Već sam pisala o Jazoon-u, međunarodnoj konferenciji o Java tehnologijama koja će se održati od 24. do 28. juna u Cirihu. Ovog puta želim da vam skrenem pažnju na takmičenje u kodiranju u Javi putem koga možete osvojiti plaćenu kotizaciju pa čak i hotel i putne troškove za konferenciju. 

Mani Matter je legenda švajcarske (bernško-nemačke) šansone i svaki Švajcarac (posebno iz nemačkog govornog područja) će sa ponosom pričati o njemu. Bio je doktor pravnih nauka, po zanimanju advokat, otac troje dece, šansonjer na gitari i humorista. Govorio bi da kako nam za sporedna zanimanja i hobije ne ostaje dovoljno vremena moramo im se posvetiti najbolje što možemo. On je svoj "hobi" doveo do perfekcije toliko da su njegovi stihovi (p)ostali inspiracija mnogim muzičarima (imena Polo Hofer i Stephan Eicher vam verovatno ne govore puno iako su oni prilično popularni muzičari u CH) a deca ih uče u školi. Stefanova obrada numere "Hemmige" (Hemmungen = prepreke) u ciganskom stilu je bila toliko popularna u Francuskoj da su je na koncertu u pariskoj Olimpiji svi posetioci pevali na tečnom bernškom nemačkom.

Jedan od prvih kulturnih shokova koji sam dozivela po dolasku u Svajcarsku bile su proslave Bozica i Uskrsa. I dok je Bozic bio manje-vise isti kao i kod nas, sa puno kolaca, cokolada (u naravno novim oblicima i bojama) i ulicnih ukrasa (takodje raskosnijih i lepsih), Uskrs i uskrsnji obicaji su za mene predstavljali ogroman shok.

Najpre sam ostala zatecena pri pogledu na sve sarene zeke, pilice i koke u korpicama ili saksijama (da, saksijama sa cvecem) a posebno na zlatnog Lindt zeku sa zvoncicem. Do tada sam mislila da samo svajcarske krave imaju zvoncice. :)

Prvo pravo sećanje na live pojavu Zorana Djindjica u mom slučaju predstavljaju hladni dani studentskog i gradjanskog protesta 96-97. Bilo je hladno u obrazima a toplo u srcu. Nikada necu zaboraviti hrabrost koju su on i ostali tada ispoljili. To je bio i početak rušenja vlasti koje na kraju nisam docekala u zemlji.

Pocetak 2000-te je za mene bio depresivan, siv i bez ikakve perspektive. Pridruzila sam se masi onih koji su i dalje odlazili i nakon nepuna 2 meseca na obalama zenevskog jezera uz B92 i svetske TV stanice docekala 5. oktobar. Sveza u emigrantskom stazu urlala sam od srece i istovremene tuge jer nisam bila prisutna. Ali, samo da zaradim jos koju hiljadu pa cu se vratiti, mislila sam. Zemlja i moji su konacno na sigurnom zahvaljujuci Djindjicu, a moj doprinos neka budu sveze devizne novcanice.

Vest sledi sa zakašnjenjem ali nisam primetila da se na srpskom webu pisalo o tome. Doduše, transakcija nema težinu jednog YouTube-a ali je svakako značajna.

Već sam pisala o "Master of swiss web" nagradi sajtovima immo.search.ch (2006) i map.search.ch (2005) koji su (bili) u vlasništvu Endoxon-a. Google je u decembru 2006 kupio njihova Internet, mapping i data processing odeljenja na osnovu kojih će upotpuniti svoje proizvode Google Earth i Google Maps, dok će kartografske i marketing aktivnosti nuditi stari-novi Endoxon zvani Mappuls AG.

From 24 to 28 June 2007, Jazoon, the European industry conference on Java technology, is set to take place in Zurich. Jazoon'07 brings together experts and professional users of Java and open source technologies from all over Europe. Featuring a comprehensive range of topics, renowned speakers, a varied program of social and cultural events, parallel exhibition with integrated career platform and optimal logistics, Jazoon'07 provides young professionals and established specialists with a unique live experience of the field that is unequalled, even in the age of the Internet.

U filmu Crash stariji Crnac, uspesan reziser, kaze mladjem, kradljivcu lopova spremnom da potegne pistolj u bilo kom momentu:
Look at me. You embarrass me.

Setim se te recenice svakog puta kada procitam u novinama o novim slucajevima kradja (upadi u stanove i butike su veoma omiljeni) i voznje u prekoracenoj brzini pocinjenim od strane nekih pripadnika moje domovine, kada ih cujem kako se deru u gradskom prevozu, pljuju na ulici ili kada preglasna folk muzika tresti iz njihovih automobila. Napomena: ne mislim na kosovske Albance koji se u medijima cesto ubrajaju u grupu "stanovnika Srbije" i da, sve te prestupe cine i neki drugi stranci i Svajcarci ali mene naravno moji najvise doticu. Brukas me, brukate me, brukate NAS. Sve nas, koji igrom slucaja dolazimo iz iste zemlje, ali nemamo nista slicno sa vama. Nas koje ce svajcarske kolege pitati da li verujemo da je referendum o olaksanom sticanju drzavljanstva odbijen najvise zbog mladih Yugo-Raser-a (onih koji voze prebrzo) a mi cemo pokusavati da im objasnimo da u svakom zitu ima kukolja i da je medijska propaganda bila nepravedna i sovinisticka, ukazacemo im na primere normalnih zemljaka ali na kraju priznati da se gnusamo svih onih koji unistavaju nas imidz.

