Berlin, ChillOdjavili smo se zvanično u Pohodu na Tron. Ali nije red da ne spomenemo da smo popili kafu sa Kanavarom. Zapravo, sa njegovim posterom u Tarviziu. Juče oko podneva smo krenuli iz Berlina. Sa konRoma - Berlin - Romavojem žabara koji su trubili i mahali zastavama duž puteva A10, A9 i A8. Nešto malo posle Minhena a pre Salcburga, u Ingolštatu (poslednja nemačka pumpa sa autogasom. Zahvalni sajtu www.gas-tankstellen.de Ako vam se lice ozari svaki puta kada vidite putokaz na kome piše LPG, onda obavezno u Favorites ubacite ovu web adresu), naletelimo smo na tri raspojasana ItalijanSeverozapada.

LionsLightning Seeds su se ponovo dohvatili lopte. Football’s Coming Home je jedan od hitova kojima su nas bombardovali sa svih radio stanica. Drugi je komična nemačka pesmica koja je, ako je verovati omotu, predviđala četvrtu titulu prvaka sveta za domaćina. Sportfreunde Stiller ’54, ’74, ’90, 2006. Ova poslednja ostala u klubovima. Za više ne vredi.

No, ono zbog čega sam rešio da posetim Saturn (samo tamo možeš da kupiš ziku, šta god poželiš. Nije da mi nije zafalila neka naša tezga iza ćoška) je apsolutni hit, Legendarios do Brasil – Pais Tropical, bez obzira na to što Ronaldo sa svojih 94.7 kg nije uspeo da je otpleše do kraja. I pored toga što se ex šampioni provode na plažama po svetu (Bild vidi sve, slično nekim našima koji njuše samo žuto), Žairzinjo, Felisiano, Brito, Figueiredo, Marinjo i Miranda su svetski prvaci. Po broju emitovanja. A pošto nije singl, već albumčić od 11 pesama, neću da ga kradem sa Soulseeka. Vredi ga imati u originalu. Bar zbog fenomenalnog omota.

Piše Gregor

Izranjamo iz mračnih voda poroka dekadentnog zapada i hitamo na istok. Prestonica za krunu putovanja. Ali prvo fruštuk ondak na put. A fruštuk tradicionalan, srpski. Raskošan. Kafa i šljiva. Na tradicionalnom mestu. U hrvatskom restoranu. I dok šljiva diže nivo adrenalina neophodnog za naredne stotine km, pričamo o tradiciji.Svetsko prvenstvo je satkano od tradicije. Tradicija je da na prvenstvu održanom u Evropi prvak bude evropska ekipa. Jedan izuzetak potvrđuje pravilo. Tradicija je da se žabari prvo provlače, a onda zablistaju. Tradicija je da Skolari bude smrt za Engleze. Tradicija je da domaćin daleko dogura. Tradicija je da Španci ne urade ništa. Sve se to opet potvrdilo.Kada je današnji meč smrti u pitanju, tradicija je takođe važna. Italijani od 1970 igraju finale na svakih 12 godina. 1970, 1982, 1994 i 2006. Naizmenično ga gube i dobijaju. Kada gube, gube od Brazila. Sada Brazila nema, a red je na titulu. U mojoj glavi odzvanjaju proročanske reči krivonogog vešca, stanovitog Sirana: "Prvak sveta je Italija". Požurite u vašu omiljenu kladionu i tiket na plave.

L’Equipe bezmerno zahvalan.

 NekadDie Fantastiche Vier kao Thierry Henry.

Ronaldo ponovo bez trofeja.

Sad

KatedralaDošlo je vreme za pakovanje kofera. Naša muška gajba (brlog) izgleda kao Keln na razglednici iz ’45. Kako smo bacali stvari po gajbi nismo ih takli ovih skoro mesec dana. Ne zato što smo aljkavi i neuredni, već zato što nije bilo vremena. Kako nije bilo vremena, pitale bi ne samo naše žene. Eh taj život momački... Nama je gajba služila isključivo kao spavaonica. Tuš, oblačenje i napolje. Svakako nikad pre jedan popodne. Kad saberem, moždaLost in Translation smo dva puta izašli pre podneva turistički u grad. To buđenje nam je išlo kao našem veznom redu. Neće pa neće...

InspiracijaKada putuješ kolima sam to je sasvim druga priča. U društvu vreme brže prođe, zezanje, prozivke, promašeni putevi, daj uključi tu klimu, šorka oko muzike, sve to ima svoju čar. Ali voziti solo duge ture, to je zadovoljstvo koje je neopisivo. Čak je i tišina u kolima drugačija od one kada svi kuntaju.

