćne koke
uz obavezno noćno slepilo
njegovim jutrom caruju..
svu noć je uz tuđu kožu hrkao
- tobož samotnjak..

sunce pilji u prozore,
ona u njega,
podnadula i krmeljiva,
ustreptalog stidnog mesta..
njeni otežali grozdovi ispali iz kombinezona
udaraju ga po licu..

on ne otvara oči..
gnojni đavo u njemu kljuca:
otišla je ona! otišla je ona!
kao vilin konjic preko reke
i duša iz tela - njegova muza..
za čim i za kim, sad da posegne?
na prstima još njen prah ima..
beše to davno.. i beše to juče..
a sad?

srećom zna dnevni red:
drugi mu vezuju pertle
to ga kao malo vređa..flertuje s tim..
ipak kafa, šta ja znam, novine
nekad cigarete nikad pecanje..
nikad šetnja, uvek ručak, dremka, tv..
al kad padne veče
ko na sto bolesnik u narkozi,
kud da se dene?
nekad: kafana, društvo, alkohol
i fufica letnji pljusak..
sad ni to više nije uteha..

možda da se odveze do "liona",
do one što ga nutka
maminom ćurkom,
i za njegove jadikovke
otvara uši ko kolena..
da se kao vreća spusti u fotelju,
a ona da mu klečeći raskopča pantalone..
ali, kud god da krene
čir u njemu kljuca:
šta li radi ona?

slaže li slova u elegiju ili skasku,
ili prikriva bolesno mesto
u nečijem zagrljaju?
mumla car bez carevine,
prebira ljubavne ugarke po nedrima,
zateže čaršave, pere posuđe..
ispravlja slike na zidu,
u sebi..

Plavo

Kao devet
. šest
. more
. nebo
Važno
. u nevažno
Nevažno
. u važno
Sve
. u plavo

плавоми море небо ми плаво
галеб у лету ион се плави
плаве ми куће исунце плаво
шарене биљке еносе плаве
трава ко трава . . . иона плава
свемисе плави
уплавој глави

ја свет посматрам очима плавим
па све што спазим свемисе плави

снови углави
иониплави

. al` srce ? pogled u ogledalo : crveno !

za neke postoji tračak nade da izbegnu ćorsokak.. slikaru koji je ostao bez boje preostaje da izloži samog sebe.. vidiii mee!!.

Bilo jednom jedno plavo

i bilo i bilo i bilo
pravo

I čekalo, čekalo, čekalo
plavo
da postane, postane, postane
pravo
Od želje se rastužilo,
od čuda se ugušilo:
„Jesam plavo, jesam pravo,
zašto nisam plavopravo?”
I bilo je moralo, moralo
plavo
da
ode
i ne bude
više
pravo.
„Nije važno plavopravo”,
odjekuje plavo,
plavo, plavo

. zbogom gospodine Raičkoviću i . dobroostali .

(ovo ne može biti trol)

useli se nemusto i pomalo neprimetno
i pokatkad ostane
dugo,predugo
ili
iscezne za cas
ali uvek osvane na nekom drugom mestu
jer nema velike srece bez velike tuge
kao sto rece mika antic
posle svake dobre kise dodje nama jedno dobro sunce
a melanholija je kao crvenilo u krajicku neba
onaj preliv na barjaku svake ljubavi
i tisina koje se uvek negde slegne
da bi ponovo probudjena u drugom prolecu
donela mir
jer ljubav je uvek na kraju mir
ako je prava
ona je vecni,bozanski mirna