otkrivanje amerike

u vreme kablovske televizije i mapa sa googla, cetiri autobusa studenata sa prosekom iznad devet koji su otisli na putovanje za evropu ispraceni su sa interesovanjem ravnom ispracaju kolumbovih brodova. studenti, koji u danasnje vreme sa tri pritiska tasterom mogu da pristupe aktuelnim (strucnim i drugim) sadrzajima pa cak i da se nadju u direktnoj komunikaciji sa vodecim svetskim strucnjacima, se prikazuju kao mucenici koji zive iza bodljikave zice bez mogucnosti i da naslute kako izgleda svet oko njih. sta su onda klinci po srpskim selama koji pesace kilometrima da bi se dokopali osnovne skole, u kojoj su jedan od tri djaka? sta reci za one koji se skoluju u odsustvu interneta ili cak struje?

podatak o tome da 70% studenata nikad nije bilo u inostranstvu se interpretira kao velika tragedija sa neprocenjivim posledicama. ali koje su tacno posledice toga sto neko nije svojim ocima, vec samo preko televizije ili interneta, video neko selo u austriji? koliko tih studenata je svojim ocima videlo krupanj i medvedju? koliko beogradjana je videlo sremcicu i ripanj? i sam podatak da 70% studenata nije bilo u inostranstvu ne znaci nista dok se ne stavi u kontekst podataka iz drugih zemalja (na primer onog da, po procenama, 70% amerikanaca ne poseduje pasos).

organizatori ovog putovanja, njegovi komentatori pa i sami studenti gube iz vida cinjenicu da su putovanja luksuz a ne elementarno ljudsko pravo. to sto evropski studenti (po pretpostavci) vise putuju ne znaci da su nasi studenti time nesto posebno unazadjeni. ja na casovima vidjam studente u garderobi vrednoj $3000. da li to znaci da treba da ocekujemo akciju gradske vlade “bottega veneta za najbolje studentkinje”?

dotacija putovanja najboljih studenata od strane (inace sjajne) gradske vlade mozda zvuci kao raskid sa nemilom prosloscu, ali to nije nikakav raskid vec zapravo nastavak stare politike po tom pitanju. jednostavno, tzv. briga o najboljim i ratna politika se uopste ne iskljucuju. u vreme zlocina u srebrenici, na primer, najbolji srpski djaci i studenti (koji su uz to pokazali zadovoljavajuci uspeh na bateriji testova inteligencije i testu opste kulture) su primali stipendije za talentovane srpskog ministarstva prosvete.

stav da drzava treba da nagradjuje najbolje je opste mesto a ne raritet u srpskoj politici. raritet je stav da drzava ne treba da finansijski nagradjuje najbolje, jer ce oni za svoj trud biti u svakom slucaju nagradjeni (mozda i nece, ali to onda znaci da je trud bio nepotreban, pa je razlog manje da se nagradjuje). nagradjivanje najboljih studenata od strane drzave lici na nagradjivanje dece koja prva prohodaju ili firmi koje prave najveci profit. ako drzavu vec svrbi da subvencionira necija putovanja, ima vise smisla da subvencionira stare i neobrazovane, decu bez roditelja, sirotinju iz provincije i ostale, brojne slucajeve, koji za svog zivota imaju najmanje sanse da dodju do evrope (ili se sa njom upoznaju na druge nacine). od svih drustvenih grupa, zapravo, najbolji studenti su jedna od onih koja ima najvece sanse da u najskorije vreme iz prve ruke upozna evropu i svet i zaista nije jasno koja to drustvena korist izlazi iz cinjenice da ce im se to deseti danas a ne za tri godine.

generalna percepcija da se srbija nedovoljno bavi svojim najboljim (prosle godine se na primer digla galama oko ekstravagantnog putovanja studenata etf-a na takmicenje u inostranstvo) je mozda rezultat zabune da razvijene drzave u najbolje ulazu daleko vise. ali u poredjenju sa amerikom na primer, srbija se preterano i nepotrebno bavi najboljim, a nedovoljno se bavi prosecnim i ispodprosecnim. ilustrovacu to sa samo nekoliko primera:

na drzavnim univerzitetima u srbiji je normalno da, od svih koji su primljeni na odredjeni fakultet, drzava finansira one koji imaju najveci broj bodova na prijemnom, znaci najbolje. dakle, ako je neko sin bogatasa i prvi na prijemnom, njegovo studiranje ce se finansirati iz budzeta. s druge strane, dete siromasnih roditelja pri kraju liste ce morati samo da finansira svoje studiranje. u americi je, na primer, suprotno. americka drzava ne subvencionira uspesne studente, iako postoje brojne privatne organizacije koje dodeljuju stipendije po raznoraznim osnovama. americka drzava subvencionira siromasne studente, naravno ako su uspeli da se upisu na fakultet.

u srbiji se protestuje nad pojavom manje kvalitetnih, privatnih univerziteta, na kojima “svako moze da studira”, i podrazumeva se da je nuzna drzavna akreditacija univerziteta. u americi ne postoji drzavna akreditacija, a drzava ne samo da ne kontrolise broj privatnih univerziteta, nego i subvencionira (dodeljivanjem stipendija i kredita) studiranje na tim univerzitetima.

u srbiji se pridaje ogroman znacaj u sustini marginalnim pojavama kao sto su matematicka gimnazija, petnica, i uspesi djaka na nekakvim takmicenjima a zanemaruje se cinjenica da ogromna vecina djaka ne da ne ide na takmicenja, nego uopste ne ide u gimnazije. vecina djaka u srbiji ide u srednje strucne skole, koje u americi uopste ne postoje. u americi svi ucenici srednjih skola pohadjaju gimnazije, i jasno je i zbog cega: jer zanati odumiru, a preuranjena specijalizacija za zanat cini osobu veoma nefleksibilnom. u sistemu u kojem svako zavrsi gimnaziju, odumiranje zanata tipa punjenje hemijskih olovki ili popravljanje televizora i dalje ostavlja prostor takvom zanatliji da se preorjentise na veci broj zanimanja nego sistem u kojem jedino sto je neko naucio je kako da puni hemijske-olovke.

neki od onih koji su najglasniji po pitanju reformi u srpskom obrazovanju istovremeno sa entuzijazmom neguju jedno od njegovih najukorenjenijih svojstava: ekstremni elitizam. da bi se razmere tog elitizma sagledale, putovanja nisu ni potreban ni dovoljan uslov.