Enterijer je isti – razbacane flaše Vitela (ona ispod zadnjeg stakla prokuvala više puta), papirići od čokolade i rizle u malim džepovima na vratima, mape na sedištu, mape u pregradi, mape na podu (još uvek otvorena ona iz Lajpciga, ne znam zašto, valjda zato što je tada još uvek ugođaj bio kompletan), poluizduvani airbagovi za glavu koje nam je pozajmio debeli (oh hvala debeli hvala hvala!), otvoreni Pringles iza ručne (da može da se grebe i donji dom), Bill Withers u omotu za Steely Dan, Steely Dan u omotu za Barry Whitea, Barry White u omotu za Kaleidoscopio. A bend koji svaki dan bezbroj puta peva našu malu himnu Tem Que Valer (sam se izborio za to, došlo je onako, spontano, Daj majke ti pusti još jednom tu neviđenu stvar. I podebljaj malo, ne čujeeeeem. I daj taj Becks Gold ološu) u playeru.

Tačno u podneTo piše na velelepnom zidu preko puta Hauptbanhof u Dortmundu. Navijači nekadašnjeg evropskog prvaka, iz vremena kada je Ridle odlučio da postane milioner, pozdravljaju i svoje i tifoze. Tifoza malo, da ne kažem nimalo, ali zbog toga uočljivi na svakom koraku. Euforično pevanje himne, briljantinom uredno ispeglane zurke i tip top skockane cice. Dobacujem „Luuukaa Toooniii!“ a iz kabrio bube euforija. Kao da ga je Toni baš malopre Moj je!zakucao ispod Lemana, kome ovog leta rukavice nisu znojave kao inače. Buba nestaje u moru BMW a gomila čirokeza urla već poznati marš o putu na Berlin. Oni neće dalje od Fan Festa na najvećem trgu. Smlatiće ih mlaki Warsteiner koga više nema ni u gajbama. Dortmund je spreman za pakao. Ko će tamo? Još jedan obračun lukavih i ozbiljnih. Od nula do dva? Verovatno. Voleo bih da su ovde Gerd Miler i Paolo Rosi ...

Toliko je na našem cajgeru. Holandija je iza nas, ali nas sunce sa Atlantika lovi. 33 napolju, čak i ovde u Belgiji. Dvadesetak kilometara do Brisela. Prešli smo sedam hiljada kilometara. Razbacane mape iza zadnjih sedišta, flaše Aquariusa, Spa vode, Red Bullovi, gomile kablova koji ne daju Gericomu da prokuva. SAAB i Gericom su šampioni ove avanture. Ljuti latino funk ne da klimi da nas rashladi. Teški kamioni u prve dve trake lagano klize ka jugu. Mi u onoj levo, između dva citroenova kombija, koji su bez zastava i bez navijača. Ovde više nema Luka Nilisa i Frenkija Ferkauterena, a novih ni na vidiku. Fudbal se igra negde drugde. Prolazimo pored Headquatersa, tražimo Centrum. Ovde je nekada davno Hejsel ubio loptu. Ne ponovilo se. Kratko sećanje na doba kada su đavoli kidali Dasajevu štitnike za kolena. Fudbal se danas igra negde drugde.

Piše Švaja

HeraldikaTumaranje po NL se nastavlja. Red je da se niz od Ajndhovena, Tilburga, Amsterdama, Ševeningena i Haga završi biserom. U minđusi. Delft.

Bombonica sa Vermerovih platna. Minijatura i tihovanje. Petite dejeuner u pekari osnovanoj 1796 pa mapu pod mišku. Ovde se lako snalazi. Svi putevi vode na glavni trg. Stadthaus. Spomenik Hugu Grocijusu. Poštovanje Kolega. Radnjice sa džidža-bidžama ali u poprečnim arterijicama i čuveni porcelan. Crkva čiji zvonik konkuriše tornju u Pizi. Danak rastresitom zemljištu otetom od mora.

ZlajaZlaja je još jedan od onih dobrih ljudi koje čovek poželi da sretne na putu kada mu je buđelar sve tanji. Sreli smo se slučajno, ispred Auf Šalke arene, nakon seta bez dobijenog gema. Kola do kola, komentar na komentar. Kada se u takvim okolnostima razmene telefoni, samo je pitanje slučaja da li će papirić otići u recycle bin. Nas je odredila želja da se spustimo na okean. Čuli se sa čovekom par puta, jedino što je rekao je – momci dobrodošli, kad god koliko god treba. Naš čovek u nedođiji, grumen zlata. Sačekali smo ga na jednom od pustih trgova u Hagu, u vreme kada je poslednje što mu je trebalo da ne bude na plaži. Zaboravili na debakl? Ma naravno. Hajde, vodim u svoj kafić.

