GlaMirijevo

Sada kada živim na jedva 600 metara (možda nešto jače, ali sumnjam), od elitnog „kruga dvojke”, kapiram da sam još davnih dana stanovala u elitnom delu Beograda, samo što toga nisam bila (samo)svesna! 

Oči mi je otvorio majski broj lista „Kurir” koji obaveštava građanstvo da je „elitni deo Mirijeva postao bogatiji za još jednu poznatu facu - Darka Filipovića” (ko ga ne zna, kao ni ja, recimo ukratko da je to jedan dečko u prugastoj košulji, mladi pevač „Grand produkcije” koga je usput, prvo morao da proda svoj BMW da bi kupio elitni komad stana). Mirijevo još nije „postalo bogato za njega”, jer će se, čitamo, useliti tek na jesen, ali svejedno, uzmite to kao gotovu stvar. 

Na žalost, svojim dvosmislenim stilom pisanja, autor teksta nas ostavlja u nedoumici da li je celo Mirijevo elitno, ili samo neki njegov deo (krug originalne 27, široki krug 27a, ili 27l). U prvim redovima teksta, pominje se „elitni deo naselja”, a u poslednjim redovima kaže se da je poznato da „u  ovom prestižnom delu grada” (znači all inclusive) žive folk pevačice Zlata Petrović i Vanesa Šokčić, Đani ( who can it be?), kao i voditelj Zoran Pejić Peja i drugi „estradnjaci.” Dakle, ostajemo u nedoumici da li svi žive u istoj zgradi – folk Senjaku – ili je glamur ravnomerno raspoređen po celoj teritoriji naselja Mirijevo.  

U Mirijevu, kako se sada ispostavlja, estradnom Senjaku (ili Dedinju) živela sam na tri adrese, od 1984. do 1999. godine, sa velikim zadovoljstvom. 

Prvo, u neelitnoj, najstarijoj višespratnici u Mirijevu, izgrađenoj na samoj ivici sa istoimenim selom. U toj pradavnoj pre glam-istoriji Mirijeva, na poljanu, koja je delila zgradu od sela, poneko je izvodio ovce, a tetke iz moje zrade umele su da posedaju na travu i malo zadignu suknje da osunčaju kolena. Svake jeseni, Mirijevo je bilo raj za pečenje crvene paprike. Jednom je neko, ničim izazvan, postavio i šator, a bogami obrnuo i prase. 

Sa svojim pitomim brežuljcima, Mirijevo je leti izgledalo kao neka vrsta „Zlatara nadomak centra grada” imalo je svoje stalne laste, koje su, sve do Černobilja, redovno pravile gnezda na ispustu naše lođe i svoje domaće kučiće avlijanere, koje su savesno hranili svi u komšiluku.  

Zimi je pitomina naglo nestajala i Mirijevo, u kojem je temperatura niža za oko tri stepena nego u centru grada, postajalo je beogradski Zlatibor. S prozora, snegom pokriveni brežuljci izgledali su lepo, ali je led kvario radost života, non stop. Avantura dolaženja do autobuske stanice kod C marketa bila je prilično bolna u oba pravca, pa je autor ovog bloga, povremeno morao da se spušta od stanice ka kući, vozikajući se na sopstvenoj, ženstvenoj (!) tašni. 

Drugi bedak povezan sa blago planinskim pejzažem Mirijeva bio je to, što je svako, golim okom, mogao da raspozna stanovnike Mirijeva, kad se istovare iz busa 27, na Trgu republike. Svi su imali, malo do umereno musave, duboke cipele ili čizme (shodno kućevom terenu), dok su ovi iz kruga dvojke već zaboravili da je ikad bilo snega i leda.Seljenjem bliže, neelitnoj, ali nipošto lošoj, mirjevskoj pijaci, i njoj bliskoj autobuskoj stanici, donekle su rešeni moji problemi s ledom (ali ne i sa cipelama, koje su neizostavno bile u neskladu sa gradskom sezonom).  

Na obe nove adrese, u ulici Matice Srpske, da ne dužim, nije stanovao niko elitan i estradan (tom trenutku sam se približila tek seljenjem na novu, sad već bivšu adresu na Čukaričkoj padini, u blizini male samoposluge estradnog elitnog Ere Ojdanića, koji je mušterijama povremeno lično naplaćivao robu na kasi). 

