Skip navigation.

Labris

Banka hrane

 
Srbija 2020

Odlazi Razbijač

Mickey Spillane (1918-2006)Mickey Spillane (1918-2006)"Dok sam za šankom ispijao viski, nadao sam se da osoba koja je pila iz čaše pre mene nema zaraznu bolest." Ili već tako nekako.

Ne zamerite ako nisam precizan, parafraziram iz sećanja - iako veoma živog - na prvo pojavljivanje privatnog detektiva Majka Hamera u romanu Ja, porota iz 1946., koji sam čitao, brat-bratu, pre dvadeset godina.

U istoriji "grube škole krimića", ostao je najgrublji. Majk prvo taba, onda pita za zdravlje. Muška grubost i glupost, ženska zavodljivost i prevrtljivost, pesnice i grudnjaci - sve je bilo predimenzionirano. Takav je bio i Miki Spilejn, Hamerov tvorac, veći od života.

Koji je napustio prošle nedelje, u osamdeset osmoj godini.

Posvetio se prozi nakon neuspeha u prvoj ljubavi, stripu. Nije se smatrao "autorom", već "piscem". Jedinu veću pauzu u pisanju napravio je 1951. postavši Jehovin svedok. Kontroverze tu ne prestaju: pojavio se u reklami za pivo koja otvoreno parodira grubijane o kojima je pisao i objavio nekoliko nagrađivanih dečijih knjiga.

Spilejnov najpoznatiji junak nije se libio da ubije ženu, i to koju voli, kada se ispostavilo da je ona svirepi ubica za kojim traga ("Kako si mogao?" promrmlja ona. "Bilo je lako", rekoh.); pa čak ni dete (doduše, veštački odgojenog zločinca natprosečne inteligencije).

Zbog seksa, nasilja i smrdûcka desničarskog senzbiliteta, publika ga je obožavala; u jednom trenutku, na listi deset najprodavanijih knjiga dvadesetog veka, sedam je bilo njegovo. Peti je najprevođeniji pisac svih vremena.

Zbog svega toga, nipodaštavali su ga književni kritičari i kolege plemenitijeg pedigrea (Čendler), što je potrajalo sve donedavno, kada su strukovna udruženja pisaca krimića stidljivo počela da ispravljaju nepravdu.

U ostatku sveta to se dogodilo ranije. U njegovu odbranu svojevremeno je stala cenjena američka spisateljica ruskog porekla Ejn Rend. Umberto Eko nam je u esejima matematički precizno dokazivao da je Janu Flemingu kao model za tajnog agenta 007 poslužio upravo Hamer (paralele između Spilejnovog prvenca i premijernog Džejmsa Bonda, Kazino Rojal, suviše su brojne da bi bile slučajne). O Razbijaču je ozbiljno pisao Igor Mandić u nizu eseja u krimi-ediciji Trag (i teško nabavljivoj zbirci Principi krimića). Spilejnove krvave bajke inspirisale su Sin City Frenka Milera.

Iako je poneka celuloidna adaptacija ostavila dublji trag (kultni Oldričov Kiss Me Deadly), nezadovoljan dotadašnjim izborom glavnog glumca, Spilejn je 1963. dobio priliku da zaigra sopstvenu kreaciju (retka pojava u istoriji filma). Domaća publika ga se najbolje seća u tumačenju Stejsija Kiča, u televizijskoj seriji koja se kod nas emitovala sredinom osamdesetih. Pre njega, Arman Asante je bio možda još i bolji Hamer.

Pokazalo se da ni naš Majk nije bez mane: trebalo mu je, na primer, čitavih šest romana da shvati da mu ljubav života, pored svih rasnih lepojki koje je stiskao u naručju, sve vreme sedi ispred vrata. Bukvalno. Prelepu sekretaricu Veldu posle toga umalo je izgubio još dvaput.

Uprkos tome što je 1995. svom junaku pripremio dostojnu labudovu pesmu romanom Black Alley, sâm Spilejn odbio je da se povuče. Pisao je do kraja, kako dolikuje piscu koji nije autor.