BorkaVrata poslaničkog kluba su tiho zaškripala. Kroz uski prorez su progvirile sitne, zejtinjave oči. Prostor je bio čist. Za njima se provukla pundja. Skupštinski portir je, otvorenih usta, pratio na ekranu pregovore u Beču. Zajedno sa pikavcem je gasio i kažiprst. Za pundjom se pojavio ciklama šatro šanel kostim sa goblen dugmićima. Vlasnica istog se tiho prilepila uza zid. U dnu hodnika je spavala Lustracija, sedeći na stolici tapaciranoj zakonom. Brzim, mišjim korakom iskusnog poznavaoca svih kanala, šatro šanel je krenuo ka kabinetu predsednika Skupštine Srbije. Lustracija je zahrkala otvorenih usta. Ciklam baba se ušunjala u predsednički kabinet...Lustracija nije ni mrdnula.

Dobila sam mail pre neki dan, tema Delfini, pošiljalac Ljudi. Mislila sam da je nešto sa usvajanjem delfina, daš 50 evra, pa onda neka organizacija za te pare brine o bebi delfinu...mislim, kad se radi o delfinima ne može da bude strašno...jer se u poslednje vreme prosto bojim da otvorim mailove, koji su o životinjama, sve strašnije od strašnijeg...ubijaju ih, zatvaraju, muče, dresiraju...ali delfini su drugo...nekako ni ne spadaju u životinje, zar ne? Nekako su van svih kategorija živih bića. Imaju onaj ljupki, široki osmeh, izgledaju kao ogromne, dobre, umiljate igračke...zlatna, pametna bića.

Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić.Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna...a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina...spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim "Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?"

Budimir, RagdollOdlučila sam da organizujem blog-banju za lečenje i oporavak od postizbornog stresa. Najviše inače volim ono pitanje:"Kako se suočavate sa stresom?"...odlično se suočavam, naročito posle takvog pitanja, ko voli može na meni da magistrira psihopatologiju.

Ovo par dana liči na onu Rubikovu kocku, gde su boje blizu, ali vrlo različite i razbacane po suprotnim ćoškovima...to se broji i prebraja, pa sabira i oduzima...ekipa, koja je do maločas milkila po glavi sve kojih se dočepala, širila ruke za padanje u zagrljaj, obožavala i u dubinu duše razumela sve ljudske i životinjske tegobe, e...sad već imamo malo dignutiju glavu, malo smo se već zavalili u naslone, otresamo se od narodnih pošalica i doskočica, a obrve skupljaju (tačno u onu tačku, koju Ivo Andrić zove "kopilica")...zamislili smo se, dosta je bilo grljenja...novinari vuku i otkidaju rukave... dok ekipa recituje sa nove distance: "...pa, nemojte tako...ne vršite pritisak...mi ćemo prvo glavni odbor...pa ćemo program...šta kaže stranka...znate, nisam ja tu da tek tako kažem...nemojte tu imena...šta ste navalili..." A, kol'ko do maločas su odgovarali i šta ih niko pitao nije.

E, vala je bilo dosta! Naćutasmo se dva dana, što je mnogo, mnogo je! Još mi, što živimo daleko, smo takvih dana, kao što su bili ovi, još dalje...kao na drugoj planeti...

Evo, Cesid kaže (21.55) da sledi brojanje glasova u većim gradovima, što bi moglo popraviti rezultate demokratskih stranaka, ali da to neće bitno uticati na trenutni poredak (prebrojanih 60%), a to je : SRS (28,5%), DS (22,9%), DSS (17%), G17+ (6,%%), SPS (6,1%) i koalicija okupljena oko LDP (5,0%), za koju uzorak pokazuje da prelazi cenzus.

Opet ja. To je zato što je samo još četvrt dana do ćutanja, a meni čim neko najavi dvonevno ćutanje na bilo koju temu, ja odmah poželim da pričam baš o tome. Obaška kada je tako važno, kao što je sada. Što se više bliži nedelja, meni raste kao kvasac, knedla u grlu. Postaje mi sve važnije.

U poslednje vreme se osećam kao da sam se lepo obukla, nabacila osmeh i krenula u grad, znam kuda sam pošla, znam gde treba da stignem, ali umesto da koračam lepo i ravnomerno, za ledja mi se okačio neko, vuče me za džemper, upro petama u beton i ore...vučem i sebe i njega...je l' vam poznat osećaj? Prosto bih htela da mi se skine sa ledja, sa vrata, meni, svima nama, da nas pusti da hodamo, dišemo, radimo, stignemo kuda smo pošli...da me ne sapliće, da me ne odvlači sa puta, da mi ne oduzima vreme.

Sve se suzdržavam, pa kao se trudim da se nateram da pišem o nečem drugom...vidim da je gungula na blogovima...kao ja neću o izborima, nego da malo kao razvedrim...džaba...ne ide...oblačno je.

Ne mogu da izdržim, neka sam i u rasejanju (obožavam ovu reč, za razliku od "dijaspore", koja zvuči kao polna bolest, "rasejanje" zvuči kao nešto što se leči tabletama bez recepta). Slobodno možete da me napadnete, da mi napišete da je lako meni iz ovog EU foto tapeta da se javljam i pametujem, uz to i da šta mene briga...Pa, briga me je i to vrlo. Nije mi svejedno i nikada mi neće biti.

