Pismo Adamu Mihnjiku

  Dragi Adame, kao što vidim prilike se menjaju. Posvuda, pa i u tvojoj Poljskoj. U Srbiji je, manje-više, sve po starom – nacionalisti kolo vode, plaše narod komunistima, anarhijom i gubitkom nacionalnog identiteta. Srećom, sve je pod kontrolom – nemamo više s kim da ratujemo. Istrošilo se, moj Adame, i ono ljudsko i ono ekonomsko. U našim je novinama, kao što je red u normalnom svetu, sve više tekstova o tome šta se gde dešava. Pa čitam i to kako je Poljsku pogodila suša i kako su se poslanici iz vladajuće stranke  kolektivno molili za kišu. Dragi Adame, moram da ti priznam da sam u jednom trenutku osetio duboko zadovoljstvo. To je trajalo sasvim kratko ali me je ispunilo osećanjem dugotrajne krivice. U tom sam trenu, naime, pomislio: hvala Bogu da nemaju samo Srbi idiote i kretene na vlasti, hvala Bogu da su i Poljaci dobili vlast kakva je u Srbiji vladala godinama i zbog koje smo se svi prilično stideli. I kroz glavu su mi još prošle poruke koje Poljacima i svetu neprekidno upućuje prvi čovek Poljske o porodici, tradiciji i vrednostima. Gle, pomislih, šta taj poljski Milošević misli o jednom Gombroviču. Nije da zamišljam Vitolda da ide ulicama Varšava na gej paradi ali kad jedan tako popularan prvi Poljak ima potrebu da naširoko komentariše nešto krajnje lično i intimno to me neodoljivo podseća na jedan razgovor Miloševića sa studentima 1992. kada je rekao da je njemu sasvim isto  da li razgovara sa običnim seljakom ili akademikom. Time je, kao, istakao svoje demokratska ubedjenja, a u stvari, svi dobro znamo, jasno pokazao svoj duboki  prezir prema svima  koji nisu imali ni novca ni moći, a posebno prema onima koji su imali samo znanje, talenat i pamet. Posle sam gledao kako jedan brat uručuje poluge državne moći drugom bratu i bilo mi je sve to pomalo smešno, kao nekakva neverovatna karikatura – nešto što nekako podseća na revolucionarne omladinske romane Jurija Olješe, u kojima su kapitalisti predstavljeni kao dežmekasti kreteni sa cilinderima a revolucionari kao atlete na trapezu. Kao da se neke karikature otrgnu same od sebe i postanu čvršće i normalnije od svake stvarnosti. Nama se to dešavalo duže od decenije. I dalje, medjutim, ima onih koji veruju da su te karikature – oličene ne samo u ličnostima nego još više u njihovim pričama o nacionalnoj i socijalnoj pravdi, iskonskim pravima, opštoj zaveri protiv bića sprskog naroda i beskrajnim žrtvama koje smo morali da damo -  sušta i jedina istina. Nesumnjivo je da se sa kretenima iz sopstvenog okruženja mnogo  teže nosimo nego sa onima koji su udaljeni. Blizina i daljina, uopšte, u svakodnevnom životu često ima veći značaj od mnogih životnih principa. Na primer, odnos prema Americi i Kini. Teško da smo spremni da se odreknemo jeftine kineske robe zbog prilično problematičnog primenjivanja demokratije u Kini. A zbog Tijenmena odavno ne meditiramo u spomen nepoznatih kineskih studenata. Uostalom, ne znam baš ni koliko mladih Čeha zna nešto o Janu Palahu.Ostavimo se, medjutim, moj prijatelju, reminiscencija i melanholije – Milošević i Kačinjski su činjenice koje direktno utiču na našu svakodnevicu. Možda  se čini da je ovo poredjenje preterano jer ne verujem da će Kačinjski moći svome narodu da uradi tako katastrofalne i nenadoknadive stvari kao nama „naš“ predsednik. Znaci jednakosti izmedju dogadjaja, naroda i ličnosti mogu se stavljati samo u izuzetnim situacijama, kada želimo da alarmiramo na opasnost koja se nad nama nadvila. Ko zna, uostalom, možda Kačinjski u svome dugačkom mandatu poželi da vidi Kalinjgrad unutar Poljske. Možda se odluči i da od Poljske napravi prvu evropsku pomorsku silu. U ovom svetu je sve moguće, a posebno ono što nam ne može pasti na pamet.Moja zabrinutost za Poljsku ima jedan dodatni, pomalo sebični razlog: Le Pen, Hajdar, Klaus, sada Kačinjski, sve su to nacionalni lideri koji imaju svoje vatrene obožavaoce i u mojoj zemlji. Nema tog glupog Avgusta koji napravi političku karijeru u Evropi a da ga naši nacionalisti ne pozdravljaju kao znak brzog i konačnog ozdravljenja. Otpor prema svakoj vrsti globalizacije, posebno onoj vezanoj za demokratska i ljudska prava, do te se mere razvio kao neka vrsta mentalne