aspirinom na zubobolju

ovo je bolonjska deklaracija. ovde su prateci dokumenti bolonjskog procesa. mozda oklevate da krenete u citanje tih dokumenata, posto iz svega sto je u javnosti moglo da se cuje moze da sledi samo da se radi o debelim knjizurinama prepunim detaljnih uputstava o poboljsanju kvaliteta nastave i istrazivanja. ne treba da oklevate.

u tim dokumentima ne pise skoro nista. potpisivanjem same deklaracije, srbija se u sustini obavezala na samo dve stvari koje vec nisu bile deo starog sistema – da ce svaki ispit da nosi odredjen broj bodova, i da ce svaku diplomu da prati ”diploma supplement” - dokument kojim se koncizno opisuje proces dobijanja te diplome. u bolonjskoj deklaraciji ne pise da osnovne studije treba da traju tri godine, da ispiti treba da se polazu preko domacih, da status nastavnika treba da zavisi od ocena koje su dobili od studenata i da treba povecati ulogu prakse u nastavi. nista tog nivoa konkretnosti ne pise ni u pratecim dokumentima bolonjskog procesa.

u javnosti se nepotrebno mistifikuju dva/tri ciklusa studiranja, ali rec je o najobicnijoj podeli na osnovne i postdiplomske (magistarske i doktorske) studije koja decenijama postoji na drzavnim univerzitetima u srbiji. u osnovnim crtama nas stari sistem je zapravo bio kompatibilan sa bolonjskom deklaracijom. stavise, ako ne racunamo fakultete poput medicine i prava, bio je kompatibilan i sa americkim sistemom. potpuno nepotrebnim smanjivanjem trajanja osnovih studija na tri godine gubi se ta direktna kompatibilnost, jer osnovne studije u americi traju cetiri godine.

cak ni uvodjenje stvari kao sto je diploma supplement i bodovanje ispita samo po sebi ne donosi nikakvu fundamentalnu promenu. i najbajatijim predmetima se bez problema mogu dodeliti bodovi, a najbesmisleniji nastavni program se moze koncizno opisati. dakle, pravdanje reformi na univerzitetu ucescem u bolonjskom procesu je najvecim delom deplasirano. to ne znaci da neke promene nisu pozitivne – mnoge jesu pozitivne ali to nema nikakve veze sa bolonjskim procesom. moze da ima veze samo sa konkretnim sadrzajem promena, i stoga je nuzno njihovo kriticko preispitivanje u svakom konkretnom slucaju.

na zalost, u ocima mnogih bolonjski proces je jednostavno postao sinonim za promenu. posto je konotacija bolonjskog procesa pozitivna, odjednom je i konotacija svake promene postala pozitivna, iako najveci broj tih promena nema ama bas nikakve veze sa bolonjskim procesom. bezbroj puta sam se uverila da se bukvalno svaki kriticki komentar na bilo koju promenu automatski interpretira kao znak da se osoba zalaze za povratak u kameno doba. dodatnu konfuziju stvaraju mitovi koji se ispredaju o tome kako izgleda studiranje u inostranstvu (konkretno americi), pa se onda ta nepostojeca praksa nekriticki implementira pod maskom ucesca u bolonjskom procesu. primera za to ima bezbroj, pocev od mita o znacaju ocenjivanje nastavnika od strane studenata do prica o mnogo vecoj zastupljenosti prakticnog rada i toboznjoj politici zavrsnih ispita koji su ”puka formalnost”.

s druge strane, mnogo manje se pominju sustinske stvari koje americki sistem studiranja efikasnim a njihove univerzitete najboljim na svetu. glavni zamajac njihovog uspeha u odnosu na evropski generalno, a srpski pogotovo, je u sustini otvorenost americkog akademskog trzista. svaki indijac, kinez ili srbin koji jedva nabada engleski ce biti ravnopravno razmatran za mesto redovnog profesora na harvardu sa ljudima koji su direktni potomci osnivaca amerike. nije potrebno da je diplomirao ili doktorirao na harvardu, da je bio neciji asistent dvadeset godina, da je presao pedesetu pa cak i da ga bilo ko licno poznaje, osim po njegovom naucnom radu. s druge strane, veliko je pitanje da li bi i americki nobelovac sa savrsenim znanjem srpskog mogao da dobije posao na bilo kom drzavnom fakultetu u srbiji. ono sto je sigurno je da bi svaki zaparlozeni profesor sa jednom naucnom publikacijom* automatski imao veliku prednost u odnosu na njega.

naizgled paradoksalno, ta kljucna razlika ne samo sto se najvecim delom ignorise, nego se cak i interpretira kao mana americkog sistema. ljudi vide da je u americi gomila profesora na odeljenjima za matematiku ili elektrotehniku stigla iz kine i indije, i iz toga zakljucuju da su amerikanci slabi u matematici. a u stvari je prosta statisticka cinjenica da su male sanse da su svi najbolji matematicari rodjeni bas u americi, i americki sistem razume i debelo koristi tu cinjenicu. nas sistem se, u medjuvremenu, bavi ispunjavanjem nepostojecih zahteva bolonjskog procesa. to je, na kraju, neuporedivo bezbolnije.

*daleko od toga da su svi takvi