הקשב לישראל! יהווה הוא אלוהים שלנו! יהווה יחי

w.wall

Imam nepopravljiv utisak da moj blog poprima lice putopisnog  obraćanja, ali izvesno to nije bila moja namera, tek su putovanja sama po sebi to donela.Ipak to me je navelo da se klonim i sam dilema koje potresaju generalno Blog B92, i ako ni to nije bilo smišljeno, jer i sam, dilema oko postavljenih dilema, nemam. Ne zato što sam, kao, „iznad toga“ već možda i zato što me iskustvo, pre svega vremensko a možda i neko drugo, otrlglo iz sve prisutnije svađalačke polemike koja neizostavno počinje pitanjem – Ko je kriv?Pa onda do besvesti.           

 E iz tog razloga me i nije bilo proteklih dana. Naime, jesam opet na putu i naime, ne da mi se da se svađam.           

Nisam neki vatreni obožavalac bilo čijeg  lika i dela iz naše istorije ( izuzeci potvrđuju pravilo) kao što nisam ni sklon da umanjujem i nacionalno blatnjavim delo nekadanjeg predsednika SFRJ, druga Tita. I ne pričam gotovo nikad o tome, ali ako mi je nešto kao gimnazijalcu a pogotovo na fakultetu išlo na nerve, jeste zvanična politika tog doba koja je demonizovala zemlju Jevreja, Izrael sa jedne, a glorifikovala pravednu borbu PLO i njenog čelnika, do te mere, da nismo imali ni diplomatske odnose sa tom zemljom, a sve što bi sa njihove strane dolazilo smatrali okrutnim i neprijateljskim.           

Treći put sam ovde.U Izraelu. U poslednjih skoro 20 godina. Iznova fasciniran, svestan promena, svestan razlika, nespreman na sopstveno neznanje, željan da naučim, onemogućen količinom informacija.

87. prvi put.

92. još jednom.

I sada... 

Za ove skoro dve decenije, ostalo je isto ono što čini tradiciju ISTINE, koja je na ovom mestu nepovrediva. Stupite li nogom na ovo tlo, prođete li starim gradom Jerusalimom, zagazite li iz muslimanskog u jermenski, potom u jevrejski i napose u hrišćanski kvart, shvatiće te da koračate Hristovim tragom u nekom potpuno drugom vremenu ali na prostoru na kom je i on prošao put koji već više od 2000 godina počiva na istini koja je čovečanstvo jednim velikim delom okrenula ka nebu. Sa druge strane, isti će vas grad uputiti na kamen sa koga je konjem u isto to, ali ipak malo drugačije nebo odleteo Muhamed i ogroman deo ljudske populacije odveo putem vere u Alaha zapisavši svoje popovedi u Kuhran, da bi ste tu iza ćoška sa prodavnicom hrišćanske bižuterije zatekli ljude klasično odevene u bele košulje i crna odela kako se u transu njišu pred Zapadnim Zidom, u nas i dalje poznatijim kao Zid Plača, moleći se za povratak svih Jevreja u njihovu zemlju, Izrael.

yaffoZa skoro dve decenije, ovde se promenilo u životu sve što se moglo promeniti. Živi se moderno, brzo, pustinju presecaju široki auto putevi, voze se moderni i lepi automobili, sve prirodne znamenitosti su vanredno turistički obrađene, bezbednost i osiguranje ljudi je i pored stalnih pretnji na visokom nivou, i kao i uvek ratuje se. Najzad Palestina ima svoju autonomiju koja podrazumeva SVE izuzev legitimne države. ( Ne zvuči li vam to poznato?)

Ali sve, toliko Sve, da je imeđu Izraela i oblasti koje sada kontroliše HAMAS podignut, na moje zaprepašćenje, ZID visok 25 stopa u punoj dužini sa svim prerogativima jednog nekadašnejg Berlinskog zida u želji da spreči sve što bi prošlo sa one na ovu stranu, a bogami i obrnuto. U jednoj modernoj državi i to u 21 veku, ZID između naroda, složićete se deluje u najmanju ruku priličo onespokojavajuće i anahrono.