alergije u zemljama u tranziciji da ga prepoznajemo na svakom koraku. Pljuvanje tzv. novih evropskih vrednosti ide uporedo sa ruganjem evropskoj birokratiji i rasulom koje ona izaziva. Ako ćemo pravo, ni evropske se vrednosti više nisu na proklamovanom  nivou. Još gore stoje stvari sa Amerikom. Malo je teško uz Irak i Gvantanamu braniti neke univerzalne principe. No, u suštini, šta briga današnje Miloševiće za Irak i Gvantanamu, oni bi samo da očuvaju svoju neprikosnovenu vlast u svojoj zemlji, da budu ravnopravne gazde sa drugim gazdama koje takodje smatraju da ne postoji ništa univerzalno i zajedničko, nikakve vrednosti i nikakav zajednički cilj. Za razliku od Miloševića Kačinjski je religiozan. Ne znam koliko katolička crkva ceni to što radi Kačinjski ali znam da je Srpska pravoslavna crkva dugo veoma cenila ono što je radio Milošević. Sve do trenutka dok nije otkrila  da svi Srbi neće živeti u jednoj državi. Očigledno da crkve i nisu baš neki  rasadnik vrednosti kao što su tolerancija i solidarnost. Danas, kada je Milošević fizički mrtav već nekoliko meseci, suočavamo se sa čudnim osećanjem nestvarnost. Sve ono što se dešavalo pod njegovom vlašću kao da je bila priprema i uvod u konačno uspostavljanje političkog i ekonomskog sistema koji je neka vrsta ultrakonzevativnog hibrida 19. i 20. veka. Pošto Srpska pravoslavna crkva gaji težnju da se društvo vrati još dalje – u 13. ili 14.vek, ne bi me iznenadilo da ta pionirska uloga bude dobro primljena i u drugim delovima Evrope. Dragi moj Adame, i ovde je vruće kao i u Poljskoj ali nema suše. U proleće smo, zato, imali poplave. Mi se svakog dana, hteli to sebi da priznamo ili ne, susrećemo sa kretenima, živimo i radimo sa njima, a ponekad smo i ispod istog krova. Stalno sebi postavljam pitanje: da li je neko kreten sam od sebe ili se na tome radilo? I šta  sam ja  uradio da se kretenizam ograniči na svoj medicinski ambijent?     Da li sam uopšte nešto uradio? U politici se kreteni, naravno, eksploatišu do maksimuma. Čitave stranke se osnivaju i postoje samo zbog ovog dela stanovništva. Ima vremena, naravno, kad vam se čini da većina jednostavno „pokreteni“. Posle nekoliko godina, dodje do neke promene – kao da jučerašnji kreteni odjednom progledaju. I odmah vidite i promene u ponašanju. Pa vam se čini da na ulici srećete samo fine, pristojne i srdačne ljude. To sam snažno iskusio tokom gradjanskih protesta u Srbiji 1996. i 1997. Svakog dana smo okruženi i ovim i onim. I svakog dana nekako reagujemo. Na kretene se najteže pronalazi prava reakcija. Uvek vam se čini da je sve uzaludno. Od svega uspete samo da se iznervirate. Kao da ni iskustvo, ni znanje, čak ni urodjena empatija prema ljudskoj nesreći i patnji, ne pomažu. Pre neki dan me je vozio jedan taksista koji se pokazao kao unikatan kreten. Iako mi je od početka bilo jasno sa kim imam posla ipak sam nešto pokušavao. U jednom trenutku taksista, koji je sve vreme držao monolog, zaurla: a te Izraelce mrzim najviše, oni moraju da se počiste. Pitao sam ga oprezno šta ćemo mi imati od toga a on odmah sa ključnim argumentom: A što su izdali Hrista? Pokušao sam da budem lukav pa rekoh: pa i Hrist je Jevrejin. Nije reagovao, nastavio je dalje sa proklinjanjem Izraelaca (Jevreja). Onda mu rekoh: pa nisu ga Jevreji razapeli nego Rimljani koji su tada imali vlast. – Znači katolici, trijumfalno će taksista.             U tom sladostrasnom zaključku sabijeni su sva mudrost, znanje, iskustvo i osećanja jednog kretena. Kreten je besan zbog vrućine, zbog loših kola, zbog gužve, zbog dugova, zbog lošeg varenja, zbog Kosova, zbog Haga, zbog Iraka.... beskrajna kolona nezadovoljstva. Zašto to političar ne bi iskoristio? A mi? Možemo li mi od toga nešto da uradimo? Ili ćemo samo da dobijemo lupanje srca i migrenu?             Milošević, Kačinjski, i ko zna ko još, samo super rade svoj posao. Njihovo podvlačenje pod kožu bednim i poniženim znači još jedno poniženje više koje se, na žalost, otkriva tek kad je prekasno.             Izvini još jednom Adame što sam se malo radovao onome što danas imaš u svojoj zemlji. Znam da će loš primer stići tamo gde treba – i do beogradskog gnevnog taksiste. Iskreno tvoj Velimir Ćurgus Kazimir