progres i megalomanija

adam smith je jednom prilikom napisao (moj prevod): “ako pogledamo istoriju i svoje sopstveno iskustvo i pazljivo razmotrimo ponasanje svih unesrecenih: javnih licnosti ili onih koje licno poznajemo, onih o kojima smo citali, culi, kojh smo se ovom prilikom prosto setili, shvaticemo da je nesreca daleko najveceg broja njih rezultat toga sto nisu umeli da prepoznaju kad im je dobro i kad ne treba nista da popravljaju vec da budu zadovoljni onim sto imaju”.

svi oni koji sada u srbiji (a i u americi) gundjaju kako je situacija nepodnosljiva, nikad gora itd, treba ovaj savet da imaju na umu. primera da je adam smith u pravu ima nekoliko samo u skorijoj istoriji srbije. u tzv. zlatno doba anta markovica, na primer, masovno se tvrdilo (a povodom beznacajnih dogadjaja tipa ukidanje cekova na odlozeno placanje) da “nikad nije bilo gore” i da “gore od ovog ne moze”. u sunovratu koji je potom usledio tako se opisivala svaka, sve strasnija, etapa. u onome sto se sada percipira kao idilican period djindjiceve vlade posle 5. oktobra tvrdilo se da su svadje na relaciji DS-DSS neprihvatljive i naravno, “dokaz krize u kojoj se nalazimo”.

sada se, na primer, smatra nepodnosljivim sto hagu nisu isporuceni bas svi optuzeni, a zaboravlja se da su ne tako davno takvi i njima slicni bili visoki drzavni funkcioneri i odlikovani oficiri. protestuje se sto se i poslednji gradjanin srbije nije pokajao zbog srebrenice (ma sta to znacilo i ma kako to trebalo da izgleda), a zaboravlja se da se ne tako davno srebrenica desavala. generalno govoreci, problemi se konstantno naduvavaju i pronalaze tamo gde ih nema (e.g. koncert cece na uscu, splavovi na rekama). ironija cele price je sto oni, koji najvise pricaju o devedesetim kao da zaboravljaju kako su te devedesete zaista izgledale. svako ko se danas u srbiji zaista seca devedesetih trebalo bi da place od srece.

vecito nezadovoljstvo datim stanjem nije samo specijalitet srbije – to je univerzalna ljudska osobina koja svakako igra vaznu ulogu u progresu. poruka adama smitha nije da covek u svakom trenutku treba da bude zadovoljan onim sto ima. poruka je da treba znati ne samo kad vam je lose, nego i kad vam je dobro, a to je teze nego sto izgleda jer je osecanje nezadovoljstva nepouzdan putokaz. ceo problem se negde svodi na razlikovanje dostiznih i nedostoznih ciljeva. nezadovoljstvo trenutnim stanjem stvari (licnim, ili onim u drustvu) je ponekad rezultat stvari koje se mogu popraviti, ali ponekad stvari koje se ne mogu popraviti. a popravljanje nepopravljih stvari ne samo da je gubljenje vremena, nego bukvalno moze da dovede do katastrofe.

jednostavna heuristika za utvrdjivanje da li su stvari popravljive ili nepopravljive je da se uvek ima na umu kako su ljudi nastali. ljudi su nastali evolucijom, zahvaljuju tome sto su geni za ljude, ovakvi kakvi su, ostavili za sobom vise kopija od gena za ljude koji su dubokoumni moralni kolosi kojima je tudji bol jednako bitan kao i svoj sopstveni. onaj koji je pre svega brinuo o sebi i svojoj deci je za sobom ostavio daleko vise potomaka nego onaj kome su nepoznati bili bitni koliko i on sam. stavise, onaj koji je vise brinuo ogrebotini svog deteta nego o zivotima desetina nepoznatih ljudi je po pravilu imao evolutivnu prednost u odnosu na bolecive sunarodnike, tj. ostavio vise potomaka iza sebe. ti potomci smo mi.

s obzirom kako smo nastali, ratovi, zlocini i surovost nisu patologija koja zahteva objasnjenje. spletke, ljubomora, nepotizam i ratovi nisu anomalije, vec prirodno stanje stvari. ono sto treba da objasnimo, i pre svega cenimo, je da smo uopste stigli do ovog nivoa civilizacije. ono sto znamo je da do tog stanja nismo stigli tako sto su nasi preci isplanirali za nas idealno drustvo kome se sad neumoljivo priblizavamo, vec kroz mucne i mikroskopske lokalne korake unapred, pracene brojim koracima unazad.

progres je retko rezultat megalomanije. nema mnogo razloga da se misli da civilizacija moze da bude mnogo bolja nego sto vec jeste, a ako i moze, nema ama bas nikakvog razloga da se misli da bilo ko od nas zna kako da je dovede u to stanje (oni koje bas svrbi da nesto popravljaju, najbolje da krenu od sebe). kritika srbije ili amerike, svejedno, kroz implicitno poredjenje sa nekakvim idealnim drustvom u kojem se kamen vraca hlebom i konzumira iskljucivo visoka kultura, moze da bude krajnje kontraproduktivno. sadasnji svet generalno, po kome je tako jeftino pljuvati, a srbija konkretno, po kojoj je jos lakse, lako moze da se vrati mnogo, mnogo godina unazad, u vreme u kojem ce se vreme rata u iraku i neuspelih gay parada prepricavati kao zlatno doba.