Auf Wiedersehen Köln

KatedralaDošlo je vreme za pakovanje kofera. Naša muška gajba (brlog) izgleda kao Keln na razglednici iz ’45. Kako smo bacali stvari po gajbi nismo ih takli ovih skoro mesec dana. Ne zato što smo aljkavi i neuredni, već zato što nije bilo vremena. Kako nije bilo vremena, pitale bi ne samo naše žene. Eh taj život momački... Nama je gajba služila isključivo kao spavaonica. Tuš, oblačenje i napolje. Svakako nikad pre jedan popodne. Kad saberem, moždaLost in Translation smo dva puta izašli pre podneva turistički u grad. To buđenje nam je išlo kao našem veznom redu. Neće pa neće...

A i to pivo i ti kokteli. Keln se baš ne može podičiti lokalnim pivom, pa smo se šaltovali na Warsteiner, Bittburger, Becks (Gold ako ga ima), no efekat je isti. Prvo sipanje fazona iz kreveta (al’ bi nas svaki desetar postrojio na ostav), pa oh ne za kilometražu koju bi tog dana trebalo preći, ali će voda iz flaše po najmamurnijima brojno stanje dovesti u zadovoljavajuće koliko za jedno naknadno hladno tuširanje. Tople vode naravno ima non-stop, ali ’ladan tuš, uh... Gde ćemo ono danas?

U Berlin. Nepun dan pre no što isto urade i momci iz Elfa. Neću reći Klinsmanovog Elfa, jer se po, pre svega žutoj štampi, bez obzira na Ende...Benkenbauerovu apsolutnu podršku, već provlače ne baš afirmativni tekstovi o selektoru koji je, limitiran koliko i njegovi igrači. No, svaka čast za potez. Bez obzira na rezultat večerašnjeg duela poraženih, dolaze sutra u Berlin tačno u podne da se poklone publici koja ih je čekala dan kasnije. Dirljivo, koliko i Lemanov gest da baci rukavice Kanu. Ne u lice.

Kako čovek da se oseća nakon ovih mesec dana nabijenim tempom kao da jurimo Alonsa pred cilj? Ne stižemo da razmišljamo. Sve to će verovatno doći kasnije. Prebrzi ritam niže sliku za slikom. Nema se vremena za bacanje sidra, a predstoji pakleni finiš. Obično kad odlaziš iz nekog grada u kome si boravio duže odvojiš i malo vremena da obiđeš najdrža mesta. Da smo krenuli tako, opraštali bi se od Rajne naDie Slajbenrednih deset dana... Ovako, jučerašnji dan furiozna kupovina (Sale, Sale, Sale...), još jedan odlazak u noć i pozdrav na brzaka sa komšilukom. Rasimom i Senadom, bratom i sestro koji su ispali lafčine kako to samo ekipa iz Bosne zna da bude, mala Marinom (Ukr) i gazdom joj (Ita) koji od pre neki dan nisu više u ljubavi, i... ostale nismo stigli. Ostala je hrpa mailova zabeleženih na računima, vizit kartama i u srcu.

I slika klinki koje menjaju slajbe. Svuda. Yes! Pardon, Ja! Se džoramo?

Kako spakovati ovaj haos? Zipovanje je jedini mogući postupak. Pa malo skakanja po koferima i torbama (s obaveznim osvrtom na nežniji tretman staklarije sa nektarima), a onda ribanje gajbe na brzaka. Domaćin je rekao ne treba, ali red je red, a valjda će nas put naneti još neki put ovamo, a nije loše znati da, hm, pa, imaš s kim rakije popiti...

Pozdrav za katedralu, jedno od čuda koje nam je oduzelo dah, a onda i ćao mestu zločina gde smo imali komična iskustva sa gasom. Ovog puta to ide veštije. Naravno, tek na kraju bez greške. Eh kad bi...

Wir Fahren...Na putu smo za Berlin. Još oko 400 kilometara. Razmišlja li ko od nas o Kelnu? O Berlinu? O fudbalu? O tome koliko je prošlo? O tome da će se ova čarolija uskoro završiti? Ne znam. Svako je u svom filmu.  Stavili smo naš omiljeni Lounge disk i idemo napred. Sunglasses i It’s Impossible u playeru.

It’s Possible. Još 4 dana. Još 1980 km. Do deset hiljada...