Svima onima koji tokom posete Cirihu imaju malo više vremena i volje od vožnje brodićem po jezeru, obilaska Frauenmünster-a i sličnih znamenitosti ili pak kupovine u buticima visoke mode u Bahnhofstrasse, preporučila bih da se prošetaju kroz Langstrasse. Ne zato jer je to ciriška ulica greha u kojoj caruju prostitucija i droge i u kojoj se godišnje počini više krivičnih dela nego u celom Bernu. Šetnja kroz tu dugu ulicu od koje se gnuša svaki fin i pošten Švajcarac (neki od njih će vam priznati da se nikada ne bi usudili da se u njoj zateknu sami) će vam pružiti stoprocentno drugačiju sliku od one umivene, sredjene i mirne zemlje o kojoj čitate u NZZ-u i gledate na televiziji. Možda zato što nisam odrasla u ovoj zemlji i što sam strahove da će mi se nešto desiti ostavila u jednoj drugoj, ja se slobodno krećem tom ulicom u kojoj vam se uostalom ništa i ne može desiti jer se sve dešava iza zatvorenih vrata.

Dani odmora prolaze uz moja dva omiljena zensko-dijasporaska pitanja Kako si i da li si se udala i novo potpitanje Sta je to blog?

Mnogi od mojih sagovornika se ne zadovoljavaju kratkim odgovorima tipa Dobro ili sjajno ili srecna sam nego ocekuju dramske monologe a ja iako znam da se moj Novi Zivot ne moze docarati recima, pristajem da im pricam o meni i njemu i njima a cesto se pozovem i na svoj blog. I tako izbegavajuci odgovor na pitanje o zajednickom zivotu bez potpisa prodajem im price o Samosu, Tajlandu i Cirihu, o nekim mojim snovima i zeljama, slobodi i perspektivi. O blogu i mojim kolegama blogerima i citaocima i naravno na kraju o Svajcarcima i njima omiljenim i manje omiljenim strancima.

Moj dragi se često zeza sa mnom kako "kod nas Srba" postoje svega 2 stepena razdvajanja i ja sve češće uvidjam da je to zaista tačno. Svaka nova osoba koju bih upoznala u Švajcarskoj poznaje barem jednog od mojih poznanika ili prijatelja u Švajcarskoj ili Srbiji. Vrhunac se desio sinoć kada sam (nakon više od mesec dana dopisivanja i telefoniranja) konačno srela jednu preslatku Beogradjanku (takodje blogerku :)) koja je bila cimerka moje drugarice iz gimnazije. Naravno, dodirne tačke su nam još par osoba tako da je radost time još veća. :)

Negde u avionu iz Ciriha za Skoplje, baš iznad moje Srbije, kada sam se kao i svakoga puta kada bih bila blizu kuće pitala da li život u inostranstvu ipak ima smisla i da li sam napravila pravu odluku, počela sam sa čitanjem knjige Vesne Bjelogrlić Goldsworthy "Černobiljske jagode" (na nemačkom: "Heimweh nach Nirgendwo" iliti Nostalgija ka nigdini). I ja sam imala 24 godine kao i Vesna kada je Srbiju zamenila  inostranstvom (ona Velikom Britanijom a ja Švajcarskom). I ja sam, kao i Vesna u njenim memoarima, pronašla puno puno obrazaca u nekim dogadjajima i osobama iz mog okruženja, a ipak najviše sličnosti u mogućnosti i uspehu života i ljubavi na dva jezika i u dve kulture. 

Švajcarska policija je nedavno uhapsila dvojicu mladih Švajcaraca koji su ukrali 13.000 CHF počinivši 15 provala. Ukradenim novcem finansirali su svoj buran noćni život koji im je na kraju došao glave. Naime, njihove slike na partyfoto-sajtu Tillate.ch prepoznale su upravo dve njihove žrtve i prijavile policiji.

Nakon ovog dogadjaja javnost se uzburkala zbog činjenice da policija očigledno može i sme da proverava identitet korisnika od strane vlasnika sajta. Kako su za javnost objasnili vlasnici sajtova, identitet korisnika otkriva se samo u slučaju kada za odredjene osobe već postoji nalog za hapšenje od strane policije.

11:59. Telefoniram sa IT službom za podršku jedne velike i svetski poznate kompanije. Ljubazni kolega mi objašnjava zašto je došlo do problema i kome će se obratiti za dalju pomoć a onda odjednom prekida rečenicu i deklamuje "žao mi je, ja upravo krećem na pauzu za ručak, da li možemo da se čujemo za sat vremena."

(Ovde su pauze za ručak svetinja.)

"Naravno, nema problema, nazvaću vas u 13:00."

Zovem u 13:02 (namerno mu ostavljam nekoliko minuta vremena), kolega se javlja i na moje pitanje da li sada ima vremena odgovara "upravo sam se vratio sa pauze, još samo da operem zube, zvaću vas za 5 minuta."

Dok ne nadjem malo više vremena za detaljniju analizu expats blogera koji žive u Srbiji i medju kojima ima veoma zanimljivih ... jedan super link o graffitima na Balkanu i moja omiljena Desperate Serbwife.

Takodje, dopada mi se kako expats blogeri pišu ali još više neki njihovi zaključci koji me obavezno nasmeju do suza. :)

Sinoć sam odgledala još jednu već vidjenu priču o muško-ženskom nerazumevanju u filmu Break up iliti Razlaz.
Ocena: srednje žalosna gluma, Jenn mi je još bila onako, ali Vince se upinjao i upinjao. Priča sladunjava, stereotipna itd itd.

Ipak, dve scene su mi bile upečatljive.

Prva, kada se svadjaju i Jenn kaže:

„I want you to want to do the dishes.“