Elem, za one koji razmatraju seljenje „u ovaj prestižni deo grada”, želim da u ovom tekstu, izložim još samo nekoliko kratkih momenata iz istorije Mirijeva. 

1993. godina. Pravo vreme i mesto za svakoga ko je nameravao da se ulepšava metodom Lukrecije Bordžije, tj. da se kupa u kozijem mleku. Naime, budući da je redovnog mleka bilo malo (C market je bio zatvoren,  a mleko i hleb su deljeni na ulici, dok su u drugim radnjama robu uglavnom ograđivali kanapom), svako seosko domaćinstvo, na usputnim stanicama u selu Mirijevu, imalo je jednu kozu vezanu za banderu. Mleko se prodavalo ili na licu mesta, ili na već pomenutoj pijaci. (Autor probao jednom, ali ne u ulepšavajuće svrhe, nego zato što je slomio nogu i tragao za kalcijumom). 

1995. godina. Godina u kojoj je Mirijevo zbilja bilo dalekoooo od grada. Naime, u toj godini velikih restrikcija struje, ljuti građani umeli su da dovuku i kontejnerima prepreče ulicu Partizanski put, još kod Omladinskog stadiona...posle čega su stanovnici Mirijeva imali da prepešače dobrih 3 do 4 kilometra, po poledici, do svojih kuća...(ovde je važno da napomenemo da je autor pešačio odmah pored, tada poznatog, neznamkako se zove manekena koji ima brata blizanca, ali neprimećen.) 

1996-97.godina. Zima totalnog otkrovenja. Da nije bilo protesta, ostala bih u uverenju da živim sa veoma finim komšijama, ali stopostotnim biračima Slobodana Miloševića (naime, sorry elitisti, u Mirijevo su prvo doseljavani radnici iz drugih krajeva bivše Jugoslavije & Srbije, koji su i gradili prve zgrade u Mirijevu, a za koje smo verovali da su tipični birači SPS). Međutim, kad je jednom došlo do šerpi i pištaljki, Mirijevo se pokazalo jasno, glasno i strasno opredeljeno za ignorisanje drugog TV dnevnika RTS. Svi saputnici u autobusu, izgledali su mi još lepše i milije nego obično. 

1999.godina. Mirijevo, a preko puta Pančevo. Da nije bilo bombardovanja, nikad ne bih znala da Pančevo može da bude tako blizu. Dok sam se, u rano jutro, vraćala iz noćne smene u VIP, prvo je bombardovano Pančevo, a onda je bomba udarila u zvezdarsko brdo iznad mirijevskog puta. Dok smo taksista i ja stigli do moje osmospratnice, ona je već sasvim nestala u dimu koji je dolazio sa obe strane. 

Mirijevo sam napustila u leto 1999., ne zbog lošeg iskustva sa bombardovanjem (jer je taj kraj možda i najmanje bombardovan), niti zbog otkrića da je baš u našoj zgradi živeo jedan od većih dilera drogom (manje lep, a poznat detalj o Mirijevu), već zbog toga što je u Mirijevu neizdrživo živeti ako vam je stan na severoistočnom ćošku zgrade (dakle pamet u glavu kod izbora stana). 

Vratimo se sada našoj „Grand zvezdi,” Darku Filipoviću.  Zahvaljujući Kuriru, saznali smo da je pomenuti mladi pevač, stan od 60 kvadrata kupio (u sivoj fazi) za 60.000 evra. U Kuriru postoji i uskličnik posle ove cifre, a i mi ovde dodajemo još jedan. 

Iako sam sebi obećala da nikako neću pisati o ekonomiji, već samo o trashy diva issues, ne mogu a da ne primetim da je elita, tako reći, pojeftinila i postala dostupna i širem građanstvu (u redu, „na  kredu”).  

Jednom rečju, i vi, ako vam je volja, možete postati a) glam-stanovnik (makar vas „Kurir” i ne ovekovečio na srednjim stranama), b ) smrtnik kome je zapalo da živi u elitnom delu Mirijeva ili c) stanovnik „ovog prestižnog dela grada” ili d) „3 u 1”.  

Kako vam drago, obaška je glamurozno.

Što bi rekli ovi iz „Kurira”, ima se može se!