Ali je nepobitna činjenica!!!

I danas dok ukucavam ove redove sa pogledom na istočni deo Jerusalima koji se lagano vezuje na mitski Betlahem, između mene i njih sa one strane, stoji „moderan“ onespokojavaći zid koji vijuga međ ulice, kuće, porodice, ostavljajući jedne na ovoj, a druge na onoj strani.I danas dok sa severa Izraela, gde smo boravili pre samo dva dana nadomak golanske visoravni tragom Hristovog života i puta oko Kineret jezera alias galilejskog mora, trešte Kaćuše ruske proizvonje ispaljene sa Libanske teritorije, ne mogu da se odreknem misli da je sve u prirodi i životu želelo da bude tako lepo, a da neizostavno postaje otužno i ružno. 

Na našem putu deprimira nas podnevna gužva u gradu Isusa Nazarećanina u kom je proveo gotovo ceo svoj život a koji svojim izgledom podseća više na orijentalni grad sumljive trgovine, a Bazilika u centu samo odudara od mirisa ustajalog mesa i galame raspoloženih i oznojenih trgovaca robe „široke potrošnje“. Mir reke Jordan i krošnje visokih masivnih stabala upućuju nas na mesto Hristovog krštenja, rukom Svetoga Jovana Krstitelja,  danas okuženo betonom i čelikom u želji da što više onih nekrštenih priđu masovnim krštenjima koje svetske turističke agencije sprovode ovim putem.

I najzad pravi mir nas dočeka na brdu kraj Tiberiusa sa koga je Hrist poveo one koji mu poverovaše i videše u njemu čudotvorca i na obali kraj crkve Svetoga Petra gde u miru i dahu vetra koji se provlačio zvukom kroz trsku, pomislih da bi i običan smrtnik ovde mogao hoditi po vodi.

Daleko, na našem delu sveta, odakle MI mislimo da sve potiče i da se sve tu završava, živeći u sebičnom neznanju, daleko je zaista DALEKO odavde, pa opet čini se da i mi podižemo barijere i zidove koji će nas razvesti i okrenuti još više ksenofobiji koje bi se trebalo kloniti.

DolorosaI gledajući po starom gradu Jerusalimu, ljubazne palestinske trgovce što vas bez obzira trošite li ili ne, zovu da popijete sa njima čaj, ili arapsku kafu u svojim prodavnicama, gledajući na zid koji deli njihove sunarodnike od njih samih, koji rugobno razdeljuje belinu kamena od kog su sagrađene sve kuće drevnog i novog grada, gledajući kako se stvar na mestu na kome je „sve počelo“ odvija, pitam se kako će se stvar završiti, tamo gde mi mislimo da se završava, a gde je za nas počela 1389 godine.

I iskreno mislim da će se tako i završiti.

Zidom.

Pred kojim ćemo plakati, ali se nećemo moliti, koji će nas razdeliti, a u  želji da nas spoji, koji će nas ostaviti celim, a oduzeti nam ono što mislimo, ili smo mislili, ili ćemo osećati da je naše.

A više nije.

Drugačije se neće moći.

To barem sa pozicije Hrista, Alaha i jevrejske pronicljivosti tako izgleda. 

A moja je pozicija jasna, putujem...

 إن الله عظيم.

 Ori se hodžina pesma zakrčenim ulicama drevnog grada, zvone zvona na Crkvi hristivog uskrsnuća potegnuta rukom grčkog sveštenika sa Ray-Ban naočarama, gazi procesija ulicom Via Dolorosa putem Hristove kalvarije čuvana jednim Izraelskim policajcem sa uzijem na gotovs i palestinskim čuvarem reda sa fesom na glavi i bičem u ruci.Pripališe jedan drugom cigaretu, pa nastavismo dalje vođeni rečima katoličkih fratara : „in nome di patre, et spiritus sancti...“

 I  Tako 2000 godina.

Joj , AMEN