Znakovlje i nazivlje

Vratio sam se pre nedelju dana sa odmora pa su mi još sveže impresije.

Ali najjači utisak nije ni more, ni sunce, ni klopa, ni kakva prsata Šveđanka nego jedno pitanje mog šestogodišnjeg sina.

Najpre mali uvod: Pošto smo odmor proveli ploveći glavne dečije impresije bile su sve te nekakve stvari vezane za brodove i plovidbu. Moj sin je posle fascinacije tipovima brodova, njihovom brzinom i snagom, pa imenima i karakteristikama vetrova i visinama talasa koje razni vetrovi proizvode, prešao na malo apstraktnije stvari pa je zaključio da svaki brod na krmi i/ili na jarbolu ima zastavu neke zemlje. Tek tada je zapravo shvatio da nema svaka zemlja samo fudbalski dres nego ima i zastavu pošto smo žena i ja lišili decu makar u detinjstvu kljukanja glupostima tipa znakovlja i nazivlja.

Kada se odmor završio, uputili smo se iz Hrvatske preko Bosne i Hercegovine u Crnu Goru. Inače deca silom činjenice da žive u Češkoj, a da su im babe, dede, tetke, stričevi, ujaci i sl. bakrači rasuti u nekoliko banana-država putuju i prelaze granice od kako su se rodila i jedna od zanimacija im je da kad prespavaju neku granicu pogađaju po krajoliku u kojoj smo to zemlji.

Negde tamo iza Stoca, dakle kada smo ušli iz Federacije BiH u Republiku Srpsku, stiže pitanje sa zadnjeg sedišta:

Tata, zašto je ovde hrvatska zastava?

Onda ja objašnjavam onako da zastava koju je video nije hrvatska nego srpska, da su one slične, da su od istih boja, ali su te boje drugačije raspoređene, i konačno da ono u sredini nije isto.

Sledeće pitanje me pomalo zatiče, ali nije to ništa prema onome što sledi:

Tata, a jesmo li mi sad u Srbiji?

Detetu naravno krajolik ni najmanje ne liči na ono što ono percipira kao Srbiju – Beograd gde mu žive jedan deda, dve tetke i jedan ujak.

Ne. Ovo je Bosna i Hercegovina.

A zašto je onda srpska zastava?

Tu se nasmejem (u sebi) i setim bloga moga druga Vasketa http://vasovica.tripod.com/KIJAVCI/ (takođe ex B92) koga je u Bratislavi neki lik što naplaćuje parking pitao kao što su se Srbi i Crnogorci raskantali tek sada, a ne pre petnaest godina i onoga što je Vaske o tome napisao:

Da ga vodim na pivo i da mu objasnjavam da je sve pocelo sa Aleksandrom Karadjordjevicem ili jos ranije sa amebama, ili jos ranije sa dolaskom Srba & Hrvata na Balkan iz svemira, iz Irana, sa Himalaja, itd, pa da se onda lagano, kroz istoriju vratim na kosvsku bitku i Murata i Milosa i Cara Lazara od Srbije glavu, Broza, SKJ, JNA, bratstvo i jedinstvo, Suvarovu reformu, nesvrstanost, Drazu Markovica, Savku Dabcevic Kucar, maspok, liberale, cetnike, ustase, Nasera, Nehrua i Nkrumaha, Slobodana Milosevica, Matu Sarliju Daidzu, kapetana Dragana, pukovkika Slavka Lisicu, pukovnika Mileta Susnjara, Veselina Sljivancanina, Antu Gotovinu, Jovu Opacica, Simu Dubajica, Franju Tudjmana, Aliju Izetbegovica, Mustafu Hajrulahovica Talijana i ostale nije imalo smisla.

Zato sto smo kreteni, odgovorio sam i otisao. Covek me gledao sa razumevanjem.

(Svaki put se slatko smejem kad ovo čitam, Vaske svaka čast, a ima kod njega i jedan još bolji deo o bicklima u Beogradu.)

Činilo mi se da je to, a bojim se i bilo kakvo nadugačko objašnjenje, prekomplikovano.

Sinu sam rekao: Znaš, oni vole da stave srpsku zastavu. Nije dalje pitao.

BTW, zna li neko odgovor primeren (neidoktriniranom) detetu od šest godina?

Mada sam, kontam nešto, još dobro prošao. Sećam se priče jedne koleginice negde iz '95. ili tako nekako. Čitav let od Vašingtona do Evrope je pritiskala dete da u avionu Croatia Airlinesa u koji će presesti priča engleski. Dete je izdržalo negde do pred sletanje kada je zavikalo: Pa mama, zašto da pričamo engleski kada svi ovde govore srpski?