Srpski identitet je troma dvoglava kokoška sa krunom

Srbija zvanično nema svoje državne simbole - grb, zastavu, himnu (ali ima Slobin ustav kao najveći izgovor za sve). Likovna i značenjska sramota je troma dvoglava kokoška sa krunom koja se upotrebljava kao simbol države Srbije na osnovu pravno neobavezujuće PREPORUKE srpskog parlamenta iz avgusta 2004 (pogledaj attachment ispod za za detalje).

Zato se sablažnjavam kad čitam i vidim da kokoška faktički postaje državni simbol. Primera je puno, mediji započinju vesti tako što kažu da je "uz državne simbole i himnu" obavljena neka radnja. S takvim pristupom privremeno rešenje postaje stalno, kokoška se producira sve više. A ta kokoška koja je navodno orao, to i košta. Sve te privremene zastave, table, sutra novi pasoši, dresevi reprezentacija, da ne nabrajam dalje. Posledice su veće od bačenog novca, jer je u pitanju jako ozbiljna stvar, ali ni o tome očigledno ne postoji ni građanska ni stručna svest i javnost. I tako, dok odzvanjaju nonsensi o tobožnjem brendiranju i imidžu Srbije, identitet njenog naroda i njenih građana je vezan za falš dvoglavog orla sa krunom uz zahvalnicu bogu što do sad nismo propali!

Sa takvim temeljom, nema sumnje, Srbija se predstavlja tačno onakva kakva jeste - čista farsa koja se zdravim razumom ne može objasniti ali koja još ima snage da kao svoje vrednosti ističe laž, neznanje, zaostalost, totalitarnost, istrajnost u odbrani neodbranjivog i dokazivanju nedokazivog...

Identitet Srbije naravno ne mora da bude vezan isključivo na prošlost koja je sama po sebi neperspektivna, a koja je u slučaju Srbije još i zastrašujuće luzerska i tragična. Daleko bilo, ali čak i da se postgne ozbiljna odluka o dvoglavom orlu kao simbolu Srbije, on nesme da bude urađen kao kokoška, likovno amaterski, neprofesionalno i nepraktično, jer ne odgovara nijednom produkcijskom standardu u današnjem vremenu.

Zato o identitetu Srbije mora da se odgovorno i profesionalno priča, polemiše, moraju da se predstave druge mogućnosti, moraju da budu omogućena drugačija razmišljanja, vizije, potrebe i, shodno tome, rešenja koja će funkcionisati sa pozitivnim značenjem i biti praktična za produkciju.

Verovatno da je ovo moje razmišljanje za neko vreme osuđeno na zaborav po defaoltu, jer u Srbiji i dalje nisu dovoljne činjenice da bi se prosuđivalo i delovalo, nisu dovoljna ni prava da bi se ostvarivala. Kada bi bilo suprotno, ovi bezobrazni diletanti koji ne ispunjavaju nijednu obavezu ni prema svojim građanima ni prema svetu, bili bi ekspresno najureni da im nikad više ne padne na pamet da svoje frustracije opravdavaju kreiranjem masovne tragedije u kojoj se jedino osećaju dobro. www.NUNE.biz