MonolitSamo ga okreni Landscape. Tako izgleda taj monstrum na sredini Majne. Osećaj kad smo nakon veštog parkiranja (odradili meleza sa više nego besnom mečkom. Srećom, braća mu nisu bila tu. A i mi smo složili ljute face, kao da smo Zeova ekspozitura) kročili na most i videli Kjubrikovo čudo koje je sletelo u Frankfurt, je potpuno fascinantan. I Allianz, i Auf Šalke arena, zastaneš pa se zapitaš kako je to moguće, ali ovaj veliki video bim je čudo nad čudima. Raširene oči i otvorena usta, nemoć da kažeš bilo šta. Potpuna fantazija. Tako sam bio opčinjen kada sam prvi put gledao Ratove zvezda, efekte u Terminatoru 2 ili prve scene konačno filmovanog Gospodara prstenova. Da bude jasnije, zamisli to ovako:Za tanji džep

EgzotikaJuče negde u ovo doba bili smo u Frankfurtu na abdikaciji. Danas popodne tamo gde i juče ujutru. Sin City. Spavali u Kelnu. Večeras na plaži. U mestu čije ime ne bih da pominjem. Izaziva negativne konotacije. I kad smo prolazili pored kapije nisam se ni okrenuo. Nisu ni oni za mojom i drugim generacijama kojima su ukrali petnaest godina.

Picigin, galebovi, tankeri, i sunce koje ne zalazi. Zapravo sad će, oko pola dvanaest. A ustaje kad i pekari. Kakav tempo smo nabili. LPG ne tankujemo ovde (ah ti adapteri... Ako bi da se štekujete na gas, preporučujemo isključivo Shell i Esso. Hoće da pomognu i pripaze da ne polomiš polugu iznad creva. Texaco nikako. Foliranti najgori), ali nas je roba iz dućana kraj kanala blizu Urban ulice teleportovala u Frankfurt. SAAB je radio kao sat. Četvrta traka levo naša. Puštali smo samo one koje smo morali. Bembare, Lamborgini i one spejs šatlove iz Loganovog bekstva. Francuzi (orijentalni) su preuzeli palicu karnevala a mi smo se brzinom vetra sjurili nakon tekme u Keln. Bio poduži pit stop za karioke. Anrijevi tehničari odradili boks kao munja. Lako je kad je šef Zizu.

Piše Švaja

Čudovište iz MajneMenjamo Amstel za Majnu. Samo zbog paes tropical. Kao da smo nanjušili da je poslednji put. A iz Majne viri čudovište. Gigantski video-bim postavljen na sred reke. Gleda i jedna i druga obala. Svi mostovi okolo zatvoreni. Masa gleda i kroz drveće. Svi su tu. Navijači, studenti, šljakeri. Saturday Night Fever.

Gauda zapada iza solitera sa kojih se smeju Balak i Mesi. Pored stakla štrče krstovi sa ciglastih crkava. U sredini Prater miniatur. Sto hiljada ljudi na Majni. Pola žuto pola plavo. Sve pjano. Poslovni Turčin u radnjici na uglu zgrće tisuće na mlakom Becksu. Bez fiskalnog, samo na digitron. Poznato.Ostao još jedan

Piše Švaja

Fu-dam-balChicago Boom. Kombinacija kafea, teatra i kabarea. Gde su sami posetioci glumci. Po zadatku koji nameće ceremonijal majstor. Sada posebna vrsta teatra. Nemačka-Argentina za polufinale. Nismo se ni zagrejali kad tor. Pardon, gol. Za plave. Svi skaču i urlaju. Za trenutak zbun. A, da, više nismo u Nemačkoj. Ali dželati ravnaju. Stiše i Nemanja, sa tiketom na Gaučose. Prelazak sa čaša na bokale. Penal drama u teatru. Poveći Amer pored mene ređa redom sve sa menija. Salatom nije zadovoljan. Daj jedan ražnjić debeli. Smeje se, misli da sam Rus. Ja tebi ražnjić, ti meni pivo. Barter. Ponimaju. Ponimajem, ali ne dam. Nemci svi precizni, za Berlin. Nemanja cepa tiket. Menjamo lokal.

Piše Švaja

Živi zidAmsterdam. Parada ludila. Krive kuće, krive ulice, krivi mi. Pravi kanali.

Centraal parking. Glavna privredna grana Dama nije ni ono prvo što mislite, a bogami ni ono drugo. Glavna grana je parking. Plaća se svuda i uvek. Od 3,30 do 4,40 za sat. Za 24 sata popust. Cijena sitnica. 42,50. Ko ti je kriv kad nisi bajker. Ali nismo za džabe cestovni tuljani. Pre podne može po 10 centi na sat, pod uslovom da kljukaš mašinu na svaki sat. Nema unapred. Ali zato batice noću za dž. Samo moraš ustati sa pekarima da nahraniš ponovu nesita.