Danas mi stiže moja najbolja drugarica, mimo sedam gora, poprilično reka, mora koga već dugo nema i par priprema za šengen. Istovremeno u Sloveniji počinju rasprodaje i sezonska poniženja. Jedva čekam. Nismo se videle već manje od mesec dana, toliko toga se desilo, što mora da se detaljno ispriča u dimu, koji se diže iznad kafe, uz poverljivo naginjanje glava poduprtih laktovima.

U Sloveniju su, zajedno sa novom godinom stigli evri. Bili smo dobri, pisali smo Deda Mrazu da ispunjavamo konvergentna merila u skladu sa mastrihtskim kriterijumima, da smo već u ERM II, da nam je nizak nivo inflacije i kamatnih stopa, da imamo stabilni tečaj, održivost javnih finansija, kompatibilnost nacionalnog zakonodavstva sa ECB i ESCB...Deda Mraz je stigao na pola, stavio na čelo hladnu oblogu i mahnuo patuljcima: "Dajte im šta god hoće, ništa ih ne razumem".

Drage blogerke i blogeri, drage komentatorke i komentatori, otvaram vam ovaj svoj blog. Kao što sam i nedavno obećala na jednom od blogova, vrata mog bloga-doma su vam danas otvorena da napravite novogodišnju žurku, da pričate bez zadate teme, da pričate o čemu vi želite, da proćaskate i lepo se provedete. Svratite i sutra, da se izljubimo, da ispričate kako ste se proveli.

Obucite se lepo...a i ne morate, nema veze...možete i da se maskirate...ukrasite ovaj blog vašim željama i rečima. Ponesite sa sobom sve najlepše, uživajte i raskomotite se...

Posvadjala sam se. Sa nekim sa kim nikada nisam ni razgovarala i sa kim ne bih ni da razgovaram. Sa nekim za koga sam mislila da je završio svoju priču i da više neće imati obraza, ako već srca nema, da se opet javlja. Džabe, obraz k'o djon, impregniran, mogle bi njime cipele da se pendžetiraju.

Gledala sam srpski državni dnevnik, satelitom, predizborna kampanja. Zvocam, smejem se i postavljam televizoru podpitanja, ništa strašno...uobičajeno, bez iznenadjenja. A onda se pojavio gosp...izvinite, treba taj naziv i zaslužiti, dakle pojavila se osoba Dačić i ubo me prstom u srce.

Sada je Badnje veče. Sve porodice u Sloveniji su zajedno, pa čak i proterana romska porodica Strojan. U predgradju Ljubljane, u ogradjenom vojnom području, Strojanovi slave Božić. Jedini put, koji vodi u tu zonu, čuvaju dve policijske patrole. Badnje veče, mir i ljubav svima, podvučeno plavim.

Popodne su se Strojanovi konačno okupili, baka Jelka i unučići, sa ledine u Ambrusu i ostatak Strojanovih, koji je još uvek živeo u Centru za strance. Sva trideset i tri člana porodice su, bez predhodnih najava okolnom stanovništvu, preseljena u prizemnu kuću, u vlasti države, koja se nalazi u pomenutoj vojnoj zoni. Strojanovi su poslušali molbe predsednika države i pristali da se presele u taj objekat, kao privremeno rešenje, do proleća.

Evo sam se vratila u Sloveniju. Predbožićna atmosfera. Visi, svetli i cakli sve što bi na ukras moglo da liči. U prozorima svećice. Svi peku, mese, kupuju, ukrašavaju. Na sve strane štalice - jaslice. Ima ih malih i velikih, drvenih i plastičnih. U njima, od gline, drveta, slame, neonatalni Isuščić, porodilja Marija, tri Sveta kralja u babinjama, nezaobilazne ovce i pokoje grlo krupne stoke. Ima i živih jaslica, a na žalost i još življih.

"Gladan sam, gladan sam, gladan sam...Mori me turbo glad....Mama i tata stoje kraj mog kreveta i brišu suzice sa očiju. Ja gledam i ne brišem ništa. Mama kaže: "Samo se ti meni oporavi, srce mamino! Cila zemlja se usrala daš umrit!" Tata kaže: "Je, mišu, svako veče si bijo na dnevniku! Država je tuto kompleto strepila za tebe!" Mama kaže: "Samo sad je svima odahnilo i odlaknilo!" Tata kaže: "Sad su svi hepi šta se oporavljaš i šta ti doktori spašavaju ugroženi život!" Onda ja pitam: "Čuo sam da su neki balili da sam ratni zločinac?" Tata kaže: "Ma to su neki debili!...

Evo sam se slatko isvadjala sa jedno četiri dnevnika. Sve sam im rekla i sad mi je lakše. Jedini način da izdržim sva ona zveketanja i odvaljivanja po raznim dnevnicima, je da aktivno učestvujem u doživljaju. Jeste pričaju oni, ali ja se ne dam, neću da ćutim.

Ova moja horda dece ima skoro monopol nad televizorom. Interesne, starosne i polne razlike su dramatične. Često je predmet spora poznat i komšijama, koji samo kad bi bili hrabriji, komotno bi kroz zidove mogli da se uključe u aktivnu diskusiju oko izbora kanala i emisije.