Clubbing in Austin

Bila sam noćas u čuvenom klubu Continental u Austinu, live music country blues, whatever...Austin je poznat po muzičkoj live sceni...Ovako to izgleda, svi u crnom, samo ja u šarenoj drečavoj cigovanoj haljini. Kažu mi, you don’t belong here, vidi se s milje, kažem ja, šta izgledam european, ne, izgledaš mexican, kao da si stigla iz Guadalahare...onda tetovaže ama po celom telu...naročito na vratu otpozadi, po koji kaubojski šešir, manje nego što bi se očekivalo. I margerite, piva, viski u ruci. Nema cigara niti vidljive droge.

Muzika je ljudi nevidjena, ja ne znam šta je to, ni kako se zove... clanovi benda imaju oko šezdeset godina, svi znaju glavnu facu, hipik preobučen u country pevača, ala Elvis gear sa iscrtanim crnim obrvama i zulufima. Svira kao Led Zepelin i peva I like the way you don t walk, don t talk, redom...jer se obraća naduvanoj lutku...pa peva o abortusima koje plaća nevernoj zeni, pa o alkoholizmu, very political ...gubimo se svi u tolikom izobilju kontradiktornosti...publika je weird too. Dosta geezera iz sedamdesetih sa svojom decom, partnerima...onako porodično weird. I dok skandiraju ne mrdaju, ne igraju...igra samo jedan tip sa rukom u gipsu i svi ga puštamo da nas ne povredi.

Odjednom tip gubi ravnotezu , pada na jednog ćelovog čupavca i rusi ga pravo u moje krilo. Čovek je kao mrtav, delom visi na podu delom o mene. Niko ne mrda pa ni ja. Ja ne znam, to je ta čuvena priča, šta se dešava kad u Americi padneš na ulici a niko ne reaguje. Ja počinjem histerično da organziujem druge, veštačko disanje, voda, led, čovek ne mrda...ne mrdam ni ja jer tako kaže priručnik...pozivaju policiju i hitnu pomoć posle dobrih deset minuta, to će nekoga kostati a fortune...ja se pitam da li ću ja morati nešto da odgovaram s obzirom da mi je pao u krilo i još uvek mi je oko nogu. Iako smo tik uz binu gde piči sad već mladi, bend, kinez-crnac-belac super elektro bluz, muzika ne prestje, oni bacaju zabrinute poglede na nas ali the show must go on. MIRACLE, the dead man otvara oči , meni suze teku kao da mi je rod rodjeni. On kaže, nikad neću zaboraviti tvoje lice, steže mi kolena, pridiže i hoće da pobegne...hoću i ja...čuje se policija...pomažu mi da ga položim preko dve stolice. Ja bežim, nikad ni ja neću zaboraviti tvoje lice, dovikujem mu...