elitna znanja

jedna od uvrezenih psiholoskih zabluda je da je uspeh pretezno rezultat urodjenih sposobnosti a ne napornog rada. svaki pokusaj da se objasni da su empirijske osnove ovakvog stava veoma slabe, dok postoji gomila dokaza za suprotno, se po pravilu nipodastava kao wishful thinking – jer, ako bi tako zaista bilo, onda bi svako mogao da bude bach ili einstein. a, kao sto je film “amadeus” lepo objasnio, ne bi mogao.

naravno, skrivena premisa ovde je da bi svako bez problema mogao da se posveti fanaticnom radu u meri u kojoj su to radili najpoznatiji umovi civilizacije. kao da se smatra da nema niceg lakseg nego fokusirati svaki svoj dan na jednu stvar, po pravilu ezoterican i vecini ljudi ekstremno nezanimljiv problem, iako je pitanje da li je bilo ko od onih koji to smatraju uspeo to da uradi ijednog jedinog dana. osim toga, stav da je vrhunski uspeh pre svega rezultat urodjenog talenta se takodje moze tumaciti kao wishful thinking – posto, ako je tako, coveku ne preostaje nista drugo nego da se opusti i rasplinjava na gomile sitnih stvari. buduci da ionako nije mogao da postigne nista veliko, nema potrebe ni da zali za propustenom prilikom.

sto naravno ne znaci da treba da zali – na svakom je da proceni za sebe da li je spreman da podnese ogromne zrtve koje ostavljanje znacajnog traga za sobom zahteva. vecina ljudi bi, i sa odlicnim razlogom, u svakom slucaju radije vodila raznovrstan nego veoma uspesan zivot tj. odabrala da vreme raspodeli izmedju porodice, razonode i osrednje zanimljivog posla umesto da fokusira svu svoju energiju na jednu vrstu aktivnosti. ono sto je bitnije u celoj ovoj prici je da premisa o uspehu kao rezultatu urodjene sposobnosti relativno opsteg tipa, za sobom povlaci neke druge posledice kojih se treba odreci.

jedna od tih posledica je odvajkada prisutna prica o prosvetljenoj eliti koja treba da vodi neobrazovanu masu. ako elitu predstavljaju ljudi koji su posebno uspesni i najscese obrazovani, i ako se podrazumeva da je taj uspeh rezultat neke njihove urodjene sposobnosti opsteg tipa, onda se lako zakljucuje da primena te urodjene sposobnosti na bilo koju oblast proizvodi znacajan rezultat. zbog toga imamo gomilu slikara, knjizevnika i glumaca koji sa entuzijazmom tumace sve aspekte srpske realnosti, kao i gomilu onih koji ta tumacenja ozbiljno shvataju. jer, ako je neko uspesan pesnik, smatra se, on ima tu neku posebnu sposobnost, koju je na nasu srecu sad sa poezije usmerio ka problemima inflacije, stanja u zatvorima i debakla futbalske reprezentacije. na neprosvetljenom clanu mase je da svoje vidjenje stvari, pre svega vidjenje politicke situacije, zameni “strucnim” misljenjem elite. otpor ovakvoj vrsti prosvetljenja se po pravilu tumaci kao primitivizam i zatucanost.

a u stvari, paralelno sa tezom o radu kao kljucnom uzroku uspeha, gomila psiholoskih istrazivanja je pokazala da je transfer znanja iz jedne oblasti u drugu prilicno mali. dakle, nema mnogo razloga da se misli da je osoba koja je ekstremno obrazovana i kreativna u jednoj oblasti preterano kompetentan sagovornik u nekoj drugoj. misljenja lekara i vajara o ekonomskoj situaciji i ustavu treba uzeti sa velikom dozom rezerve, znaci kao i misljenja svih ostalih laika. sto ne znaci da neki od njih ne mogu imati ekstremno kvalitetno misljenje o tim temama. ali ukoliko ga imaju, imaju ga uprkos tome sto su lekari i vajari a ne zbog toga. drugim recima, to znanje treba na neki nacin da dokazu a ne da se ono podrazumeva. u medjuvremenu, prednost u diskusiji o bilo kom konkretnom pitanju umesto intelektualaca opste prakse treba da ima onaj sa najvise znanja o tom konkretnom problemu.

postoje naravno pitanja takvog nivoa opstosti da je tesko odgonetnutni ko predstavlja autenticnog eksperta. za pocetak, treba se zapitati da li je na takva pitanja uopste moguc i potreban odgovor. pitanja tipa zasto istorija srbije ima tok koji ima, kako podici nivo duha u srbiji etc. su neka od tih beskorisnih, a u formi u kojoj se postavljaju, uglavnom neresivih pitanja. ali bas zato sto o konkretnim, resivima pitanjima intelektualci opste prakse vrlo malo znaju, oni predstavljaju konkretna pitanja kao specijalan slucaj i sporedne “simptome” koji ce se lako resiti jednom kad se rese goruca, fundamentalna pitanja za koja su strucni. na zalost, iako za fundamentalna pitanja postoje relevantna znanja ne postoje lako prepoznatljivi strucnjaci. dok onaj koji o njima govori, ma iz kakve elite stizao, ne demonstrira superiorno poznavanje problema, ne postoji epistemoloska obaveza slusaoca da preuzme njegovo misljenje.