Ово је више један од оних "драги дневниче,..." уноса него неки нови угао гледања на горућу ствар.
Сећам се да сам овде доста година раније имао неку расправу о питању Косова и ту се наравно причало пуно о историји, Туцовићевом виђењу ствари и сведочењу, попису Влковог вилајета из 1455, итд. Не сећам се тачних ставова, али се сећам да сам тад много прагматичније гледао на целу ствар, на улогу Србије и одговорност Србије за данашњу ситуацију. Мислио сам да се ампутацијом може прићи ближе миру на свачију корист, да модерне нације у модерна времена могу да апстрахују територију као једну од најбитнијих ствари које контролишу.
Да се разумемо ја и ја, нисам никад мислио да би то било нешто праведно, али сам мислио да склањањем емоција у страну може да се види јасније и да је то узвишени пут, што кажу Енглези high road. Чињеница је била и онда као и сад да је породична кућа мог оца спаљена у Пећи, за део њене вредности који смо посредовањем очевог доброг пријатеља из детињства, добили, купљена је кућа баби у Чортановцима, а она сама је у оклопном возилу, међу последњим Србима из Пећи, напустила Пећку патријаршију чије су је зидине чувале од рата па све до тог момента. Надринићупријски моћан моменат јер су исте зидине напуштали и пре триста и четиристо и петсто година, а нови живот тражили на обронцима Фрушке гори и многи други мали и небитни људи, а за причу сви заједно значајни главни ликови, док је Пећка патријаршија стајала непромењена покрај Бистрице која је једнако тако ледна текла и текла вековима. Није било правде ни за моју бабу, ни за многе друге у том сукобу. Чињеница је била и остала да су између два рата балисти убили мог прадеду солунца и његово тело вукли 25 километара по путу. Али то је тако било и онда, онда сам исто тако био свестан тога, али сам мислио да је то што осећам ипак слабост, да је будућност битнија од појединих судбина. Сећам се и да сам био прилично оштар и према оцу и према стрицу јер су напустили Пећ, мислио сам да су лицемери који су отишли одатле из опортунистичких разлога, а онда кукали како су их наводно Шиптари тукли, како су они били организовани и како се то није могло трпети. Причате ми причу, између два пића, а што се нисте борили ако сте стварно хтели тамо да живите, што их нисте надрађали, што их нисте издржали, што се после студирања у Новом Саду и Београду нисте вратили тамо, борили се за сваки милиметар свога наслеђа. Они су били јако дрчни овако, али на то су ми углавном ћутали и ја сад знам да ми нису могли објаснити. Додуше нису могли да објасне ни да ли смо били колонисти или обични мигранти, јер се знало добро да смо пореклом из Шекулара где наш родослов води до знаменитог Вука Љевака у осамнаестом веку који је опет не знам како ту дошао из Цуца. И Шекулар је био Метохија у то доба кад су се моји доселили у Пећ (мада не знам тачно), штавише - Црна Гора, а не Србија. Ја се Пећи сећам слабо, ретко смо ишли доле, углавном понекад у повратку са мора на пар дана. Први пут се ни не сећам, носили ме да ме крсте у Митрополији, пар десетина метара он наше куће, имао сам можда годину дана, а последњи пут кад сам имао 12 година, 1996. пред рат. Сећам се куће јако добро, али баба није била нека домаћица да би те успомене биле нарочито лепе. Сећам се тужног изгледа Бистрице у самом центру где је служила као главна градска депонија, сећам се лепог централног трга само стотинак метара одатле и сећам се да сам слушао приче о корзоу који је ту некад био. Сећам се како је Бистрица пре уласка у град, код патријаршије, била хладна и чиста као суза, и сећам се погледа на врхове Проклетија које су почињале одатле негде. Сећам се школског дворишта где смо играли фудбал са локалцима и чарки које смо имали и сећам се како се не сећам ниједног албанског детета да се игра са нама. Сећам се наравно (а како да заборавим) и мириса лепиња из пекара и нарочито да су ћевапи мирисали скроз другачије. Сећам се дединог гроба, на стрмом гробљу, у хладу дрвећа. Сећам се бувљих пијаца, граје на њима. Сећам се кад смо ишли са бабом, нас гомила унучића, да она кречи неку цркву, јер је било цркви ихахај и неко је то морао да кречи. Баба је из неког разлога умела само три ствари да ради: да штрика, да кречи и да пржи кромпириће. Сећам се и Пећке патријаршије, никад дотад нисам видео лепше сређено место, све у цвећу, а бели дуд од 800 година баш пред црквом, над остацима зидина претходних грађевина да појача мистику. Сећам се срећне уклопљености тог комплекса грађене средине у околну природу, иако дотад нисам ни знао тада шта је genius loci, сасвим извесно сам га осетио.
Сад не мислим више да би ишта боље било да се то све лепо алали, а разлога је више.
Прво, међунардно право и УН су практично уништени а тај прооцес уништења је почео баш силовањем Србије због Косова и Метохије.
Друго, уз временску удаљеност и нарочито у светлу новијих сукоба, јасно је да су тврдње о некаквом геноциду или било каквом системском угњетавању над албанским народом блатантне лажи.
Треће, кловнови који ове лажи и даље форсирају су све смешнији у недостатку аргумената и доказа да је то сад већ и жалосно.
Четврто, албански лидери и народ показују да је прича о мултинационалном друштву и грађанској држави само лицемерни изговор за сопствену верзију крви и тла,сто година закаснелу на међународној сцени, и да су уствари националисти пар екселанс. Ако је некад и постојао онај аргумент да је "Србија изгубила своје историјско право на Косово због односа према Албанцима док је њиме управљала" онда би морало да важи исто и за Албанце који у свом мандату држе Србе у правом апартхејду, дуже него што је Слоба њих икад могао.
Пето, Запад је показао и доказао да је за њих та прича искључиво питање геополитике и инструмената за њено остваривање, а не било каквих хуманитарних принципа и да имају задатак да обаве. Тај задатак је да држе Србију у процепу, ако већ не могу да је имају на својој страни.
Све ове горе ствари су нама биле очигледне и доста раније, али је аура коју је Запад носио била толико јака да је многима, укључујући мене до пре неколико година тражила одређену дистанцу и прилике да се ствари рашчисте. Рат у Украјини где се једна Немачка и Француска користе као најобичнији пиони против својих сопствених интереса, а заступа се страна потпуно супротна од оне заузете у Косовском питању (овде то важи и за Русе, приморане или не), рат на Блиском истоку где се отворено заступа потпуно супротна аргументација од оне на Косову и у Босни с тим да је ту аргументација још блатантније очигледна јер непријатељ није нека велика и моћна Русија коју дехуманизујеш 500 година већ једна, чак и за домаће прилике, мала и немоћна заједница.
Нама остаје само да се ћерамо и даље. Као трагични пионири мултинационалне и мултиконфесионалне грађанске државе са стогодишњим стажом, шта нам друго у овим временима па опстаје? Свет улази у период слабљења интеграција, а јачања националних држава без икаквих механизама за спречавање сукоба ширих и ужих размера и то није време за снове о модерности.