GOMNARIJA*

Na Cveletovom postu, Angie kritikuje Tasku, pa pise: "Taska,ovakav "humor" sam zadnji put cula u osnovnoj skoli i nije mi bas jasno ni primereno vase insistiranje na ruganju.A o tome je i bio moj komentar,da bi kvalitetno komunicirali prvo treba da se ispune neki bazicni uslovi,barem razumevanje i pristojnost." I konacno prava rec: RUGANJE! Ja mislim, a to i radim, tako pisem i tako govorim, da je najjace oruzje protiv zla upravo to - okrutno RUGANJE. U opste me ne zanima da sa njima "kvalitetno komuniciram": ne mozes da ih ubedis, ne mozes da razgovaras, neces da ratujes, a ti im se smej! I to bas tako, kao sto Angie kaze, kao u skoli, na malom odmoru, ono najgore sto deca rade, upres prstom i u grohot, i zlo nekako pocne da se topi. Prica se da je upravo ruganje bio dugogodisnji lek protiv maloumnog pseudo-salonskog fazizma onog pokojnika Kalajica, on se kao duva, prsi, dize bradu, siri nozdrve, frkce nesto o Evropi, uber naciji i aristokratiji, o tome kako bi sejao smrt i streljao izdajnike, a ljudi prasnu u zarazni smeh. Upres prstom i kazu - e, mnogo si smesan. I idi daj da ti se ociste cipele, pa pricaj o salonima. Shvatam ja da ima puno vas kojima se ni moj stil ni moji stavovi ne svidjaju, ali niko nije obavezan niti da se slaze samnom, niti da me voli. Vaspitacice, razredne staresine, koje me uporno vitlaju po svim temama, e da mi me naucile da to tako ne moze, da nije lepo, nije pristojno, da sam prosta, vulgarna, da mi viri neki grad iz dupeta, sad sam zaboravila koji, sve kao dokaz da nisam fina Beogradjanka koja zna red, moram vam reci - dzaba krecite. Do sad me niko nije uterao u taj vas red, tesko da ce u toj misiji uspeti neka moja nova drugarica-blogerka Da utesim neutesne, verovatno razumete da znam odlicno sta je red, sto kazu babe, sveta sam videla, a i majka mi je stalno pretila da ce da mi pere usta sapunom, ako lajem. Ali cak se i moj cale navikao na ovo, to je moj stil i koncept koji zivim, to je moja svesna odluka, moja jasna i odredjena namera, moje oruzje protiv ozbiljnog zla. Ja uprem prstom i vicem. Urlam; ne tucem, ne pretim, ne mrzim, samo se cerekam. Pa dok se zlo ne istopi. I pre nego sto me izbacite sa casa, ili cak iz skole, samo jos ovaj pokusaj (ucinite mi to, zarad toga sto, u pravom zivotu uvek: ustajem i propustam starije, kazem dobardanhvalalepodovidjenja, mazim decu, klimam glavom i kad me davi, skupljam govanca iza svog kuceta, palim svecu mrtvima, vracam pozajmljeno, poklanjam knjige i tesko mi je sto sam daleko), dakle, zamislite ovo: Poslanik Nikolic drzi konferenciju za stampu, u stabu svoje odvratne stranke. A mi blogeri sedimo, umesani medju novinare i na sve sto ovaj pokvarenjak kaze, upisavamo se od smeha. Grohotom se smejemo, umiremo od smeha. On otvori usta - a mi kazemo trt. On o ratu i o tudjoj deci koje bi da salje u smrt - a mi prt, prt. Zamisli samo to zlo kako se topi, kako odjednom postaje glupo, kako odjednom nista vise nije ozbiljno, sve postaje besmisleno. U stvari, bas onako kako jeste. Ako vam nije po ukusu, molim. Nije vazno, srescemo se u drugom zivotu. A za teoreticare, navali narode na istorijsku avangardu, na dramu apsurda, na ludake s misijom. Ne kazem da sam jedna od njih, taman posla. Ali, ipak. *pocetna replika Joneskove drame