Zašto moram da biram između Zorana Đinđića i Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije? Zašto se kroz hvale vrednu inicijativu za dodeljivanje imena prvog demokratskog i proevropskog premijera nekoj ulici ponovo odričemo još jednog dela antifašističke prošlosti, na putu ka Evropi koja je upravo sazidana na temeljima antifašizma? Nije li to kontradiktorno? Zoran Đinđić mora da dobije ulicu. Bar ulicu. Zdušno podržavam tu inicijativu. Ali, AVNOJ ne dirajte! Posebno ne na Novom Beogradu koji pre tog AVNOJ-a nije ni postojao. Nije fer. 

Nije li više dosta brisanja svega što ima veze sa antifašizmom? Važi, obrisali smo sve "komunjare", ali zar moramo da obrišemo i antifašizam kao pojam? Ne samo što smo pomešali one koji su se borili protiv nacista i one koji su se borili zajedno sa njima, nego smo ovim drugima podigli spomenike, a onim prvima ih porušili. I još smo to nazvali pomirenjem!

Gandi sa greškom: Sa oproštajnog mitingaŠešelj je sam otišao u Hag. Šešelj je sam izabrao da izigrava siledžiju i u sudnici. Kad je zbog toga kažnjen (tako je to u “kazamatima”), Šešelj je sam prestao da jede.

I sad nama treba da bude žao? 

Uz indexSećate se ex-dekana Filološkog fakulteta Radmila Marojevića? One tihe persone s bradom? Onog što izbacivao studente, zaključavao fakultet, angažovao pendrekaše, na kraju doveo specijalce u civilu koji su premlatili sve što se unutar zgrade u tom trenutku zateklo?

E, pa upecah ga malopre na Nacionalnom servisu. Onom što ga plaćam 300 dindži mesečno. Ćaskalo se o ćirilici, čak su i blesimetar postavili dole, sa pitanjem u fazonu "Da li je dobro što možemo da pišemo i latinicom i ćirilicom".

Ima li šta lepše, nego kad vas od ranog jutra na poslu dočeka poruka patriJotsko-prosvetiteljske sadržine?

Koristim par trenutaka pre nego što se konektujem na direktni link sa Vatikanom (čeka me čika sa slike, naš pravi glodur), da je prenesem u celini, bez ispravki (osim punog potpisa i adrese, naravno):

B92 je ovih dana upotpunio svoju kolekciju besmislenih kvalifikacija kojima je drugi kite. Posle suludog i samo na prvi pogled nespojivog miksa da je "ustaška", "jevrejska", "mudžahedinska", "šoroševska", "komunjarska", "plaćenička" (od CIA-e i Vatikana, naravno) i sl, B92 je konačno postala i "četnička". Razlog je, naravno, prikazivanje snimaka ubistava i zlostavljanja srpskih civila tokom "Oluje". Hrvatska javnost se poprilično uzburkala, a glavno pitanje postalo je "a zašto baš sad, zašto baš na godišnjicu Oluje"?

Goran Cvetanović: leskovački lovac na ustašeNisu dugo izdržali radikali u svom hipi fazonu. Opet je pokuljalo zlo. Anonimus za širu javnost, doktor Goran Cvetanović, raspalio ponovo po Ivani Dulić Marković. Kao, moramo mi da vidimo šta su njen brat, tata, pas i kanarinac radili tokom rata u Hrvatskoj. Nije što su Hrvati, to je, kao, sasvim kul, svi smo mi pomalo GSS (izvinjavam se Goranu), nego što su ustaše! Zamisli, nisu bili u Vojsci Republike Srpske Krajine.

I sve to samo par dana pošto je potrešeni Toma Nikolić preteći zavapio gostujući na RTS-u da mu se ne dira u porodicu. Kao, radite meni šta hoćete, al', nemojte da mi prozivate ženu.

Nekako mi je drago kad vidim normalne odnose predstavnika Srbije i Hrvatske. Drago mi kad vidim gardu Vojske Srbije postrojenu u čast Sanadera, ili Tadića kako pozdravlja hrvatsku zastavu. Da, da, znam, nije to ništa posebno, sve je to protokol i normalno, al' ovde mu normalno dođe kao prava premija.

I tako dobismo još jedan spomenik vođi četnika, osuđenom ratnom zločincu.

Gubitnici Drugog svetskog rata koriste trenutak izgubljenog kompasa u Srba, prave parastose i mitinge, slave i tuguju, podižu spomenike. Onome koji je Drugi svetski rat dobio i koga ceo svet priznaje, spomenike smo odavno porušili, mrzimo ga i stidimo ga se. Oni koji misle da to tako ne treba, ili su se odavno diskreditovali obožavanjem Slobe i podržavanjem jugoslovenskih ratova, ili mudro ćute, valjda nošeni onom pogubnom "pametniji popušta", ili pak misle da će izgubiti na političkoj popularnosti, pošto bi neko mogao da im prikači da su "komunjare".